Данко Боројевић
Половином шездесетих година XX века ОКБ МиГ добио је задатак да конструише нови
тактички ловачки авион. Приступило се изради два авиона. Једног авиона базираног на конструкцији авиона МиГ-21, са делта крилом, погоњеног са три мотора (главним
мотором Р-27Ф-300 и два помоћна мотора Д-36-35) означеног као 23-01, и другог авиона са промењивом геометријом крила погоњеног са једним мотором означеног као 23-11.
Прототип 23-01 први пут је полетео 3. априла 1967. године. Овај прототип, демонстратор концепције кратког полетања и слетања, заснивао се на шеми делта крила авиона МиГ-21, с проширеним трупом за смештај помоћних мотора и за уградњу већег главног погонског мотора. На авиону 23-01 усисници ваздуха су постављени бочно на трупу, тако да је носни део ослобођен за смештај радара. Убрзо ће овај концепт развоја авиона бити одбачен.
Совјети су овај авион користили искључиво у пропагандне сврхе.
Други прототип, означен као 23-11 постаће основа за настанак новог ловца фронтовске авијације. Први прототип означен као 23-11/1 свој први лет извешће 10. јуна 1967. године, а јавности ће бити представљен већ 9. јула 1967. године, током Дана совјетског ваздухопловства. НАТО му је по свом обичају, доделио кодну ознаку Флоџер (Flogger – батинаш). Први серијски ловац МиГ-23С понео је НАТО ознаку Flogger-A, следећи МиГ- 23М и МиГ-23 МФ постали су Flogger-B, МиГ-23МС који је био намењен извозу постао је Flogger-E, ловци МиГ-23МЛ, МЛА и П означени су заједнички као Flogger-G, најсавршенији ловац међу „двадесет тројкама“ МиГ-23МЛД означен је као Flogger-K.
Двоседи за обуку МиГ-23УБ и МиГ-23УМ означени су по НАТО класификацији као
Flogger-C, док су јуришни авиони МиГ-23Б означени као Flogger-F, а МиГ-23БН као
Flogger-H. Убрзо ће се с циљем убрзања развоја произвести још три прототипа, а укупно је произведено девет прототипова.
Први авион из прве производне серије означен као МиГ-23С први пут је полетео 21.
маја 1969. године. Почетна производња одвијала се са доста потешкоћа. Први проблем је био тај, што у авион није био уграђен планирани радар РП-23 Сафир-23 због потешкоћа у његовом развоју. Излаз је пронађен у уградњи старијег радара РП-22СМ Сафир-22СМ, који је био саставни део опреме ловца МиГ-21. Од наоружања ловац МиГ-23С је располагао са уграђеним двоцевним топом калибра 23 мм ГШ-23Л са 200 граната и са четири вођене ракете ваздух-ваздух малог домета К-13М, Р-3С и Р-3Р (НАТО ознака AA-2 Atoll), поред тога могао је да понесе две вођене ракете ваздух-земља Х-66 и Х-23, као и различите авио-бомбе и невођена ракетна зрна С-5 и С-24. Совјетско ваздухопловство није било задовољно овим ловце, те је произведено свега 60 авиона МиГ-23С, који су били распоређени у Белоруском војном округу.
Побољшани ловац МиГ-23М први пут је полетео јуна 1972. године. Нови ловац добио
је нови радар Сафир-23Д-3 (НАТО код High Lark) и нови мотор Р-29-300. Поред топа који је саставни део наоружања свих верзија ловаца МиГ-23, ловац МиГ-23М добио је две нове вођене ракете ваздух-ваздух средњег домета Р-23Т и Р-23Р (НАТО ознака AA-7 Apex).
Ракета Р-23Т имала је ИЦ вођење и домет од 15 км, док је ракета Р-23Р била полуактивно радарски вођена ракета домета од 35 км. Осим тога авион МиГ-23М могао је да понеси од две до четири старије ракете ваздух-ваздух малог домета Р-3С, Р-3Р и К-13М (Р-13М). Као саставни део, у наоружање авиона МиГ-23М уврштене су и нове ракете ваздух-ваздух малог домета Р-60 (AA-8 Aphid). Радар Сафир-23Д-3 имао је могућност да открије циљ величине ловца на даљини од 85 км, захвати циљ који лети у горњој полусфери на даљини од 55 км и захвати циљ који лети у доњој полусфери на даљини од 35 км. Радар је омогућавао откривање, праћење и гађање нисколетећих циљева (look-down/shoot-down).
