Први корени о јединственој европској војсци јавили су се тамо 1992. године. Тад је било замишљено да ова идеја поастане стварност до 2000. године
Прича о јединственој европској војсци није нова и вуче корене још с почетка 1990 тих година када су били ударени први темељи. Формирањем Еврокорпуса изгледало је да је направљен био конкретан корак 1993. Међутим, и ова војна формација је убрзо инкорпорирана у НАТО као део снага за брзо реаговање. Еурокорпус је настао из иницијативе о заједничким војним снагама.
Први корени о јединственој европској војсци јавили су се тамо 1992. године. Тад је било замишљено да ова идеја поастане стварност до 2000. године. Тад је план о једниственој европској војсци предвиђао одређене фазе:
У првој фази блиско војно би се повезале биле земље са стабилном ситуацијом на политичком и економском плану, дакле већина чланица тада Европске заједнице.
У другој фази у састав заједничке европске војске инкорпориране би биле државе “Средоземног басена” Италија, Шпанија, Грчка, који је тад, али и данас стратешка тачка огормног протока људи, информација и капитала.
У трећој фази целина би била заокружена нордијским земљама на северу и касније у четвртој фази источним земљама све до Урала.
Како је тад било замишљено Немачка је требала да буде организатор источне одбране Европе, Британија и Француска са својом морнарицом биле би задужене за контролу океанских путева, док би Италијани и Шпанци чували границе југа Европе.
Оно што је отежавало визију нове Европске војске било је недостатак непријатеља.
Пропашћу Совјетског Савеза и крајем Хладног рата чинило се да су сви велики проблеми били решени. Недостајао је један озбиљни противник, који би угрожавао ЕЗ (Европску заједницу). Зато су тадашњи планери сањали да европску војску треба припремити за непредвиђене социјално-политичке немире и евентуалне грађанске ратове.
“Војска 2000”
План формирања Европске војске био је обележен и као “Војска 2000”. Како је тад тај план замишљао Европска војска састојала би се од вишенационалних једница које би се састојале од главне стајаће војске, специјално обучених једница спремних за реаговање на свим кризним ситуацијама и једнице подршкке разних државних војски чији би број војника варирао у зависности од јачине сукоба у коме су ангажоване главне једнице Европске војске.
Први кораци који су били начињени у том правцу било је формирање мултинационалних једница које су у јесен 1992. изводиле прве заједничку обуке.
Први корак ка томе учинили су били Италијани и Французи, као и Французи и Немци који су били стари историјски непријатељи како крајем 10 века и два пута у 20 веку у оба светска рата..
Корак ка јединственој европској армији начињен је био и у војној индустрији и планови на заједничкој производњи борбених система попут хеликоптера Тигар, транспортни хеликоптер НХ-90 и борбени авион Јурофајтер 2000.
Почетком 1990 тих Европска заједница издвојила је била значајна средства у финансирање развоја сталетиа комуникационих, метеоролшких, а каснијим деценијама појавили су се шпијунски сателити.
У оквиру пројекта “Војска 2000” планирано је да копнене снаге Европске војске имају бројно стање од чак 225.000 војника ( међутим од 2001, а још више од 2004 уследило је значајно смањене војних ефектива. Овде треба бити прецизан и у погледу смањена бројног стања многих европских војски које је уследило значајно управо од 1997. године. Већ тад је било планиран (почетком 1990 тих) да већина војника буде професионалци, а не војници на редовном одслужењу војног рока. Део војника би био издвајан за заједничу обуку европске војске. Како је план замишљен велика пажња би се покалњала физичкој обуци и техничкој опремљености, на рачун вишедеценијског парадирања које је опустошило буџете у већини европских земаља.
План је замишљао и да се 40 до 50 посто буџета држава које имају своје јединице у заједничкој Европској војсци издвајао за потребе производње оружја и развој европске војне индустрије. Око 30 посто би се одвајало за трошкове совијалног осигурања припадника европске војске, а 15 посто користило би се текуће трошкове живота европског војника и обнову војне инфраструктуре.
Превладавање језичких и културних баријера између војника савладаовао би се бројним делатносима у слободно време, када ослоби војна дисциплина. Планирани су биле пројекције филмова из свих земаља, организовање курсева језика држава одкале долазе припадници заједничке Европске војске, као и спортска такмичења…
Такође план је предвишао и да Европска Заједница и Европско Веће Одбране требају да што пре инисистирају на брзом формирању вишенационалних једница као би процес упознавања и међусобног разумевања укључених у процес “Војска 2000” што пре започео.
FF/FG are not being honest about what's going on in Europe.
— Clare Daly (@ClareDalyIRL) May 23, 2024
It's not "scaremongering." The EU is becoming a "Defence Union," with a "Rapid Deployment Force" by next year.
