Od sticanja svoje nezavisnosti 15. avgusta 1947. godine, Indija je bila primorana da razvije snažnu vojsku. Posebnu pažnju, Indija je obratila na jačanje mornarice. Za udarnu snagu svoje flote, Indija se odlučila za nosače aviona. Prvi nosač aviona bio je Vikrant (Vikrant) iz 1961. godine, zatim sledi Virat (Viraat) pa Vikramaditia (Vikramaditya) i poslednji je ponovo Vikrant iz 2013. godine. Ovo je priča o njima, pa da krenemo redom.
INS VIKRANT (INS VIKRANT) R11, 1961.
INS Vikrant ( hrabri) bio je nosač aviona klase Mažestik (Majestic) indijske mornarice. Brod je porinut kao HMS Herkul (HMS Hercules) za britansku kraljevsku mornaricu tokom Drugog svetskog rata, ali je stavljen na čekanje kada se rat završio. Indija je kupila nepotpuni nosač 1957. godine, a izgradnja je završena 1961. godine. Vikrant je ušao u upotrebu, kao prvi nosač aviona indijske mornarice i odigrao je ključnu ulogu u sprovođenju pomorske blokade Istočnog Pakistana tokom Indijsko-pakistanskog rata 1971. godine.
U kasnijim godinama, brod je prošao kroz velike prepravke da bi se ukrcali moderni avioni, pre nego što je povučen iz upotrebe u januaru 1997. godine. Sačuvan je kao muzejski brod u mornaričkim dokovima u Bombaju do 2012. godine. U januaru 2014. godine, brod je prodat putem internet aukcije i otpisan u novembru 2014. godine, posle konačnog odobrenja Vrhovnog suda Indije.
OD HERKULA DO VIKRANTA
HMS Herkul, bio je peti brod u klasi Mažestik, naručen je 7. avgusta 1942. godine i položen 14. oktobra 1943. godine, od strane Vikers-Armstrongs u Haj Vokeru na reci Tajn. Pošto je Drugi svetski rat završen predajom Japana 2. septembra 1945. godine, brod je porinut 22. septembra, a izgradnja je obustavljena u maju 1946. godine. U trenutku suspenzije, bio je 75 posto kompletan. Trup je sačuvan, a u maju 1947. godine, Porinut je u Gareloku (Gareloch) kod Klajda (Clyde). U januaru 1957. godine, nosač je kupila Indija i odvučen je u Belfast da bi se završila njegova konstrukcija i modifikacija od strane kompanije Harland i Volf (Harland & Wolff). Indijska mornarica je zahtevala nekoliko poboljšanja originalnog dizajna, uključujući ugaonu palubu, parne katapulte i modifikovani Komandni most.
Vikrant koji je označen kao R11, imao je standarni deplasman od 16.000 tona i pun od 19.500 tona. Imao je ukupnu dužinu od 210 m, širinu od 39 m i gaz od 7,3 m. Pokretan je s par parnih turbina s Parsonsovim zupčanikom, koje su pokretale dve elisne osovine, koristeći paru koju su obezbeđivala četiri Admiral kotla. Turbine su razvile ukupno 30.000 kilovata što je dalo maksimalnu brzinu od 25 čvorova . Vikrant je nosio oko 3.175 tona lož ulja što mu je omogućavao radijus plovljenja od 12.000 nautičkih milja, pri brzini od 14 čvorova i 6.200 milja pri brzini od 23 čvora. Posadu je činilo 1.110 oficira, podoficira i mornara, uključujući tu i vazduhoplovnu komponentu.