На бази верзије МиГ-23М, за потребе чланица Варшавског уговора (ВУ) развијена је
верзија МиГ-23МФ, са нешто слабијом опремом. Радар код ове верзије био је Сафир-23Е и имао је могућност да открије циљ величине ловца на даљини од 70 км, захвати циљ који лети у горњој полусфери на даљини од 35 км и захвати циљ који лети у доњој полусфери на даљини од 25 км. Наоружање је стандардно као и код верзије М. Ова верзија је испоручена поред земаља ВУ и Куби, Индији, Анголи и другим земљама.
За потребе извоза произведена је верзија МиГ-23МС са упрошћеном авиоником чије је
срце сачињавао радар РП-22 Сафир-21. Ова верзија је наоружана слично као и верзија С, стом разликом што је опционо могла бити наоружана и са ракетама ваздух-ваздух Р-23 и Р-60. Ловци МиГ-23МС испоручени су Алжиру, Египту, Ираку и Сирији.
Резултат новог усавршавања била је верзија МиГ-23МЛ, која је добила нови мотор Р-
35-300, радар Н003 Сафир-23МЛ, уграђен је побољшани аутопилот, нови навигацијски
систем, радио и систем давача. Радар Н003 Сафир-23МЛ имао је могућност да открије
циљ величине ловца на даљини од 90-95 км, захвати циљ који лети у горњој полусфери на даљини од 55 км и захвати циљ који лети у доњој полусфери на даљини од 35 км. Ова верзија називана је и лаки МиГ-23М, а приоритет је било побољшање маневарских
способности током блиске ваздушне борбе. Извршена је реконструкција стајног трапа,
смањена је маса реконструкцијом делова структуре и интеграцијом лакше опреме. Ове
измене на авиону, првенствено смањење масе и повећање потиска мотора, заједно су
довеле до побољшања маневарских карактеристика авиона. Први авион ове верзије
полетео је фебруара 1976. године, а први серијски примерци јединицама РВ СССР почели су се испоручивати већ током 1978. године.
Даља модификација овог ловца обухвата настанак верзије МиГ-23МЛА, која је имала
исту погонску групу као и претходна верзија, уграђен радар Сафир-23МЛА сличних
карактеристика као и радар на авиону верзије МЛ, али је нови ловац добио као стандардно наоружање побољшане ракете ваздух-ваздух средњег домета са ИЦ вођењем Р-24Т домета до 15 км и са полуактивно радарским вођењем Р-24Р домета до 50 км. Поред тога ова верзија је добила и нове ракете ваздух-ваздух малог домета Р-60М домета 8 км.
Због застарелости и потребе за хитном заменом ловаца-пресретача СУ-9, средином
седамдесетих година двадесетог века на основу ловца МиГ-23МЛ приступа се развоју
новог ловца-пресретача. Нови ловац-пресретач познат је као МиГ-23П и искључиво је био намењен пресретачким задацима у систему ПВО СССР. Уведен је у наоружање током 1978. године. Споља је МиГ-23П био сличан ловцу МиГ-23МЛ, али се разликовао у делу опреме за навођење са земље, с којом се МиГ-23П интегрисао у систем ПВО СССР. У ловац-пресретач МиГ-23П био је уграђен радар Сафир-23П, нишански систем АСП-23П, систем за аутоматско управљање САУ-23ПМ и друга опрема која је била неопходна за интеграцију у совјетски ПВО систем. Сет наоружања код верзије П био је сличан сету наоружања који користе верзије МЛ и МЛА.
