У Европи јача став да одбрамбена аутономија није могућа без сопствене технологије и контроле над кључним компонентама. После нових геополитичких трвења, укључујући разлике између европских интереса и политике Вашингтона, у први план је избило питање колико су европски системи заиста независни.
Оцена је јасна: већа војна потрошња сама по себи није довољна ако европска опрема и даље зависи од америчких делова. Упозорава се да системи који садрже стране компоненте у крајњем случају могу бити ограничени, ускраћени или отежани за употребу.
Потреба за сопственом технологијом
У средишту расправе су беспилотне летелице, сензори, напредни материјали, оптичке комуникације и прикупљање података. Став који све гласније добија простор у Европи јесте да се такве способности морају не само развијати већ и држати под пуном националном и европском контролом.
Као један од модела помиње се стварање паневропске верзије Јединице за одбрамбене иновације и Агенције за напредне одбрамбене истраживачке пројекте, са чвршћом везом између војске, технолошких фирми и инвестиционог капитала. Циљ је бржи пренос нових решења у наоружање и командне системе.
Arcadia и спор темпо Брисела
Као конкретан пример помака помиње се француски Arcadia, систем командовања на бојишту који су развиле француске компаније по узору на амерички Maven AI. Arcadia спаја снимке дронова, сателитске податке, сензорске улазе и обавештајне извештаје, а софтвер издваја обрасце и могуће циљеве ради брже реакције команде.
Истовремено, главне слабости остају застареле процедуре набавке, занемаривање стартап фирми, дуплирање развоја по државама и слаба стандардизација. То подрива заједничку употребу система и успорава ширење производње.
Додатни проблем је застој пројекта Future Combat Air System, који је наишао на политичка ограничења. Порука која се намеће гласи кратко: отпорност се не гради на конференцијама, већ у фабрикама.