Brod je bio naoružan sa šesnaest protivavionskih topova Bofors kalibra 40 mm, ali su oni kasnije smanjeni na osam. U različitom vremenskom periodu, vazduhoplovna komponenta se sastojala od aviona i helikoptera: mlaznih lovaca Hoker Si Hok (Hawker Sea Hawk) i BAe Si Herijer FMk51 (BAe Sea Harrier), helikoptera Si King Mk 42B i HAL Četak (HAL Chetak) i protivpodmorničkih aviona Brege Br.1050 Aliz (Breguet Br.1050 Alizé). Nosač je imao između 21 i 23 aviona i helikoptera svih tipova. Vikrantova poletno sletna paluba dizajnirana je za avione do 11.000 kg, ali je 9.100 kg ostala najveća masa za sletanje aviona. Instalirani su veći liftovi dimenzije 16,5h10,4 m.
Brod je bio opremljen jednim radarom za vazdušnu pretragu LW-05, jednim radarom za površinsku pretragu ZW-06, jednim taktičkim radarom LW-10 i jednim radarom za sletanje aviona Tip 963 i drugim komunikacijskim sistemima.
INDIJSKO-PAKISTANSKI RAT 1971. GODINE
U sklopu priprema za rat, Vikrant je raspoređen u Istočnu pomorsku komandu, a zatim u Istočnu flotu. Ovu flotu činili su INS Vikrant, dve fregate klase Leopard (INS Brahmaputra i INS Bis), dve korvete klase Peti III (INS Kamorta i INS Kavarati) i jedna podmornica INS Kanderi. Glavni razlog za jačanje istočne flote bio je suprotstavljanje pakistanskim pomorskim snagama raspoređenim kao podrška vojnim operacijama u Istočnom Bengalu. U Bengalskom zalivu, svaki brod u ovoj oblasti trebao je da bude zaustavljen i proveren. Ako bi se utvrdilo da je neutralna, bio bi ispraćen do najbliže indijske luke, inače bi bio zarobljen i uzet kao ratni plen.
U međuvremenu, obaveštajni izveštaji su potvrdili da je Pakistan trebao da rasporedi podmornicu klase Tenč, PNS Gazi, koju su izgradile SAD. Indijska mornarica je Gazi smatrala ozbiljnom pretnjom za Vikrant, ako bi Pakistanci znali njegov približan položaj kada bi počeli da poleću avioni. Od četiri dostupna površinska broda, INS Kavarati nije imao sonar, što je značilo da su ostala tri broda, morala da ostanu u neposrednoj blizini 5–10 milja od Vikranta, bez čega bi nosač bio potpuno ranjiv na napad podmornice Gazi.
Vikrant je 23. jula otplovio za Kočin u sastav Zapadne flote. Na putu, pre nego što je stigao u Kočin 26. jula, izvršena su ispitivanja sletanje helikoptera Si King. Posle završetka radarskih i komunikacijskih ispitivanja 28. jula, brod je otputovao za Madras u pratnji Bramaputre i Bis. Sledeći veliki problem bio je upravljanje avionima sa nosača. Komandant broda, kapetan (kasnije viceadmiral) S. Prakaš, bio je ozbiljno zabrinut zbog letačkih operacija. Bio je zabrinut da bi moral vazduhoplovaca bio negativno pogođen ako se ne preduzmu letačke operacije, što bi moglo biti katastrofalno. Pomorski štab je ostao tvrdoglav u pogledu ograničenja brzine, te je tražio potvrdu od kapetana, o mogućnosti sletanja aviona Aliz bez ugrožavanja ograničenja brzine. Ograničenje brzine koju je nametnuo štab značila je, da će avion Aliz morati da sleti brzinom koja je blizu zaustavne. Na kraju je masa aviona smanjena, što je omogućilo da se nekoliko aviona ukrca, zajedno sa avionima Si Hok.