Искуства института ЦАГИ, ОКБ МиГ и Сухој, стечена на решавању аеродинамике
крила на великим нападним угловима помогла су за допунско решавање аеродинамике на ловцу МиГ-23. На основу тих искустава настала је најнапреднија верзија авиона МиГ-23, означена као МиГ-23МЛД. МиГ-23МЛД је прави вишенаменски борбени авион опремљен радаром Н008 Сафир-23МЛА-11, уређајем за спречавање радарског зрачења АЦТ-15Л, побољшаним активним ометачем АТП-141, побољшаним системом за идентификацију и другом знатно модернијом опремо. Осим тога овај авион има и побољшани систем за покретање мотора током употребе у подручјим са високом температуром. С горње стране трупа уграђен је уређај за избацивање ИЦ мамаца, као пасивна заштита од ракета са ИЦ вођењем. Радар Н008 Сафир 23МЛА-11 има могућност да открије циљ величине ловца на даљини од 100 км, захвати циљ који лети у горњој полусфери на даљини од 55 км и захвати циљ који лети у доњој полусфери на даљини од 40 км. Као стандардно наоружање на авиону МиГ-23МЛД постале су ракете ваздух-ваздух средњег домета Р-24Т и Р-24Р (НАТО ознака AA-7 Apex) и ракете ваздух-ваздух малог домета Р-60М. Серијска производња авиона МиГ-23МЛД отпочела је 1984. године, а већ 1986. године појавио се изнад Авганистана. Код ловаца МиГ-23 старије генерације наоружање се поставља на пет носача на крилима и трупу (два испод ктрила и три испод трупа). Новије верзије МЛ, МЛА и МЛД имају седам носача и то четири испод крила и три испод трупа. Код ових верзија кад су у улози ловца, две позиције на крилима су предвиђене за ракете ваздух-ваздух Р-23 и Р-24 а две позиције су предвиђене за допунске спољне резервоаре, док су од позиција испод трупа две предвиђене за ракете ваздух-ваздух Р-60М, а једна за постављање допунског спољног резервоара. Сви ловачки авиони типа МиГ-23 имају могућност употребе као ловци-бомбардери, и у тој улози могу понети до 2000 кг убојног терета, док МиГ-23МЛД има могућност да понесе до 4500 кг убојног терета.
За потребе подршке трупама на земљи настала је верзија јуришног авиона МиГ-23Б. У односу на ловце јуришник је био погоњен мотором АЛ-21Ф-3 и имао је измењен носни део у који је уграђен нишански систем ЈРТ-17, као и ласерски мерач даљине. На седам носача могао је да понесе до 3000 кг убојног терета, и то вођене ракете ваздух-земља (море) Х-23М (AS-7 Kerry) укључујући ту и старију верзију те ракете Х-66, вођене ракете ваздух-земља Х-25МЛ и Х-29МЛ, невођена ракетна зрна С-5 калибра 57 мм, С-8 калибра 80 мм и С-24 калибра 240 мм, авио-бомбе од 50 кг до 500 кг, ласерски вођене бомбе КАБ- 500Л, телевизијски вођене бомбе КАБ-500КР, касетне бомбе РБК-250, напалм бомбе од 500 кг и друго. Прототип авиона МиГ-23Б полетео је 18. фебруара 1971. године. Произведена је мала серија од свега 20 авиона, који су предати јединицама на испитивање.
Ограничена производња јуришника МиГ-23Б узрокована је мањком мотора АЛ-21Ф-3, који су пре свега били намењени опремању јуришника СУ-24 који су имали приоритет у наоружавању совјетске јуришне авијације, а и сам МиГ-23Б није имао дозволу за извоз. Да би се мотор Р-29 уградио у јуришника, била је неопходна његова модификација и подешавање за употребу у јуришним мисијама. У нови јуришник МиГ-23БН уграђен је мотор Р-29Б-300 који је управо био профилисан за уградњу у јуришни авион. Серијска производња авиона МиГ-23БН отпочиње почетком 1973. године. На овом авиону је модернизован нишански систем ради употребе нуклеарне тактичке бомбе. Остали системи везани за оружје, као и само наоружање су остали исти као и код претходника МиГ-23Б. МиГ-23БН је постао потпуно комерцијализовани совјетски производ, и извежен је у више земаља.
