Хрватски Рафали између политичког престижа и борбене реалности: Анализа „огољене” ескадриле

Крај 2025. године доноси отрежњење за војне аналитичаре у региону. Након што је почетни занос због набавке француских вишенаменских авиона Дассаулт Рафале у Хрватској почео да јењава, на видело излазе технички и финансијски детаљи који су током иницијалне куповине били вешто скривени иза политичког маркетинга. Док су званичници у Загребу ескадрилу славили као „најмоћније оружје на Балкану”, дубља анализа открива да је Хрватска заправо купила врхунску летелицу у прилично „редукованој” конфигурацији. Анализирамо текст из 800. броја хрватског недељника Еxпресс-а објављеног 19. децембра.

1. Психолошка граница од милијарду евра

Иницијална цена од 999 милиона евра, коју је хрватска Влада истицала као велики успех, сада се јасно види као вештачки постављена граница. Да би се остало испод психолошки осетљиве цифре од милијарду евра, направљени су озбиљни компромиси у пакету опреме. Према извештајима Одбора за одбрану француског Сената, који су накнадно анализирани, хрватски Рафали су испоручени са минималним сензорским пакетима, што је пракса коју Француска примењује када жели да прилагоди цену „плићим” буџетима.

2. Технолошки дефицит: „Слепи” ратник?

Највећа тачка спорења је радарски систем. Хрватски авиони стандарда Ф3-Р (половни примери из састава француских ваздухопловних снага) тренутно користе ПЕСА радаре (РБЕ2 са пасивним електронским скенирањем). Из перспективе модерног ваздушног боја, ово је озбиљно ограничење:

Детекција: ПЕСА радар има знатно мањи домет и мању отпорност на електронско ометање у односу на модерни АЕСА радар.

Сензорска фузија: Недостају кључни делови система СПЕЦТРА (за самозаштиту и електронско ратовање), као и витални блок ОСФ/ФСО (фронтални оптоелектронски систем) за пасивну идентификацију циљева без укључивања радара.

Без ових компоненти, Рафал губи своју највећу предност – способност да види први и дејствује „из сенке”. У поређењу са најављеном српском набавком потпуно нових летелица у најсавременијем стандарду Ф4.1, који долазе са интегрисаним АЕСА радарима и пуном сензорском фузијом, хрватске летелице тренутно делују као „оклопник без очију”.

3. Пут до стандарда Ф4.1: Друго полувреме плаћања

Загреб је већ најавио подизање 10 летелица на стандард Ф4.1, али тај процес није само софтверска надоградња. То је комплексна хардверска операција која ће, према проценама, коштати између 220 и 350 милиона евра. У ту цену улазе: Замена постојеће ПЕСА антене новом АЕСЕ антеном; Интеграција нових мрежних капацитета за размену података али и додатна сертификација и интеграциони летови.

Овај износ практично поништава сву првобитну штедњу и укупни рачун за ескадрилу гура ка цифри од 1,4 милијарде евра, и то пре набавке озбиљнијег арсенала наоружања.

4. Проблем наоружања: Ракете као додатни луксуз

На основу доступних података, Хрватска је на иницијално наоружање потрошила свега 80 милиона евра. У свету модерне авијације, то је занемарљива сума која покрива само основне потребе: топове и мањи број ракета ваздух-ваздух средњег домета МИЦА. Права моћ Рафала лежи у ракетама Метеор (великог домета) и крстарећим ракетама СЦАЛП, чија је појединачна цена милионска. Без АЕСА радара, употреба Метеора је практично бесмислена, јер радар не може да прати циљ на даљинама на којима ракета може да га погоди. Тиме се хрватски авиони, до даљњег, ограничавају на дефанзивне задатке чувања ваздушног простора (аир полицинг), док су њихове офанзивне способности за сада само на папиру. И ако су Рафали стигли из Француске у Хрватску, они и даље нису оперативни, стога хрватско небо чувају Мађарска и Италија. Чак и када постану оперативни, проћи ће још времена док се не интегришу са остатком НАТО-а и преузму функцију чувања свог ваздушног простора.

5. Стратешка рефлексија из Београда

Из угла Војске Србије, хрватска набавка се пажљиво прати, али без панике. Београд је препознао да је Хрватска купила „платформу”, а не „функционални систем”. Док Загреб чека у реду за француске техничаре и слободне термина за надоградњу, Србија је у прилици да свој систем ПВО (пре свега ФК-3 и ХQ-17) потпуно прилагоди борби против управо оваквих, сензорски ограничених летелица.

Такође, оперативни трошкови половних авиона старих 15 година већ показују своје зубе. Недостатак обученог кадра и сложеност одржавања значе да ће Хрватска вероватно имати низак степен оперативности ескадриле у наредним годинама.

Закључак

Куповина француских авиона и из Загреба и из Београда је пре свега политичка одлука. Далеко виша цена коју је платила Србија односи се на ниво авиона и то што ће стићи нови, као и пакета опреме, али док ће се хрватски Рафали наћи на небу већ 2026. Србија ће своје морати да чека под условом да не дође до одлагања због различитих околности. Хрватски Рафал је изврстан авион, али је хрватски модел набавке пример како политичка потреба за брзим резултатом може да потисне војну функционалност. Хрватска је добила престиж, али ће за реалну борбену надмоћ морати да плати још стотине милиона евра и сачека крај деценије.