Do kraja septembra, Vikrant i njegova pratnja stigli su do Port Blera. Na putu za Višakapatnam, taktičke vežbe su izvedene u prisustvu zastavnog oficira, glavnog komandanta Istočne pomorske komande. Iz Višakapatnama, Vikrant je krenuo u Madras na održavanje. Kontraadmiral S.H. Šarma je postavljen za zastavnog oficira, koji komanduje Istočnom flotom i stigao je u Višakapatnam 14. oktobra. Nakon što su primili izveštaje da bi Pakistan mogao pokrenuti preventivne udare, obustavljeno je održavanje još jedne taktičke vežbe, koja je završena u noći između 26. i 27. oktobra u Višakapatnamu. Vikrant se zatim vratio u Madras da nastavi sa održavanjem. Već 1. novembra Istočna flota je formalno konstituisana, a 13. novembra svi brodovi su krenuli ka Andamanskim i Nikobarskim ostrvima. Da bi se izbegle nezgode, planirano je da Vikrant otplovi do udaljenog sidrišta, izolujući ga od borbe. Istovremeno, obaveštajne obmane davale bi utisak da Vikrant deluje negde između Madrasa i Višakapatnama.
Dana 23. novembra, u Pakistanu je proglašeno vanredno stanje posle sukoba indijskih i pakistanskih trupa u istočnom Pakistanu dva dana ranije. Dana 2. decembra, Istočna flota je nastavila ka svom patrolnom području u očekivanju napada Pakistana. Pakistanska mornarica je 14. novembra rasporedila podmornicu Gazi sa isključivim ciljem da gađa i potopi Vikrant, a Gazi je stigao do lokacije u blizini Madrasa do 23 časa. U pokušaju da obmane pakistansku mornaricu i podmornicu, indijski pomorski štab upotrebio je brod Radžput kao mamac — brod je plovio 160 milja (260 km) od obale Višakapatnama i emitovao je značajnu količinu radio saobraćaja, zbog čega je izgledalo da je Vikrant.
Gazi je u međuvremenu potonuo kod obale Višakapatnama pod misterioznim okolnostima. U noći između 3. i 4. decembra obalska baterija je otkrila prigušenu podvodnu eksploziju. Sledećeg jutra, lokalni ribar je primetio naftnu mrlju u blizini obale, zbog čega su indijski mornarički oficiri posumnjali da je podmornica potonula uz obalu. Sledećeg dana, ronilački tim je poslat da pretraži područje i oni su potvrdili da je Gazi potonuo u plitkim vodama.
Razlog potonuća podmornice je nejasan. Zvanični istoričar Indijske mornarice Hiranandani navodi tri mogućnosti, pošto je analizirao položaj kormila i obim pretrpljene štete. Prvi je bio, da je Gazi došla do periskopske dubine da utvrdi svoj položaj i da je možda videla protivpodmornički brod, zbog čega je zaronila, što je prouzrokovalo njen udar u dno. Druga mogućnost je usko povezana sa prvom: u noći eksplozije, Radžput je patrolirao kod Višakapatnama i primetio je ozbiljan poremećaj u vodi. Sumnjajući da se radi o podmornici, brod je bacio dve dubinske bombe, u pravcu koji je bio veoma blizu olupine. Treća mogućnost je, da je došlo do nezgode kada je Gazi postavljao mine dan pre izbijanja rata.
POSLE RATA
Vikrant nije imao mnogo službe posle rata. Imao je dve velike modernizacije — prvu od 1979. do 1981. godine i drugu od 1987. do 1989. godine. U prvoj fazi, modernizovani su njegovi kotlovi, radari, komunikacioni sistemi i protivvazdušni topovi, a instalirani su i uređaji za prijem aviona Si Herijer. U drugoj fazi, uvedeni su uređaji za upravljanje novim borbenim avionima Si Herijer i novim helikopterima Si King Mk 42B za protivpodmorničko ratovanja. Postavljena je skakaonica od 9,75 stepeni. Parni katapult je uklonjen tokom ove faze. Ponovo 1991. godine, Vikrant je prošao šestomesečnu remont, nakon čega je usledio još jedan četrnaestomesečni remont 1992–1994. godine. Ostao je operativna i nakon toga, koristeći vazduhoplove Si Herijer, Si King i Četak do svog poslednjeg izlaska na more 23. novembra 1994. godine. Iste godine zabeležen je i požar na brodu. U januaru 1995. godine mornarica je odlučila da zadrži Vikrant u stanju „bezbednog za plutanje“. Zvanično je povučen iz upotrebe 31. januara 1997. godine. Posle toga je pretvoren u muzej, da bi na kraju 2014. godine bio prodat u otpad.