Don't take it from me. Listen to @JosepBorrellF, EU foreign affairs chief 👇 #euelection2024 #neutrality pic.twitter.com/FOfMGVcAjF
На крају пројекат “Војска 2000” остала је мртво слово на папиру.
Е, а онда је уследио тајац па се идеја о формирању Европских војски појављивала спорадично као и деја, сада већ нове структуре Европске уније. Идеја је сазревала скоро пуних 15 година, али се није померила са мртве тачке . НАТО је кад се год покренула идеја о Европској армији ту иницијативу заустављао.
Од плана “Војска 2000” није остало ништа па се почело са формирањем европских борбених група, али је све ненако сотало недоречено јер снаге које су биле фомиране биле су привремено решење ..Захтеви логистике таквих група остали су ноћна мора, па иако је постојало неколико борбених група све оне завршиле су као мртво слово на папиру. Економска криза која је уследила 2008. године у свету натерала је многе државе да направе радикалне резове посебно у војном буџету. Где новог новца није било, а постојећа средства су била преполовљена да су многе војске остале на нивоу пуког функционисања. Све чланице ЕУ су тако у периоду од 2008 до 2013 тришиле ,15 брутонационалног дохотка на одбрану иако је НАТО захтевао да то по свакој чланици буде 2 посто, али то је постала утопија.
Европска војска постала је само сан. Сви ГЕНСЕК НАТО залагали су се за јединство и да се чланице овог савеза које су уједно већином и чланице ЕУ више усмере да реше одређене недостатке то је тад било набавка извиђачких дронова, набавка флоте тешких транспортних авиона великог дмоета, авио танкера и партиципација више земаља у оквиру овог програма, посебно новопримљених чланица НАТО у два таласа 2004 и 2008. године.
Интересантно је било и да је Ангела Меркел посебно од 2016. а са њом касније и француски председник Макрон били највећи заговорници постојања европске војске. Посебно Макрон, који је после БРЕГЗИТА постао ватрени заговорник Европске војске где би носилац читаве идеје била Француска у оквиру осовине коју је још далеке 1996. прокламовао “Велики Збиг” (геополитичар Збигњев Бжежински) у својој књизи “Велика Шаховска табла” Берлин-Париз.Британци и док су били у ЕУ увек су некако били против ове идеје . Они су сматрали да се иза пројекта Евроспке војске крије слабљење НАТО пакта и бацање новца. Британци су и данас остали при том ставу иако су отишли из ЕУ…
Било како било, Авганситан, слом НАТО мисије, прверемнео повлачење Американаца и повратак талибана на власт поново су ланисрали идеју о јхединственој Европској армији. Да ли ће ова идеја у наредним деценијама остати мртво слово на папиру, као и у претходник 30 показаће догађаји који следе муњевитом брзином, а који ће вероватно настати због онога што се десило у Авганистану, који је променио геополитичку карту света.
У септембру 2021. бивши генерални секретар НАТО пакта Јенс Столтенберг саопштио је у септембру 2021 године, 5 месеци пре почетка рата у Украјини да ЕУ Војска никада не може да замени НАТО пакт.
Генерални секретар НАТО пакта Јенс Столтенберг је тада у интервју за британски Телграф изјавио је да позив на фомирање нове европске војске, после повлачења из Авганистана септембра 2021 не сме да наруши командну структуру НАТО, нити да преусмери ресурсе алијансе.
„Сваки покушај успостављања паралелних структура, дуплирање командне структуре, ослабиц́е нашу заједничку способност да радимо заједно, јер са оскудним ресурсима морамо спречити дуплирање и преклапање напора“, рекао је Столтенберг.
“Поздрављам додатне европске напоре у одбрани, али то никада не може заменити НАТО и морамо се побринути да се Европа и Северна Америка удруже”, рекао је Столтенберг за лист. “Сваки покушај слабљења везе између Северне Америке и Европе нец́е само ослабити НАТО, већ ће поделити Европу”, рекао је тада Столтенберг.
Стратешки компас
Европски комесар за спољну и безбедносну политику ЕУ Жозеп Борељ, крајем новембра 2021 године усталасао је поприлично администрацију у Бриселу и 27 чланица када је на састанку министара спољних послова презентовао нови “Европски стратешки компас”, план који треба да побољша колективну безбедност ЕУ чланица, омогући брзо преознавање претњи и реакцију на њих. План је заправо ажурирање безбедносне стратегије ЕУ у наредних пет до 10 година.
“Европа не може себи да прушти, да буде посматрач у светском поретку, који обликују други. Европа је у опасности”, додао је Борељ и нагласио да је глвна препрека за реализацију овог плана политичка блокада поједних држава чланица, како би Европа била способна да се брани.
