Рат 2026. године задао је најтежи ударац иранској „осовини отпора“ у последњим деценијама, али из тога не следи њен аутоматски слом. Главни ефекат није нестанак мреже, већ лом унутрашње координације, слабљење командних веза и јачање локалне самосталности актера које је Техеран годинама повезивао у јединствен безбедносни појас од Либана и Газе до Ирака и Јемена.
Америчко-израелски удари на иранско вођство, командне структуре и логистичке канале отворили су питање које је важније од саме штете на терену: да ли Техеран још може да управља мрежом као политичко-војним инструментом. Одговор, по свему судећи, гласи да може делимично, али знатно слабије него раније. То мења целу слику Блиског истока.
Оно што је Иран градио није био класичан савез са јединственом командом, већ флексибилна мрежа државних и недржавних партнера. Управо је такав модел годинама давао отпорност. Губици у једном сектору нису морали да произведу ланчани распад у другом. Та логика и даље постоји, али сада ради по другој цени: преживљавање мреже све више значи мању контролу центра.
Удар на центар није уништио мрежу
Кључна предност иранског система од почетка је била вишак канала, људи и структура. Преклапање милиција, различити правци снабдевања и лабави односи командовања нису били знак слабости, већ намеран дизајн. Тај модел је прављен за ситуације у којима центар трпи ударе. Сада је тај тест дошао у пуном обиму.
Зато данас није пресудно питање да ли је мрежа тешко погођена, јер јесте, већ да ли је изгубила способност да настави да делује у фрагментисаном облику. За сада нема знакова да је та способност нестала. Има, међутим, довољно знакова да ће будућа „осовина“ бити слабије повезана, мање дисциплинована и знатно више условљена локалним интересима.
То је суштинска промена. Техеран је годинама користио ове актере као истурену линију одбране од САД и Израела. После рата 2026. та линија остаје на карти, али више не делује као јединствен систем. Уместо компактне осовине, појављује се шира, лабавија и тежа за политичко усмеравање мрежа.
Хезболах остаје најважнија карика, али у ужем оквиру
Хезболах и даље остаје најспособнији и најтешње повезан актер у иранској мрежи. Ипак, организација је претрпела озбиљне губитке од 2023. године: ударе по врху, територијалне губитке и раст унутрашњег притиска у Либану. То је смањило њен маневарски простор и приморало је на одбрамбенији приступ.
Истовремено, разарања на југу Либана и слабост либанске државе поново гурају део шиитског становништва ка Хезболаху као јединој структури која може да понуди бар неки степен безбедности и помоћи. То је важан политички механизам опоравка. Организација не мора да доминира бојиштем да би преживела. Довољно је да задржи језгро војне способности и политичко упориште.
Али тај опоравак има јасну границу. Хезболах ће пре обновити тактичке капацитете него што ће се вратити широј регионалној пројекцији. Тежиште се помера ка очувању положаја у Либану, а не ка ширењу утицаја ван њега. За Техеран то значи да најважнији партнер остаје у игри, али са ужим хоризонтом деловања.
Хамас и ирачке милиције: исти блок, различити приоритети
Хамас има посебно место у овој мрежи јер није органски везан за Иран као Хезболах. Његов однос са Техераном је од почетка био прагматичан, а не доктринарни. После тешких удара у Гази, Хамас је ослабљен у војном, кадровском и управљачком смислу, али није нестао. Искорењивање таквих структура у густо насељеном урбаном простору показало се као изузетно тежак задатак.
Његов значај за „осовину отпора“ данас је више политички и симболички него оперативни. Палестинско питање остаје главно идеолошко везивно ткиво читаве мреже. Управо ту Хамас задржава тежину. Међутим, његови непосредни приоритети остају локални: опстанак у Гази, обнова структуре и односи са регионалним актерима као што су Египат и Катар. То ограничава степен потчињености Техерану.
У Ираку је слика другачија, али закључак је сличан. Проиранске милиције, посебно оне повезане са Народним мобилизационим снагама, задржале су способност за нападе дроновима и ракетама. Проблем је у томе што њихова унутрашња кохезија слаби. Већа самосталност команданата на терену краткорочно доноси флексибилност, али дугорочно смањује иранску контролу и повећава ризик од фракцијских сукоба.
Ирачка унутрашња сцена додатно компликује ситуацију. Политичке поделе, јавни отпор деловању милиција и спољни притисци сужавају простор за њихов рад. Зато ове формације могу остати активне, па и појачати нападе у блиском року, али све мање личе на дисциплинован инструмент јединствене иранске стратегије. Више личе на полусамосталне актере који користе исти барјак, али воде своје рачуне.
Хути и границе иранског утицаја
Хути у Јемену показују где су реалне границе иранског утицаја. Иако су важан део шире мреже, њихова веза са Техераном никада није била институционално чврста као код Хезболаха. Током сукоба 2026. били су опрезнији него што се очекивало. Иако имају способност да угрозе поморски саобраћај и изведу ударе на већим даљинама, нису ушли у пуну ескалацију.
Разлог је једноставан: локални интереси су пречи од идеолошке лојалности. Контрола територије, унутрашње управљање, економски опстанак и страх од одмазде важнији су од ширег регионалног сценарија. То јасно показује да „осовина отпора“ није механизам који Техеран може да активира по команди у сваком тренутку и на сваком правцу.
Последице по Иран и регион
Судбина целе мреже и даље зависи од способности Техерана да обнови сопствене командне структуре и ланце снабдевања. Ако Иран у томе не успе, слабиће сви делови мреже, сваки на свој начин. Ако успе, неће добити стару конфигурацију, већ модификован систем са мање централизма и мање оперативне синхронизације.
То значи да ће утицај „осовине отпора“ на политику Блиског истока вероватно опасти, али не и нестати. Мрежа ће преживети као дифузна структура повезана заједничком идејом отпора САД и Израелу, али ће све више бити вођена локалним приоритетима. За западне и израелске планере то није безбедносно решење, већ прелаз у сложенију фазу у којој има мање централизоване претње, али више непредвидивих жаришта.
Најважнији закључак је јасан: рат је поломио кичму координације, али није угасио политичко-војну логику на којој је Иран градио своју мрежу. „Осовина отпора“ после 2026. неће личити на стару форму, али ће остати присутна као растурен, прилагодљив и упоран систем. Управо у томе лежи њена преостала снага, али и њена нова слабост.