INS VIRAT R22 (INS VIRAAT)
INS Virat (Džin) bio je nosač aviona klase Kentaur indijske mornarice. INS Viraat je bio vodeći brod indijske mornarice sve dok INS Vikramaditia nije ušao u upotrebu 2013. godine. Brod je završen i uveden u upotrebu RM Velike Britanije 1959. godine, kao HMS Hermes, a povučen je iz upotrebe mornarice “njenog veličanstva” 1984. godine. Prodat je Indiji 1987. godine, sada kao Virat i ušao je u flotni spisak indijske mornarica 12. maja 1987. godine, gde je služio skoro 30 godina.
U februaru 2015. godine, Mornarica Indije navela je da će Virat biti povučen naredne godine. Poslednji britanski brod koji je služio u sastavu indijske mornarice, bio je najstariji nosač aviona u službi na svetu. Dana 23. jula 2016. godine, Virat je poslednji put sopstvenim pogonom isplovila iz Bombaja za Koči, gde je bio u suvom doku i pripremljen za povlačenje iz upotrebe. Izvučen je iz Kočija 23. oktobra, da bi se 28. oktobra vratila u Bombaj, gde je bio smešten. Virat je zvanično povučen 6. marta 2017. godine. Posle neuspelih planova da se on pretvori u hotel i muzej, prodat je u staro gvožđe i planirano je da bude isečen počevši od septembra 2020. godine, ali je Vrhovni sud Indije. odložio rastavljanje nakon što je 40% trupa broda već isečeno.
Virat je imao skakaonicu na kraju palube od 12°, za poletanje aviona Si Herijer zajedno sa ojačanom palubom od 3 cm oklopa iznad magacina i pogonskog rostora. Kapacitet magacina je uključivao najmanje 80 lakih torpeda. Brod je zadržao sposobnost transporta do 750 vojnika i nosio je četiri desantna broda LCVP u krmenom delu. U ratnom scenariju, brod je mogao da nosi do 26 borbenih aviona i bio je pogodan za podršku amfibijskim operacijama i izvođenje protivpodmorničkih zadataka.
Virat je imao četiri eskadrile mornaričke avijacije Indije.
Primarni udarni avioni bili su Si Herijer FMk51 koji su koristili nekoliko modernih projektila kao što su britanski protivbrodski projektil Si Igl, i francuski projektil vazduh-vazduh Matra Mežik. Ostala ubojna sredstva su uključivala rakete kalibra 68 mm, bombe za uništavanje pista, kasetne bombe i topove kalibra 30 mm. Indijska mornarica je 2006. godine započela program “Limited Upgrade Sea Harrier (LUSH)” nadogradnjom do 15 aviona Si Herijer u saradnji sa Izraelom ugradnjom radara Elta EL/M-2032 i Rafael “Derbi” rakete vazduh-vazduh.
Flotu su takođe činili helikopteri za rano upozorenja Kamov Ka-31 i helikopteri Kamov Ka-28.
Sve aktivnosti aviona Si Herijer sa palube INS Virat, prestale su 6. maja 2016. godine, posle povlačenja aviona Si Herijer iz upotrebe.
Od naoružanja Virat je imao dva topa 40 mm Bofors, 10 raketa PVO Barak i dva dvocevna topa 30 mm AK230. Posada je maksimalno brojala 2100 ljudi.
