Сукоб у Ормузу улази у фазу у којој се јасно види главни проблем америчке кампање: Вашингтон води претежно конвенционалан рат против противника који је деценијама градио модел асиметричног отпора. Америчка војска је потопила велики део иранске конвенционалне морнарице, али то није решило кључно питање – како спречити Техеран да и даље ремети пловидбу, гађа бродове и политички подиже цену операције.
Најважније није колико је циљева уништено, већ то што Иран и после губитака задржава средства довољна за стални притисак. Брзи чамци, дронови, обалске крстареће ракете и морске мине не траже контролу мора у класичном смислу. Довољно је да створе ризик који ће комерцијални саобраћај учинити неприхватљивим.
Ормуз има значај далеко већи од уског поморског пролаза. Пре избијања сукоба, кроз тај коридор пролазило је око 20 одсто светске нафте. Када се саобраћај ту успори или практично стане, последице се не мере само у војним билансима, већ у ценама енергената, осигурању, логистици и притиску на савезнике САД.
Пентагон је на почетку кампање правилно означио иранску конвенционалну морнарицу као прву мету. То је било логично, али недовољно. Уништавање већих бродова не значи и уклањање претње у теснацу где мали, јефтини и бројни системи често имају већу практичну вредност од класичних површинских снага.
Асиметрична логика Техерана
Иран не покушава да добије рат у судару флота, нити да парира САД у ваздушној и поморској ватри. Тај модел би за Техеран значио сигуран пораз. Зато је годинама грађен другачији приступ, заснован на средствима која су јефтинија, расута, тешка за потпуно уништење и довољно ефикасна да стално производе кризу.
Посебну улогу у том приступу има Корпус чувара исламске револуције, односно ИРГЦ, који је задржао контролу над већином брзих чамаца, дронова, морских мина и ракета. То је кључна чињеница. Америчка кампања може да разбије видљиве и класичне циљеве, али много теже неутралише мрежу средстава која делује расуто, упорно и тешко је у потпуности блокирати.
Ту се открива суштина иранске рачунице. Техеран не мора да заустави америчку војску. Довољно је да је држи у дуготрајном процесу скупог обезбеђивања морских линија, заштите база, пресретања дронова и сталног реаговања на нападе ограниченог обима.
Зато се и нискобуџетни дронови показују као озбиљно средство. Они не мењају однос снага у класичном смислу, али троше пажњу, ПВО ресурсе и политичко стрпљење. Када се такви удари усмере на америчке снаге и партнерске државе у региону, циљ није војни пробој, већ ширење трошкова.
Ормуз као економско бојиште
Главна битка не води се само на мору, већ и у сфери економије. Ако Иран успе да одржи утисак да је пролазак кроз Ормуз неприхватљив ризик, чак и ограничен број успешних напада може да произведе ефекат шире блокаде. Није неопходно потопити велики број бродова. Довољно је показати да сваки наредни брод може бити следећа мета.
То објашњава зашто уништење већег дела иранске конвенционалне морнарице није аутоматски отворило пловне путеве. У уском морском пролазу и неколико брзих чамаца, неколико лансера на обали или повремени удари дроновима могу имати несразмерно велики ефекат. Психологија ризика у поморској трговини понекад је важнија од самог обима физичке штете.
Вашингтон је зато у проблему који није лако решити ваздушним ударима. Мостови, електране и лучка инфраструктура могу бити гађани, али такви удари сами по себи не гарантују да ће Иран одустати од ремећења пловидбе. Ако противник прихвата штету, а рачуна на време и политички замор друге стране, онда класично кажњавање има ограничен домет.
Разлика између наношења штете и наметања цене
Амерички приступ почива на идеји да ће довољан ниво разарања сломити способност и вољу противника. То је логика конвенционалног рата, у ком се успех мери степеном уништења. Иранска логика је другачија: није пресудно колико је циљева изгубљено, већ да ли су САД увучене у скуп, дуготрајан и политички осетљив сукоб.
Управо ту лежи опасност за Вашингтон. Ако Иран успе да убија америчке војнике, напада партнере у региону и одржава притисак на трговачке руте, унутрашњи политички трошак у САД ће расти без обзира на оперативне успехе на терену. За асиметричног противника то је већ значајан резултат.
Искуства Ирака и Авганистана показала су да надмоћ у ватри не значи нужно и наметање политичке воље. Сада се не ради о класичној побуни на копну, нити о уласку америчких трупа у Иран, али је механизам сличан. Јача страна покушава да сломи противника уништавањем, а слабија страна покушава да преживи, продужи сукоб и подигне цену наставка операције.
Политичке последице и ограничења америчке силе
Сукоб у Ормузу показује да војна надмоћ није исто што и брзо политичко решење. Америчка војска може да контролише ескалацију у домену великих конвенционалних циљева, али не може лако да уклони све мале претње које делују распршено и упорно. То је ограничење које прати скоро сваки судар велике силе са противником који не прихвата симетричну борбу.
За регионалне партнере САД то значи продужену неизвесност. Напади дроновима и претња поморском саобраћају утичу и на војне базе и на енергетску стабилност. За глобално тржиште то значи да Ормуз остаје тачка у којој локални сукоб брзо добија светску економску тежину.
За Техеран је најважније да покаже способност преживљавања и да задржи могућност ремећења. За Вашингтон је највећи проблем то што и после тактичких успеха мора да одговори на основно питање: како натерати Иран да обустави нападе ако досадашњи удари не мењају његову рачуницу. Док на то нема јасног одговора, Ормуз остаје пример како слабији противник може да наметне темпо јачој сили.