Америчка морнарица улази у смену генерација у обуци борбене авијације. Ф-5 Тигер ИИ, авион који је деценијама служио као „црвени тим“ и глумио противничке ловце на вежбама, више не задовољава захтеве обуке усмерене на потенцијални сукоб са Кином. Уместо њега, све јасније се намеће Ф/А-18 Супер Хорнет.
Овде није реч само о повлачењу старог авиона из споредне улоге. Реч је о промени приступа, јер се ваздушна борба одавно померила ка сензорима, електронском ратовању, умрежавању и борби на већим даљинама.
Зашто Ф-5 више није довољан
Ф-5 је у америчкој морнарици изградио посебан статус кроз Топ Гун, агресорске ескадриле и обуку у неједнакој ваздушној борби. Био је јефтин за употребу, поуздан, имао је мали визуелни одраз и био је окретан у блиској маневарској борби. То су биле реалне предности, и зато је овај авион трајао толико дуго.
Проблем је у томе што данашњи противник не личи на ловце из шездесетих и седамдесетих година. Чак и после модернизација, Ф-5 је остао мали ловац треће генерације. Нови дисплеји, савременија авионика, дигитални системи и додатни пакети за симулацију претњи могу да подигну вредност платформе, али не могу да промене саму основу авиона.
У пракси то значи да Ф-5 све теже верно опонаша модерне кинеске и руске ловце. Није довољно да авион на вежби само личи на противника. Он мора и тактички да представи способности које пилоти могу да очекују у стварном сукобу. Ту Ф-5 улази у зону ограничења коју модернизација више не може да сакрије.
Шта доноси Ф/А-18 у улози „агресора“
Избор Ф/А-18 Супер Хорнет као замене има јасну логику. Та летелица припада другој технолошкој категорији у односу на Ф-5. Са АН/АПГ-79 АЕСА радаром, напреднијим системима електронског ратовања, АТФЛИР и ИРСТ способностима, Ф/А-18 може уверљивије да имитира савремене ловце какве развија и користи Кина.
Овде је кључна ствар реалистичност обуке. Ако амерички пилоти треба да се припремају за противника као што је Ј-16 или напредније варијанте породице Фланкер, онда „агресор“ мора да има сличнији ниво сензорске свести, боље убрзање, већу енергетску покретљивост и озбиљнију електронску архитектуру него што то Ф-5 може да понуди.
Ф/А-18 није савршена замена у сваком погледу, али је суштински ближи претњи коју треба приказати. То је за морнарицу важније од старог аргумента о ниским трошковима Ф-5.
Кинески фактор као покретач промене
Сама промена улоге открива како Вашингтон данас гледа на Пацифик. Тежиште више није на општој обуци против апстрактног противника, већ на припреми за ваздушни сукоб високог интензитета против технолошки способне силе. То директно гура америчку морнарицу ка платформама које могу да опонашају савремене кинеске способности.
У том контексту, повлачење Ф-5 из ове улоге није техничка ситница, већ показатељ промене приоритета. Када стара агресорска летелица више не може да прати замишљену претњу, то значи да се променио и сам стандард обуке.
Последице по обуку и расположиве снаге
Ова одлука, међутим, има цену. Ф/А-18 је осетно скупљи за употребу од Ф-5, а америчка морнарица се већ суочава са мањком тактичких авиона. То значи да ће употреба Супер Хорнет-а у агресорској улози вероватно бити прелазно решење, а не коначан модел.
То је и најслабија тачка читавог потеза. Морнарица жели реалистичнију обуку, али истовремено троши вредан ресурс који је потребан и за друге задатке. Када фронтовска платформа улази у улогу школског противника, то обично говори да идеално решење још не постоји или није доступно у потребном обиму.
У будућности би агресорску улогу могли да преузму Цоллаборативе Цомбат Аирцрафт или неки аутономни системи. То би омогућило да се део ризика и трошкова измести са пилотираних ловаца, а да се истовремено подигне реалистичност симулације претње.
Крај једне епохе
Ф-5 остаје један од најуспешнијих агресорских авиона у историји америчке војске. Његова дуговечност није била случајна. Авион је деценијама давао добар однос цене, поузданости и корисности за обуку.
Али та епоха сада се приводи крају. Морнарица не мења Ф-5 зато што је тај авион лоше служио, већ зато што је окружење постало захтевније од онога што он може да понуди. Када се обука подређује сценарију сукоба са Кином, трећа генерација више није довољна ни за улогу противничког авиона на вежби.
Суштина је једноставна: америчка морнарица више не тражи економичног противника за школски сценарио, већ платформу која може да натера пилоте да се суоче са сензорски, тактички и технолошки озбиљнијом претњом.