U septembru 1993. godine, pogonska prostorija broda je poplavljena, zbog čega je plovilo bilo van upotrebe nekoliko meseci. Brod je ponovo ušao u upotrebu 1995. godine i opremljeno je novim radarom za pretragu. Između jula 1999. i aprila 2001. godine, brod je završio još jedan remont za produženje životnog veka za koji se očekivalo da će produžiti njegovu upotrebljivost do 2010. godine. Ovim remontom su unapređeni pogonski sistemi, dodat je paket senzora za zvučna upozorenja u hitnim slučajevima i uveden moderni komunikacioni sistem. Pored toga, postavljen je radar za osmatranje dugog dometa, sistemi naoružanja i novi hangar sa protivpožarnom zaštitom.
Brod je prošao četvrti remont u indijskoj službi od januara do avgusta 2009. godine u brodogradilištu Kočin. Očekivalo se da će remont obezbediti njegov produžetak službe do 2015. godine. Virat je učestvovao u vežbama u Arapskom moru mesec i po pre nego što je raspoređen u vode Adenskog zaliva. Oficiri mornarice su kasnije izvestili da bi nosač mogao da ostane u upotrebi do 2020. godine, pošto je izgledalo da će dva domaća nosača aviona, do tada biti u potpunosti operativna. Dana 12. jula 2011. godine, brod je stigao u brodogradilište Kočin na kratku prepravku koja bi trebalo da bude završena za dva meseca i ponovo je ofarban. Indijska mornarica je nagovestila da bi brod mogao da ostane u službi do 2020. godine, pod uslovom da još uvek postoje avioni Si Herijer dostupni za operacije sa broda.
Dana 2. novembra 2012. godine, brod je stigao u Koči na prvi deo velike dvofazne rekonstrukcije. U prvoj fazi, trup je očišćen, ispitan na koroziju, ojačane su istrošene ploče trupa i dobijen je svež sloj boje otporne na koroziju. Nosač je otplovio u Bombaj na dalju nadogradnju, pre nego što se ponovo pridružio floti u leto 2013. godine. Remont je trebao da omogućio da služi do 2016. godine. I bio je to poslednji veliki remont pre povlačenja iz upotrebe. U avgustu–septembru 2015. godine, brod je prošao kratku prepravku da bi ojačao trup i inspekciju pre nego što je učestvovao na pregledu flote u februaru 2016. godine.
Do 2013. godine, starost i troškovi održavanja nosača podstakli su mornaricu da započne proces dobijanja odobrenja Ministarstva odbrane za njegovo povlačenje iz upotrebe; u decembru 2014. godine, osnovan je odbor za reviziju kako bi se odredio vek trajanja broda.
U februaru 2015. godine, mornarica je objavila planove za povlačenje broda iz upotrebe 2016. godine i započela proces dobijanja odobrenja Ministarstva odbrane za povlačenje broda iz upotrebe. Dana 23. jula 2016. godine, Virat je poslednji put svojim pogonom otplovio iz Bombaja u Koči; do tada je na moru proveo ukupno 2.250 dana i prešao je ukupno 1.094.215 kilometara. U Kočiju je bio podvrgnut jednomesečnoj deaktivaciji u pripremi za rezanje; tokom ovog perioda uklonjeni su mu kotlovi, motori, propeleri i kormila. Deaktivacija je završena 4. septembra, a nosač je odvučen nazad u Bombaj, 23. oktobra na zvaničnu ceremoniju razgradnje. Virat je stigao u Bombaj 28. oktobra. Dana 6. marta 2017. godine, povučena je iz upotrebe. Virat je zvanično povučen iz ipotrebe 6. marta 2017. godine. Njegov sistem naoružanja i operativna oprema trebalo je da budu uklonjeni do sredine 2017. godine.
INS VIKRAMADITIA R33 (INS VIKRAMADITYA)
INS Vikramaditia (Hrabar kao sunce) je modifikovani nosač aviona klase Kijev i vodeći brod indijske mornarice. U službu je ušla 2013. godine.
