Суданска грађанска криза улази у опаснију фазу јер се врх Суданских оружаних снага све отвореније ослања на исламистичке структуре ради очувања власти и надокнађивања губитака на бојишту. То више није споредни политички ток унутар државног апарата, већ процес који директно мења карактер рата, сужава простор за политички договор и повећава ризик од даље радикализације државне силе.
Средином марта САД су суданску Муслиманску браћу и њено оружано крило, бригаду Ал-Бараа бин Малик, означиле као глобалне терористичке организације. Тај потез је важан не само због формалне правне тежине, већ и зато што показује да је у Вашингтону препознато да се проблем више не своди на локални судански сукоб, већ и на ширење мреже која угрожава регионалну стабилност и безбедност простора Црвеног мора.
Сукоб између Суданских оружаних снага и Снага за брзу подршку већ је произвео масовне цивилне последице – глад, расељавање и злостављања. Када у такав рат уђе организовани идеолошки блок који тражи већу контролу над командним ланцем, последица није само пораст насиља, већ и сужавање простора за политичку позицију која би могла да подржи прекид ватре.
Зашто се војни врх ослања на исламисте
Јачање исламистичког утицаја повезано је са слабостима саме војске. После неуспеха на бојишту против РСФ, суданска војска ушла је у шире преслагање. У таквим условима команде често траже лојалне и идеолошки чврсте кадрове, чак и када то значи да се војна институција претвара у политичко-идеолошки апарат.
Генерал Абдел Фатах ал-Бурхан, фактички лидер државе и шеф суданске војске, поставио је Јасира ал-Ату на место начелника Генералштаба. Ал-Ата је повезиван са подршком бригади Ал-Бараа бин Малик и јавно је заговарао укључивање фракција Муслиманске браће у војну структуру. То значи да се идеолошка инфилтрација више не одвија у сенци, већ кроз сам врх командовања.
Када војска у грађанском рату почне да попуњава празнине политички поузданим, а не професионално неутралним актерима, губи се граница између државне силе и идеолошке мреже. Ту лежи једна од највећих опасности за Судан. Исламисти не постају само савезници војске, већ улазе у механизам доношења одлука, кадровања и обликовања ратних циљева.
Додатни сигнал да је реч о дубљем процесу јесте тврдња да је суданска Општа обавештајна служба попуњена искључиво исламистичким официрима. Када се то посматра заједно са кадровским потезима у врху војске, добија се слика концентрисане политичке моћи, а не само привремене ратне коалиције.
Последице по рат: више злочина, мање простора за примирје
Када екстремнији елементи добију већи утицај, расте вероватноћа да рат буде вођен без политичке кочнице. Напад на наставну болницу у Ел-Дајену, у којем је погинуло 70 људи и објекат је избачен из употребе, показује колико је цивилна инфраструктура већ изложена. Политичко убиство цивилног лидера Осаме Хасана Хусеина додатно је показало да се мета шири далеко изван класичног фронта.
То није само хуманитарни проблем. То је директан удар на сваку шансу да се успостави преговарачки оквир. Војска која се све више ослања на исламистичке актере и толерише, или не спречава, тешке злочине тешко може да се представи као стабилишући центар државе. Што је већи ниво бруталности, то је мања вероватноћа да ће супротна страна прихватити било какав компромис без спољне принуде.
Посебно тежак елемент је реторика о употреби још смртоноснијих средстава. Лидер суданске Муслиманске браће Хаџ Маџид Сувар позвао је на употребу јачих мера против РСФ и непријатеља војске, уз алузију на хемијско и неконвенционално оружје. Ал-Ата је такав тон поновио. Када таква порука долази из политичко-војног круга блиског врху власти, онда то није само пропаганда, већ и притисак на командни ланац да прихвати нови праг ескалације.
Судан већ има тешко наслеђе у тој области. Током власти Омара ал-Башира војска је имала дугу историју употребе хемијског оружја, а хлорне бачвасте бомбе против РСФ коришћене су и 2024. године. Ако таква пракса добије отворено политичко покриће, мировни процес не улази само у застој, већ практично губи темељ.
Регионални ризик: Судан више није изолован сукоб
Судански рат одавно је прешао националне оквире. Либија, Јужни Судан и Етиопија већ трпе последице у виду потреса и прилива избеглица. Свака даља ескалација, посебно ако је прати јачање исламистичких оружаних мрежа, значи нови талас нестабилности у појасу који је ионако преоптерећен унутрашњим кризама.
Проблем има и ширу безбедносну димензију због Црвеног мора. У условима када су глобалне поморске руте већ под притиском више криза, дуготрајан и радикализован сукоб у Судану отвара простор за даље угрожавање пловних праваца. Судан можда није централна поморска сила, али његова нестабилност делује на читав безбедносни ланац региона.
Зато суданско питање не треба посматрати само као још један афрички грађански рат. Ако се на терену учврсти спој дела државне војске, исламистичких структура и мрежа повезаних са Ираном, касније разбијање таквог блока могло би бити далеко скупље и политички теже. Оно што је данас унутрашње прегруписавање сутра може постати нова трајна реалност у североисточној Африци.
Политички контекст: Вашингтон има полуге, али не и довољан притисак
САД су ове године доделиле додатних 200 милиона долара Фонду за хуманитарну помоћ Судану. То је важно за опстанак цивила, али не мења однос снага ако изостане политички и санкциони притисак на оне који унутар војске гурају радикални курс. Хуманитарна помоћ без јасне казнене политике ублажава последице, али не зауставља узроке.
Ту лежи слабост досадашњег приступа. Ако су санкције усмерене само на формално означене групе, а заобилазе кључне људе у самом врху војске који са тим структурама сарађују, остаје простор да исламистички утицај настави да расте под државним кишобраном. У пракси, то значи да формална држава преузима улогу заштитника мреже коју би требало обуздати.
Вашингтон би, уз подршку УН и регионалних партнера, могао да појача притисак циљаним мерама према појединцима у врху Суданских оружаних снага који су повезани са Муслиманском браћом. То не би аутоматски донело мир, али би створило јасан трошак за даљу радикализацију и отворило нешто више простора за умереније актере унутар суданске политике.
Суштина је једноставна: без притиска на командни врх војске, мировни процес остаје празна формула. Судан данас не тоне само у дуг рат исцрпљивања, већ и у модел власти у којем рат служи као изговор за идеолошко преузимање државног апарата. Ако се тај процес учврсти, цена неће бити плаћена само у Картуму, већ широм региона.