Наиме Борељова визија одбране ЕУ названа “Стратешки компас” је документ на 28 страна, који предвиђа да ЕУ до 2025 створи снаге ЕУ за брзо реаговање, које че се састојати од 5.000 војника, а од 2023. требале би да изводе већ прве војне вежбе иако нису још ни формиране у комплету?!
План “Стратешки компас” предвиђа и олабављење члана 44 устава ЕУ, на који се нико раније у Бриселу није позивао, а који ће омогућити да они који желе у овом случају названи “коалиција вољних” пошаљу своју војску и делују у инетресу ЕУ и у њено име без консензуса, односно сагласности свих 27 чланица.
“Стратешки компас” се сматра и путем ка новој војној доктрини ЕУ, коју сматрају слично “Стратешком концепту НАТО”.
Борељ у својој визији нагласио значај логистике, ваздушног транспорта за велике даљине (овде је недавно узето искуство аугустовске масовне евакуације цивила и дипломата из Кабула)
Ко је противник?
Оно што многи сматрају недостатком “Стратешког компаса” јесте недефинисан противник. А већ ту је дошло до не слагања поједних чланица. Русија? За неке јесте претња, а за неке НЕ. У “Стратешком компасу” није ни споменута. Нема ни Р од Русије, па чак ни као проблем у окружењу са којим би се ЕУ морала да се бави! Евидентно је једно да ни сама двадесетиседморка нема заједнички став о Русији и како водити спољну политику према њој.
Ако нема Русије, има Кине, која се спомиње у “Стратешком компасу”, која је други највећи трговински партнер ЕУ после САД. Ту се спомиње да је сарадња са Кином неопходна за решавање глобалних изазова, али велика кочница у нормализацији односа по ЕУ у овом плану је агресивно регионално понашање.
Што се тиче САД приликом расправе о Борељовој изјави стоји да неке владе чланица ЕУ више верују и оваквим Сједињеним Државама, какве су сад, него самој ЕУ бирократији у Бриселу.
Упрско свему моноги остају при ставу да је “Стратешки компас” много бољи и конкретнији блан за безбедност Европе од оног из 2016. године, али да би био реализован потребно је много политичке воље, и више улагања у војску и предузимање радикалних корака, јер се према тврдњама оних који су учестововали у расправи “Стратешки компас” из године у годину повећања експоненцијално број претњи према Европској Унији.
Борбене групе ЕУ пут ка новој Европској армији
Историјат ЕУ борбених група, које би требале да функционишау по систему “затворене шкоље” почиње са почетком 21. века. Конкрено све је почело далеке 2005 од IOC (initial operations capabilites) дo FOC faze (final operations capabilites. Први план предвиђао је да свака борбена група има 1.500 војника , мобилну команду, стратешки транспорт и логистику.
Већ 2004. био је дат предлог да се формира 13 борбених група и да су у строгој приправности у шестомесечном периоду две борбене групе које је у зону операција могуће разместити 10 дана од доношења одуке о њиховом ангажовању, али ова торија је остала мртво слово на папиру.
Интересантно је да је овај ЕУ концепт од самог почетка био подударан са НАЗО, јер већина чланица ЕУ је и чланица НАТО, али не све попут Аустрије, Финске, Шведске, Ирске, а неке чланице НАТО нису чланице ЕУ попут Албаније, Северне Македоније, Црна Гора, Турска, САД, Канада, Исланд. У овом случају НАТО има свој захтев о формирању борбених група, а ЕУ свој.. Нек војске су прве унутар ЕУ кренуле у том смеру. Конкретне помаке направила је прва Шведска која је прва почела да развија мобилне једнице. Осим инфраструктуре промењена је војна технологија и индустрија.
Шта се захтева од будуће ЕУ војске
Задаци оружаних снага ЕУ су усклађени са Петербуршком декларацијом ( која је усвојена на Већу министара Западноевропске уније (WЕУ) у јуну1992. године. Том су приликом државе чланице ЗЕУ-а изразиле своју спремност да ставе на располагање своје војне јединице из целог спектра њихових конвенционалних оружаних снага ЗЕУ-у, али такође НАТО-у и ЕУ).
Ти захтеви се и данас нису мењали: Величина самосталне борбене групе 1.500 припадника, које укључује борбену подршку и снаге за борбене операције и придодане модуле и оперативну команду. Јединица мора бити у десетодневној приправности, пре него што ЕУ одреди изакаже операцију, самосталност и издржљивост на терену најмање 30, а највише 120 дана, могућнос транспорта на даљину 6.000 км од Брисела. истовремено вођење минимално две операције, али не и истовремено померања на ратиште или деловање снага. Борбене групе морају да буду мултинационалне.