Prvobitno izgrađen kao Baku i uveden u naoružanje RM Sovjetskog Saveza 1987. godine. Nosač je služio u sastavu sovjetske mornarice i kasnije u ruskoj mornarici kao admiral Gorškov, pre nego što je povučen 1996. godine. Indija je u ovaj nosač kupila 20. januara 2004. godine, posle višegodišnjih pregovora o konačnoj prodajnoj ceni, a brod je prodat za 2,35 milijardi dolara. Transformisani brod je završio svoja ispitivanja na moru u julu 2013. godine i prva ispitivanja avijacije u septembru 2013. godine.
Brod je kupljen 16. novembra 2013. godine na ceremoniji održanoj u Severodvinsku, u Rusiji. Dana 14. juna 2014, premijer Indije, Narendra Modi, zvanično je uveo INS Vikramaditiju u indijsku mornaricu i posvetio ga naciji.
Nosač aviona Admiral Gorškov, povučen je iz upotrebe RM Rusije 1996. godine, jer je bio preskup za održavanje posle završetka Hladnog rata. To je privuklo pažnju Indije, koja je tražila način da poveća broj svojih nosača aviona. Dana 20. januara 2004. godine, posle godina pregovora, Rusija i Indija potpisale su ugovor o prodaji broda. Brod bi bio besplatan, dok bi Indija platila 800 miliona dolara za nadogradnju i remont broda i dodatnih milijardu dolara za avione i sisteme naoružanja. Mornarica je pokušala da opremi nosač sa avionima E-2C Hokaj, ali je odlučila da to ne učini. Već 2009. godine, Nortrop Gruman je ponudio napredni E-2D Hokaj indijskoj mornarici.
U julu 2008. godine, objavljeno je da Rusija hoće da poveća cenu za oko 2 milijarde američkih dolara, navodeći kao razlog neočekivano prekoračenje troškova zbog stanje broda i navodeći „tržišnu cenu“ za novi nosač srednje veličine od 3–4 milijard dolara. Indija je platila 400 miliona američkih dolara do novembra 2008. godine. Međutim, Rusija je zapretila da će u potpunosti otkazati ugovor ako Indija ne plati povećani iznos. U decembru 2008. godine, vladini izvori u Indiji su izjavili da je kabinetski komitet za bezbednost konačno odlučio u korist kupovine Admirala Gorškova kao najbolje dostupne opcije. Kontrolor i glavni revizor Indije kritikovao je činjenicu da bi Vikramaditia bio polovni ratni brod sa ograničenim životnim vekom, koji bi bio 60% skuplji od novog. Takođe, postojao je rizik od daljeg odlaganja isporuke. Načelnik mornaričkog štaba Indijske mornarice, admiral Sureš Mehta, branio je cenu za ratni brod, rekavši: „Ne mogu da komentarišem revizore. Ali svi ste analitičari odbrane, možete li mi nabaviti nosač aviona za manje od 2 milijarde dolara? Ako možete, odmah ću potpisati ček“.
U aprilu 2010. godine, izbio je skandal oko projekta kada je objavljeno da je visoki oficir indijske mornarice verovatno ucenjen kako bi uticao na pregovore oko troškova admirala Gorškova u Indiju. Zbog ovog incidenta, zvaničnik mornarice otpušten je iz službe.
Radovi na trupu završeni su do 2008. godine, a Vikramaditia je porinut 4. decembra 2008. godine. Oko 99% radova na konstrukciji i skoro 50% kablovskih radova je završeno do juna 2010. godine. Skoro sva velika oprema, uključujući motore i dizel generatore, je instalirana. Pomorski prototip aviona MiG-29K korišćen je za testiranje palubnih sistema Vikramaditia 2010. godine.
Svi radovi na rekonstrukciji su završeni u Severodvinsku, Rusija. Međutim, odloženo je tri godine zbog nedostatka potrebne količine kablova. Između Indije i Rusije održana je rasprava na ekspertskom nivou o tehničkim i finansijskim pitanjima da bi se rešili problemi. Avion MiG-29K ušao je u operativnu službu u Indiji u februaru 2010. godine. Kompromis je finalizovan, a Indija je trebala da plati dodatni neotkriveni iznos. Rusija je trebala da instalira nove sisteme umesto da popravlja stare.
