Одлука Рима да пензионисани носач Гиусеппе Гарибалди усмери ка Индонезији није гест великодушности, већ спој трошкова, индустријске политике и геополитике. Италијански парламент је подржао владин предлог да се бивши заставни брод донира Џакарти, а суштина потеза је јасна: Италија се ослобађа скупог и старог брода, док истовремено шири војно-индустријски утицај у Индо-Пацифику.
Рачуница је једноставна. Одржавање Гиусеппе Гарибалди кошта италијанску ратну морнарицу око пет милиона евра годишње, док би демонтажа и рециклажа брода коштали Рим скоро 19 милиона евра. У таквим околностима донација је за Италију најјефтиније решење.
Брод је повучен из употребе у октобру 2024. после више од четири деценије службе, а заменио га је вишенаменски десантни хеликоптерски брод Триесте. Тиме је Гиусеппе Гарибалди прешао из категорије оперативне имовине у терет који треба решити.
Зашто Италија шаље брод Индонезији
Кључни мотив Рима није само уштеда, већ и отварање ширег пакета сарадње са Индонезијом. Поред носача, италијанска страна настоји да закључи и продају подморница и авиона у укупној вредности од 1,5 милијарди евра. То значи да Гиусеппе Гарибалди у овој причи није изолован случај.
Ако Индонезија прихвати брод, тиме се отвара простор и за одржавање, обуку и техничку подршку. Управо ту почиње дугорочнији утицај државе која испоручује систем.
Италија настоји да ојача присуство у Индо-Пацифику. Посета носача Цавоур Џакарти у септембру 2024. током петомесечног распоређивања била је сигнал да Рим не жели да остане ограничен на Медитеран. Разговори са индонежанском страном и контакти са компанијом Финцантиери показују да се ради о ширем приступу.
Шта Индонезија добија
Џакарта Гиусеппе Гарибалди не тражи пре свега за класичну борбену употребу. Планирана улога брода везује се за хуманитарне мисије, реаговање после природних катастрофа и патролирање кроз широко архипелашко подручје. За државу са великим бројем острва и дугим поморским правцима, и такав брод може да има практичну вредност.
Гиусеппе Гарибалди може да послужи и као платформа за стицање искуства у сложеним носачким операцијама. Брод је у италијанској служби користио АВ-8Б Харриер ИИ и био је опремљен ски-скок рампом за СТОВЛ авионе. Иако је званично вођен као „крстарица-носач авиона“, био је први италијански ратни брод који је користио авионе са фиксним крилима.
Такав брод могао би да послужи и као основа за будуће ширење способности, ако за то буде постојала намера. То не значи да ће Индонезија нужно кренути тим путем, али би јој та могућност била отворена.
Ограничења старог носача
Гиусеппе Гарибалди је стар брод. Са дужином од 591 стопу мали је по савременим мерилима, а у сукобу високог интензитета његова борбена вредност је ограничена. Због старости платформе и трошкова одржавања, политички добитак могао би да се претвори у логистички проблем.
То је и главни ризик за Индонезију. Брод који се добија без директне куповне цене није бесплатан. Посада, ремонт, инфраструктура, резервни делови и обука траже новац и време.
Постоје и спекулације да би Рим у шири пакет могао да укључи и своје Харриер ИИ. То би за Индонезију значило нов корак, али и тежу техничку и финансијску обавезу. За сада је извесно да брод и даље може да користи хеликоптере и беспилотне летелице.
Политичка порука Рима и шири контекст
Донација Гиусеппе Гарибалди има политичку тежину већу од самог брода. Италија овим потезом покушава да уђе у безбедносни простор Југоисточне Азије преко државе која има велику поморску и регионалну тежину.
За Рим је важно и то што војно-индустријска сарадња носи шири дипломатски поврат. У том смислу, Гиусеппе Гарибалди је средство за улазак у дубљи однос, а не коначни циљ.
Ако до трансфера дође до краја 2026, Италија ће затворити питање старог брода без скупе демонтаже, а истовремено би могла да ојача положај своје бродоградње и војне индустрије. За Индонезију ће то бити провера да ли добија користан поморски алат или тежак и скуп систем.