Искуство у герилским ратовима какви су били Авганистан и Чеченија, натерали су Руску армију да конструише хибридни вишецевни бацач ракета, прво на шасији тенка Т-72, а касније и на тенку Т-90.
Основно наоружање система су ракете са аеросолним пуњењем које имају велику убојну моћ и стравичан ефекат на противничке снаге по којима дејствује овај борбени систем.
Његови еквиваленти на Западу су искључиво инжењеријска возила која аеросолним пуњењем праве пролаз у минским пољима, док је у Русији то, искључиво офанзивно, оружје уведено у наоружање 2001. године.
Идеја да се конструише тешки ракетни оклопни лансер малог домета појавила се 1970-тих година 20. века.
Крајем децембра 1979. године, уследила је интервенција у Авганистану. У широкој палети различитог наоружања појавио се и необични лансер коме су совјетски војници због великог лансера наденули име „Буратино“ (руска реч за Пинокија).
Ово оружје је проглашено строгом тајном, а своју прву премијеру имало је у борбама у долини Паншир при крају интервенције у Авганистану 1988/ 1989.
Распад СССР-а зауставио је даљи развој великог броја борбених система, па и Буратина, који као да је утонуо у заборав, све док није изронила 1997. године његова модернизована верзија под називом ТОС-1.
Две године касније, систем је доживео своју премијеру у Другом чеченском рату где се показала оправданост постојања овакве борбене машине.
Оружје ТОС-1 Буратино намењено је за уништавање откривених и слабије утврђених објеката коришћењем аеросолног експлозива или запаљиве смеше која је налик на напалму.
Ефекат на циљ се остварује дејством ракета калибра 220 мм које су смештене у тридесетоцевном контејнеру, преузетом од ВБР БМ 27 „Ураган“.
Комплетан систем пројектован је у конструкторском бироу „Омск“.
Сам систем био је постављен прво на подвожје тенка Т-72, са кога је уклоњена купола са топом, а касније и на тело тенка Т-90. ТОС-1 је требало да буде отпоран на дејство муниције до калибра 20 мм, што указује да је његова основна намена борба против мањих герилских група.
На шасију тенка постављен је лансер са 30 цеви калибра 220 мм (домета до 40 км са разорном бојном главом), који је при том још додатно оклопљен тако да штити лансер чак од муниције калибра 12,7 мм.
Иако лансер скинут са вишецевног бацача ракета „Ураган“, овај систем има релативно мали домет до 3,5 километара (односи се на прву серију), док његова модернизована верзија БМ има домет до 5 километара пуњења без аеросола, док пуњење са аеросолом има домет од 2,7 км, а минимални домет ракете се креће око 400 метара.
Буратино може испалити једну или две ракете истовремено у времену од 0,5 секунди, а да би испалио читав лансер ракета било 30 или 24 цеви (на модернизованој верзији) у салвама потребно је око 30 секунди. При таквом лансирању, ракете падају на подручије величине 200 x 400 метара.
Последица дејства ракета пуњених аеросолним експлозивом јесте снажан натпритисак, који је праћен високим температурама које достижу и до 3.000 степени целзијуса. Иначе, борбени комплет оружја покрива површину од једног хектара.
Пуњење лансера се обавља уз помоћ возила ТМ2 које је такође направљено на подвозју тенка Т-72, где уместо лансера стоје постоље за ракете и кран за претовар ракета. На возило може да се ставе две групе са по 12 ракета између којих је постављен кран, а осим ракета возило носи и 400 литара бензина за попуњавање горивом возила лансера.
Званично се води да је систем у оперативној употреби Војске Русије од 2001. године.
Руска компанија ОЗТМ Омск Транспорт Енгинееринг Плант која је производила ТОС-1 добила је задатак да произведе модернизовану верзију, као и ново возило за транспорт и пуњење ракета, док је компанија Сплав из Туле ради на новој верзији пројектила.
Нова верзија овог борбеног система добила је Солнцепјек (Место где сија сунце).
Нова верзија ТОС-1А у одоносу на старију верзију ТОС је познат по томе што лансер има мањи број ракета на лансера који има 24 цеви (три реда по осам цеви). Међутим, мањи број ракета је надомешћен већим дометом пројектила који је повећан са 3,5 на 6.000 м, као и оклоп лансера који може да издржи погодак метка калибра 7,62 мм х39 са удаљености од 620 мм. Иначе 24 ракете система ТОС-1А могу да униште 100 посто живе силе на на површини од 40.000 квадратних метара у радијусу од око 110 м.
Систем за лансирање ракета је модернизован који садржи дневне и ноћне уређаје, ласерски даљиномер и метеоролошке сензоре и дгитални балистички рачунар који аутоматски подешава висину и испоруку главног снопа.
Током модернизације на ТОС-1А уграђени су оптички сензор видљивости, 1Д14 перископ, ласерски даљиномер и балистички рачунар. Нишањење врши посада из самог возила помоћу система састављеног од оптике, сензора и рачунара који обрађује прикупљене информације о циљу напада.