Двоседи за обуку МиГ-23УБ били су погоњени мотором Р-27Ф2М-300 и били су способни за употребу наоружања. Служили су за преобуку и летачку и борбену преобуку.
МиГ-23УБ био је опремљен нападно-навигацијским системом Полет-1И-23, са системом аутоматског управљања САУ-23УБ, системом сигнализације у случају опасних режима лета и система ограничења и индикацијом нападног угла авиона. Управљачки и показивачки системи у обе кабине су идентични. На основу ловца МиГ-23М, развијена је двоседа верзија за обуку МиГ-23УМ. Ова верзија је погоњена мотором Р-27Ф2М-300, а будући да је развијена из ловачког авиона задржани су радар и ракете ваздух-ваздух средњег домета. На њему је извођена комплетна борбена обука, укључујући и дејство с ракетама ваздух-ваздух, уз коришћење радара.
Сирија је своје прве ловце МиГ-23МС добила већ септембра 1973. године. Немирна ситуација на Блиском истоку, била је управо иделна за проверу ових ловаца у реалним ратним условима. Већ 13. априла 1974. године изнад Голанске висоравни дошло је до окршаја између сиријских ловаца МиГ-23МС и израелских ловаца Ф-4Е. Том приликом су оборена два израелска ловца. Током априла исте године жртве сиријских „двадесет тројки“ постала су и два израелска јуришника А-4Е. Током израелске операције Мир за Галилеју јуна 1982. године, сиријски ловци МиГ-23 нису се прославили у сукобу са израелским ловцима Ф-15 и Ф-16 изнад долине Бека.
Ирачани су своје авионе МиГ-23 користили против РВ Ирана, током осмогодишње рата између Ирака и Ирана од 1980. до 1988. године. Совјети су своје ловце МиГ-23МЛД употребљавали током своје интервенције у Авганистану. Ови ловци су употребљавани изнад Авганистана почев од 1986. године па све до совјетског повлачења из те земље фебруара 1989. године. Ловачке ескадриле наоружане ловцима МиГ-23МЛД углавном су покривале Кабул и Баграм. У неколико наврата совјетски ловци МиГ-23МЛД сукобили су се са пакистанским ловцима Ф-16А. У тим дуелима Пакистанци су извукли дебљи крај. Тако је 29. априла 1988. годне капетан Сергеј Привалов у свом ловцу МиГ-23МЛД код града Хоста оборио један пакистански ловац типа Ф-16А. Мајор Владимир Астахов је својим ловцем МиГ-23МЛД изнад Авганистана 26. септембра 1988. године оборио два иранска јуришна хеликоптера типа АХ-1Ј Си Кобра.
Етиопија је ове авионе употребљавала током грађанског рата осамдесетих година XX века, као и током сукоба са Еритрејом. Куба је своје авионе МиГ-23МЛ користила против јужноафричког ваздухопловства током рата у Анголи. Приписује им се обарање неколико јужноафричких ловаца Мираж Ф-1ЦЗ.
Током Заливског рата јануара 1991. године, ирачки авиони МиГ-23 били су немоћни против америчких авиона Ф-15Ц. Део ирачких авиона МиГ-23 је успео да пребегне у Иран. Либијски ловци МиГ-23МФ били су немоћни против америчких Ф-14А током петоминутне ваздушне борбе изнад залива Сидра 4. јануара 1989. године.
Авиони МиГ-23 још се увек налазе у наоружању више ваздухопловстава света, те је због тога покренут програм модернизације овог авиона. Модернизација нуди уградњу савременог система комуникације, нови радар, интеграцију савременог наоружања и другу неопходну опрему. Још током совјетске ере, на ловце МиГ-23МЛ, МЛА и МЛД совјетског ваздухопловства интегрисане су сверакурсне ракете ваздух-ваздух Р-73. На пилотску кацигу причвршћен је нишан Шћељ-3УМ (Щель-3УМ). У Русији ловци МиГ-23 нису више у борбеној употреби, али је доста авиона верзије МиГ-23МЛД ускладиштено као ратна резерва.