Brod je trebao da ode na ispitivanje u luci do početka 2011. godine, kako bi se osiguralo da može biti predat Indiji do decembra 2012. godine. Probe na doku su započete 1. marta 2011. godine. Ova ispitivanja su se fokusirala na glavne jedinice za proizvodnju energije i sisteme radio-elektronskog naoružanja, proizvedene u Indiji. Sastav indijske mornarice počeo je obuku na Vikramaditiji u aprilu 2011. godine. Dana 19. aprila 2012. godine, objavljeno je da svi unutrašnji sistemi funkcionišu i da je brod u potpunosti samostalan. Magnetno polje broda i centar gravitacije izmereni su pre nego što su počela ispitivanja na moru.
Konverzijom broda sve naoružanje je uklonjeno sa prednje palube, uključujući lansere krstarećih raketa P-500 Bazalt i četiri kompleta 3K95 Kinžal raketnih bacača zemlja-vazduh, kako bi se napravio prostor za skakaonicu s pramcem od 14,3°.
Vikramaditia ima veći pun deplasman nego kada je brod prvobitno porinut 1982. godine kao Baku. Od 1.750 od 2.500 pregrada broda je ponovo proizvedeno, a urađeno je i opsežno ponovno potavljanje kablova, kako bi se podržali novi radari i senzori. Liftovi su nadograđeni, a postavljena su dva držača za zadržavanje, što je omogućilo borbenim avionima da dostignu punu snagu pre kratkog poletanja uz pomoć skakaonice. Tri zupčanika za zaustavljanje postavljena su na krmi nagnute palube, a dodata su navigacija i pomagala za sletanje na nosač za podršku operacijama „kratkog poletanja i sletanja“.
Lift za avion nosivosti 20 tona pored komandne nadgradnje broda, ostao je nepromenjen, ali je krmeni lift povećan, a kapacitet dizanja povećan je na 30 tona. Ugrađena su 234 nova dela trupa da bi se postigao željeni oblik, a ukupni čelik dodat za izvođenje ovih modifikacija iznosio je 2500 tona.
Borbene sisteme na nosaču kontroliše LESORUB-E, kompjuterski podržan akcioni informacioni sistem. Prikuplja podatke sa brodskih senzora i veza za podatke i stvara sveobuhvatnu situacionu svest. Komunikacioni kompleks CCS Mk II instaliran je za eksterne komunikacije, a sistem taktičkih podataka Link II omogućava integraciju u mrežno-centrične operacije Indijske mornarice. Instalirani su savremeni sistemi za poletanje i sletanje i rukovanje različitim avionima – sistem za sletanje LUNA za MiG-29K i DAPS Landing sistem za Si Herijer. Instaliran je automatizovani sistem kontrole vazdušnog saobraćaja Resistor-E, koji pomaže pilotima pri prilasku, sletanju i navigaciji kratkog dometa do udaljenosti od 30 metara od sletne palube. Zajedno sa raznim drugim podsistemima, on pruža podatke o navigaciji i letu za brodske avione koji rade na velikim udaljenostima od nosača.
Kada je isporučen, Vikramaditia još nije imao naoružanje na brodu, zbog čega je zavisila od svoje borbene grupe za samoodbranu. Ovo je ispravljeno tokom kratkog remonta broda u periodu od aprila do juna 2015. godine, kada su mu ugrađena četiri topa AK-630 proizvedena po licenci i sistem Barak 1 SAM koji je skinut sa povučenog broda INS Godavari. Tokom prvog planiranog većeg remonta broda u 2017. godini, sistem Barak 1 je trebao biti zamenjen novorazvijenim sistemom protivvazdušne odbrane Barak 8 (LR-SAM), koji se u to vreme testirao. Lansira se iz vertikalnih lansirnih kontejnera i ima operativni domet od 0,5–100 km. Nosač će nositi do 48 projektila.Zvanični očekivani životni vek broda je 40 godina, i malo je verovatno da će mu biti potrebni veliki radovi na popravci najmanje deceniju. Preko 70% plovila i njegove opreme je novo, a ostatak je renoviran. Brodogradilište Sevmaš, koje je nadogradilo nosač, obezbediće garantni servis, uključujući i održavanje u narednih 20 godina.
