Проблем америчке одбрамбене индустрије више није само питање темпа, већ и способности да се уопште покрене производња када је то најпотребније. Фабрика муниције у Мескиту, у Тексасу, у коју је уложено 469 милиона долара ради обнављања залиха граната 155 мм и покривања већих потреба америчке војске, није испоручила ниједну гранату ни после две године рада.
Постројење је покренуто 2024. године после убрзаног закључивања уговора током 2022. и 2023. године. План је био да до октобра 2025. фабрика производи 30.000 граната 155 мм месечно. До марта није било ниједне испоруке, а не очекује се да их буде ни пре септембра.
То није само кашњење једног индустријског пројекта. Реч је о удару на кључну тачку америчког програма повећања производње артиљеријске муниције, у тренутку када су залихе већ оптерећене испорукама Украјини и растом потреба за обуком сопствених снага.
Погрешна почетна одлука
Суштина проблема лежи у почетној процени ризика. Америчка војска је прихватила модел оцењен као „висок ризик, висока добит“. Уместо изградње нових машина за производњу металних делова за гранате М795, одобрен је план за прилагођавање старије опреме намењене гранатама М107.
То се показало као кључан промашај. М795 није иста производна ставка као старији М107. М795 има боље балистичке карактеристике, домет већи за око 6 километара и снажније експлозивно пуњење. Покушај да се та муниција производи на линији ослоњеној на прерађену стару опрему показао се као индустријски неуспех.
Прерађене машине нису могле да произведу прихватљиве делове за М795. То је довело до потпуног застоја. У августу 2025. наређен је прекид рада и даљег трошења новца, а та мера је остала на снази најмање до априла 2026.
Уско грло у производном ланцу
Фабрика у Мескиту није требало да склапа комплетне бојеве гранате, већ да производи металне делове за М795, који се затим завршавају у другим армијским погонима у Ајови, Арканзасу и Канзасу. Управо зато овај неуспех има шири значај него што делује на први поглед.
Завршни погони могу да склопе 140.000 граната годишње. То значи да проблем није само у финалној монтажи, већ у снабдевању кључним деловима. Ако фабрика која треба да снабдева остатак производног ланца не ради, цео систем запиње већ на првој већој препреци.
Мескит је требало да буде једна од главних тачака за ширење производње 155 мм муниције. Од планираних више од 100.000 граната месечно, 30.000 је требало да долази из тог новог постројења. Када та ставка отпадне, цео план повећања капацитета мора да се коригује надоле.
Украјина, обука и удар на америчке планове
Притисак на производњу 155 мм муниције нагло је порастао после рата у Украјини. Украјинске снаге су, уз америчке испоруке, трошиле око 8.000 граната М795 дневно. То је темпо који је некадашњи ниво америчке производње из 2022. године могао да потроши за мање од две недеље.
Због тога је Вашингтон кренуо у нагло ширење производње, са око 14.000 граната месечно на више од 100.000. Тај план је требало да покрије и спољне испоруке и сопствене потребе америчке војске. Када један од главних нових погона остане на нули, то више није локални индустријски проблем, већ војно-логистички ударац.
До марта 2026. америчка производња достигла је 46.000 граната месечно, а до краја године очекује се 71.000. То показује да је раст ипак постигнут, али и да је остао далеко испод раније постављене амбиције ако се рачуна пуни допринос фабрике у Тексасу.
Политичка и индустријска цена неуспеха
Отворено је и питање сврсисходности утрошених средстава. Скоро пола милијарде долара уложено је у објекат који није дао оперативан резултат. Тај новац је могао да буде усмерен на друге приоритете америчке војске или Министарства одбране.
Додатну тежину случају даје чињеница да је извођач изабран и због искуства у управљању фабриком муниције у Скрантону, у Пенсилванији, коју Генерал Дyнамицс води од 2006. године. Управо је то искуство требало да смањи ризик. Испоставило се да дугогодишње присуство у сектору није било довољно да реши технички проблем преласка на нову линију.
Помоћник секретара Копнене војске САД за набавку, одржавање и технологију Брент Инграхам још у фебруару је пред Конгресом признао да фабрика у Мескиту не испуњава циљеве. То показује да проблем више није остао унутар фабричких извештаја, већ је постао и политичко питање унутар система набавке и надзора.
Случај Мескита показује да није довољно одобрити новац, убрзати уговоре и поставити амбициозне месечне квоте. Ако је технолошка основа погрешна, фабрика може да постоји на папиру, а да на крају не избаци ниједну употребљиву гранату. За војску која рачуна на дуготрајну потрошњу артиљеријске муниције, то је озбиљно упозорење.