Лансер је на првим верзијама био постављен на шасију тенка Т-72, а касније је преузето тело од тенка Т-90.
Циљ модернизације био је покушај конструктора да исправе неке мањкавости са верзије ТОС-1, пре свега мали домет ракете, недовољна оклопна заштита лансера.Први инострани купац овог вишецевног ракетног система био је Казахстан 2010 године који је купио 3 ТОС-1А. Јавности је овај систем први пут био приказан 2009. године на сајму наоружања у Омску.
Следећи купрац је био Азербејџан који је купио 36 система, који су постављени на шасију тенка Т-90С са снажнијим моторима.
Ирак је 2014. године набавио три батерије овог система који је укључен у борбу против Исламске државе. Прво ватрно крештење било је у октобру 2014 код места Јурф ал Сакар, кориштен је и у бици за Тикрит.
Други сукоб у коме је укључен ТОС-1А била је Сирија 2015. године, а купац је постао и Алжир који је купио 4 ова система.
Украјинска сага
Највеће ангажовање овог борбеног система био је рат у Украјини у коме се овај систем користио од самог почетка, а најинтензивније на истоку Украјине. Систем је доживео још једну модернизацију, такозвану кавез заштиту од дронова камиказа.
Први примерци ТОС-1А ушли су на почетку инвазије у Украјину из правца Белорусије 24. фебруара, али није било забележено њихово борбено деловање. Два дана касније 26. фебруара на друштвеним мрежама, пре свега Твитеру појавио се већи број возила ТОС-1А, који су полако заузимали позиције око најважнијих и густо насељених градова и насеља, а по којима су требали да дејствују пре директног уласка руских трупа у град, после извидница које су се прве приближиле.
Сву убитачност овог оруђа на својој кожи осетили су први грађани Харкова.
Такође ТОС-1А који прати наступање снага ДНР и ЛНР такође су придодати као испомоћ у заузимању лучког и металуршког града Маријупоља.
Пре Харкова спомиње се да је ТОС-1А употребљен у сукобу за град Василков који се налази на 40 км јужно од Кијева. Међутим, последица огромне експлозије како се касније испоставило била је директни удар балистичке ракете „Искандер М“ по ваздухопловној бази „Василков“.
ТАКТИЧКО ТЕХНИЧКИ ПОДАЦИ ЗА СИСТЕМ ТОС-1 И ТОС-1А
ТОС-1 ТОС-1А
Посада 3 3
Тежина 46,0 т 46,5 т
Дужина 6,86 м 7,24 м
Ширина 3,46 м 3,58 м
Висина 2,60 м 3,07 м
Мин. домет 550 м 1 км
Макс. домет 3.600 м 6.000 м
Број ракета 30 24
Тосочка ТОС-2
Нови наследник система ТОС-1 Буратино и ТОС-1А Солценпјок је ракетни систем ТОС-2 Тосочка, који је јавности руској приказан на војној паради августа 2020 године, јер је традиционална мајска парада била одложена због пандемије короне.
Систем представља природни наследник породице система ТОС.
Како наводе руски произвођачи на Тосочки су отклоњени сви недостаци који су били уочени код оба система из искустава употребе у Сирији и Ираку. По први пут Тосочка, иако је била планирана да се постави на шасију тенка Т-90 замењена је троосовинском шасијом војног камиона урал-63706-0120, односно Торнадо-У, који има погон на свих шест точкова. На тај начин руски конструктори успели су да отклоне уочене недостатке који се тичу брзине и проходности и унапреде ефекат дејства оруђа у брдско-планинским и пустињским условима.
Променом шасије унапређена је и брзина маневра на великим удаљеностима, смањена пратећа логистика за транспорт. Повећаном степену аутономије рада оружј адопринела је и интеграција крана за утовар, којим је откоњена потреба за пратећим возилима које су на ранијим варијантама ТОС система биле
задужене за ту улогу.
Осим аутоматизованог процеса допуњавања муниције интегрисаним краном, тосочку одликује и потпуно нови систем аутоматизованог управљања ватром, комуникација са беспилотним летелицама и сателитском навигацијом, интегрисани сегмент за самозаштиту и свеукупно смањена видљивост на бојном пољу. Укупна маса платформе је око 30 тона, од чега 16 тона отпада на корисни терет.
Посада која опслужује ТОС-2 смештена је у предњем делу платформе, у оклопљеној кабини која пружа висок степен балистичке заштите од дејства различитих врста пешадијског наоружања и распрскавајуће муниције. У задњем делу је борбени блок са лансирним контејнером, који се састоји од три реда са по шест лансирних
цеви (мада се у перспективи очекује повећање тог броја). На новом систему задржан је ранији калибар ракета од 220 mm, али је кључна разлика у односу на претходне генерације направљена у повећаном домету од преко шест километара, већој прецизности и ефикаснијој термобаричној бојевој глави која се по својој снази упоређује са тактичким нуклеарним оружјем без ефеката зрачења.