Nosač aviona Vikramaditia nosi 26 borbenih aviona MiG-29K i deset helikoptera Ka-31 i Ka-28. Posada broji 110 oficira i 1500 podoficira i mornara, uključujuči i vazduhoplovnu grupu.
Jedan je od dva operativna savremena nosača aviona u RN Indije.
INS VIKRANT R11, 2013.
INS Vikrant iz 2013. godine, novi je nosač aviona u službi indijske mornarice. Nosač je prvi koji je izgrađen u Indiji i konstruisan je u Cochin Shipyard Limited (CSL) u Kerali. Ime Vikrant je omaž prvom indijskom nosaču aviona INS Vikrant iz 1961. godine.
Radovi na dizajnu broda počeli su 1999. godine. Kobilica je položena 2009. godine. Nosač je izvučen iz suvog doka u decembru 2011. godine i porinut u avgustu 2013. godine. Ispitivanja u odgovarajućem “bazenu doka” završena su u decembru 2020. godine, a ispitivanja na moru su počela u avgustu 2021. godine. Ceremonija uvođenja u naoružanje održana je 2. septembra 2022. godine. Probe poletenja i sletanja aviona biće završene 2023. godine. Ukupni troškovi projekta su približno 3,2 milijarde američkih dolara.
Vikrantova vazdušna grupa može da se sastoji od do 26 lovaca MiG-29K, Rafale M ili F-18E/F i od helikoptera 4 Kamov Ka-31, 2 HAL Druv i 4 MH -60R. Posada maksimalno broji do 1700 ljudi, uključujući i vazduhoplovni kontigent. Ima bolnički kompleks, kabine za žene oficire, dve poletno sletne palube.
INS Vikrant je dugačak 262 metra i širok 62 metra i deplasmana oko 45.000 tona. Sa maksimalnom brzinom od 28 čvorova može da pređe do 7.500 nautičkih milja. Može da nosi vazdušnu grupu do trideset šest vazduhoplova, uključujući 26 borbenih aviona sa fiksnim krilima,i mešavinu helikoptera Druv MK-III, Sikorski MH-60R i Kamov Ka-31. Ka-31 će ispuniti ulogu ranog upozoravanja u vazduhu (AEV), MH-60R će obezbediti sposobnosti protivpovršinskog i protivpodmorničkog ratovanja (ASV), a Druv će se koristiti uglavnom za operacije potrage i spasavanja.
Od naoružanja brod ima 32 rakete Barak 8, četiri dvocevna topa Oto Breda od 76 mm i četiri broda AK 630 od 30 mm.
Ranije je indijska mornarica razmatrala ukrcavanje aviona MiG-29K i Tejasa na Vikrant. U junu 2012, indijska mornarica razmatrala je kupovinu Daso Rafala M za Vikrant.
Indijska mornarica je 2022. godine počela da testira Rafal M i Boing F/A-18E/F Super Hornet u obalnom testnom postrojenju u INS Hansa u Goi. Mornarica je započela ispitivanja avijacije sa fiksnim krilima sa varijantom Tejas Naval. Nakon toga će uslediti ispitivanja MiG-29K.
Dana 6. februara 2023. izvršena su dva uspešna sletanja MiG-29K, a takođe i HAL Tejasa (mornarička verzija).
Novi nosač aviona sa “starim imenom”, zajedno sa nosačem aviona Vikramaditia, predstavlja udarnu snagu indijske flote.