Пакистанска војска је, изашла далеко из оквира класичне безбедносне улоге и постала главни инструмент спољне политике Исламабада. Та промена је највидљивија у посредничкој улози током рата против Ирана, после недеља регионалног сукоба који је, како се наводи, почео крајем фебруара америчко-израелским ударима на Иран. Зашто је то важно? Зато што Исламабад више не делује само као сила Јужне Азије, већ као чинилац ширег блискоисточног простора.
Кључна фигура тог процеса је командант пакистанске војске, фелдмаршал Сајед Асим Мунир. Према извору, он је помогао у организовању крхког примирја и олакшао разговоре у Исламабаду 12. и 13. априла. Најважнији моменат није био формални резултат, већ сама чињеница да су за исти сто доведени потпредседник САД Џеј Ди Венс и високи ирански званичници, у првом директном сусрету тог нивоа између америчке и иранске стране од револуције 1979. године.
Разговори нису донели договор. То је чињеница коју извор јасно наводи. Али неуспех прве рунде не значи и крах процеса. У тексту се наглашава да су очекивања о великом пробоју била пренадувана и нереална, док су сами разговори представљали почетни, конструктиван корак.
Зашто је војска преузела дипломатску улогу
Суштина није у симболици, већ у механизму утицаја. У тексту се наводи да је пакистанска војска постала централна у посредовању зато што постоји уверење да она може ефикасније да обезбеди спровођење договора од традиционалне дипломатије. То је кључ за разумевање садашње улоге Исламабада.
Разлог је практичан. Виши војни команданти имају директне везе са страним колегама и приступ осетљивим безбедносним каналима, што омогућава брже и дискретније контакте са супротстављеним странама. Извор као пример наводи Мунирову посету Техерану, где су га у тренутку високе регионалне напетости примили и политички и војни врх Ирана.
Други елемент је питање гаранција. За разлику од класичних дипломата, војни врх може да да већу тежину било каквом договору о примирју или деескалацији. То не значи да војска сама решава политичке спорове, али значи да њена реч у кризним условима има већу оперативну вредност.
Извор ту логику додатно поткрепљује ставом бившег пакистанског шефа дипломатије Ајзаза Ахмада Чодрија, који је оценио да је војна дипломатија постала важан део дипломатског алата државе. У тој формули, оружане снаге се не посматрају само као средство силе, већ и као инструмент за постизање спољнополитичких и безбедносних циљева без директне употребе оружја.
Ширење утицаја Пакистана у региону
Оно што се сада дешава није изолован потез, већ део ширег померања. Према извору, Пакистан је последњих месеци и година пројектовао утицај изван своје традиционалне сфере и дубље ушао у блискоисточне послове. То је озбиљан искорак за државу која је дуго била посматрана пре свега кроз призму Индије, Авганистана и јужноазијског простора.
Мунир је, како се наводи, имао састанке са војним и дипломатским представницима Египта, Јордана и Либије, као и са кључним актерима у Заливу, укључујући Уједињене Арапске Емирате и Катар. Најзначајнији потез дошао је у септембру 2025. године, када су Мунир и пакистански премијер саудијском престолонаследнику Мухамеду бин Салману представили и потписали пакт о узајамној одбрани.
Тај податак је важан јер показује да Пакистан не делује само као повремени посредник, већ као безбедносни саговорник коме регионални центри моћи придају тежину. Управо та мрежа односа, по логици текста, омогућила је Исламабаду да постане прихватљив канал и за Вашингтон и за Техеран.
Извор иде и корак даље. Наводи се да је Пакистан у октобру 2025, после високих контаката у Заливу, имао видљиву и помоћну улогу у спровођењу примирја између Израела и Хамаса у Гази, као и да је разматрао слање трупа у састав Међународних стабилизационих снага. То показује да Исламабад покушава да своју дипломатско-војну улогу претвори у трајни модел присуства.
Шири контекст пакистанског посредовања
Јачање пакистанске улоге није дошло у политичком вакууму. Према извору, на то су утицали слабљење традиционалних посредника и неуспех међународних механизама. Оман се, како се наводи, удаљио од своје уобичајене посредничке позиције, Турска је због рата у Гази ушла у оштар сукоб са Израелом, а Уједињене нације нису успеле да се озбиљније укључе у мировни процес.
Када се такав простор отвори, улазак новог посредника постаје могућ. Пакистан је ту прилику искористио преко институције која има највише стварног утицаја у држави. То није класична цивилна дипломатија, већ спој војног ауторитета, личних веза и регионалних безбедносних канала.
У тексту се посебно истиче и блиско војно партнерство Пакистана и Кине. Кинески аналитичар Џу Јонгбијао је, према наводу извора, оценио да је пакистанска иницијатива у пет тачака о рату против Ирана имала већу тежину управо зато што је формално дошла од регионалне силе са утицајем. То је, према логици текста, додатна потврда да пакистански војни врх данас има политичку тежину која превазилази националне оквире.
Ограничења пакистанског посредовања
Ипак, посредничка улога Пакистана има и јасна ограничења. После разговора у Исламабаду уследила је бука међусобно супротстављених изјава. Ирански министар спољних послова Абас Арагчи изразио је разочарање америчким понашањем, док је Венс неуспех договора назвао лошом вешћу за Иран. Доналд Трамп је прво тврдио да су разговори углавном прошли добро и да је већина тачака усаглашена, да би затим најавио поморску блокаду Ирана.
Такав низ потеза открива главни проблем: посредник може да отвори канал, али не може сам да уклони политичку непоузданост страна у сукобу. Извор наводи и тврдње неименованих пакистанских извора о „променама расположења обе стране“, што додатно објашњава зашто формални наставак процеса касни.
Друга рунда разговора очекивала се 22. априла у Исламабаду, али су америчко-иранске тензије одложиле формално окупљање. Ипак, према наводима из текста, комуникација није прекинута и контакти на радном нивоу наводно су настављени и после одласка главних делегација. То значи да канал који је Пакистан отворио није затворен, иако је и даље нестабилан.
На крају, суштина пакистанског потеза није у једном састанку, нити у једном прекиду ватре. Важније је то што је војни врх Пакистана показао да може да наступа као регионални посредник са реалним приступом и Вашингтону и Техерану. Ако се та улога одржи, Исламабад би могао да учврсти позицију новог безбедносно-дипломатског чвора између Јужне Азије и Блиског истока. Ако не, остаће забележено да је управо пакистанска војска у тренутку слабљења класичне дипломатије успела да отвори врата која су другима била затворена.