Америчке снаге извеле су удар на два иранска лансирна положаја на острву Ларак у Ормуском мореузу, а Иран је затим узвратио дроновима и ракетама ка америчким базама у Јордану. То је прва размена удара између САД и Ирана од краја јула. Ормуз се поново враћа у центар кризе, јер сваки војни потез у том теснацу одмах погађа и безбедност пловидбе и регионални војни баланс.
Америчка Централна команда саопштила је да је дејствовала ограничено и прецизно против снага ИРГЦ које су, како наводи, представљале непосредну претњу због припрема за лансирање ракета које носе морске мине. Сам избор циља показује суштину проблема. Вашингтон више не гађа само последице, већ покушава да пресече процес минирања пловних праваца пре него што мине заврше у мору.
Ларак није споредна тачка на карти. Реч је о малом, али осетљивом ослонцу у непосредној близини комерцијалних рута кроз Ормуз. Ко контролише ватрену претњу у том појасу, контролише и једну од кључних тачака поморског саобраћаја. Зато је амерички удар на Ларак много више од тактичке акције.
Зашто је Ларак постао мета
Ова ескалација повезана је са иранским активностима у мореузу и претходним америчким операцијама чишћења пловних праваца. Само два дана раније, ЦЕНТЦОМ је објавио да су онеспособљене или уклоњене све мине из два велика међународна коридора у Ормузу. То значи да је америчка страна већ била у фази активне заштите саобраћаја.
Када се после тога појави процена да се припрема ново постављање мина, логика брзо постаје војна. У таквом окружењу нема дугог маневрисања. Или се лансирни положаји уништавају на земљи, или се прихвата ризик да буде погођен танкер, ратни брод или критични пловни канал. Америчка одлука је зато била превентивна, али истовремено и крајње ризична, јер директан удар на иранску територију готово увек тражи ирански одговор.
Додатни контекст даје инцидент са танкером који је погођен непознатим пројектилом 12 наутичких миља северно од Хасаба у Оману. Тај догађај показује да је простор Ормуза већ ушао у фазу у којој и појединачан удар на трговачки брод може да буде окидач за ширу војну реакцију.
Ирански одговор преко база у Јордану
ИРГЦ је после америчког удара најавио одмазду и лансирао дронове и ракете ка америчким базама Кинг Хусеин и ал-Азрак у Јордану. Тиме је Техеран изабрао познат образац: одговор није усмерен на отворени поморски дуел у Ормузу, већ на америчку војну инфраструктуру у региону.
Јорданска војска саопштила је да је пресрела осам ракета које су ушле у њен ваздушни простор и да нема пријављених жртава. И без људских губитака, сама чињеница да су америчке базе у Јордану поново под ударом подиже ниво приправности и оптерећује ПВО.
ИРГЦ тврди да је изазвана значајна штета на инфраструктури у те две базе. За сада нема потврде о размерама тог оштећења, али сама тврдња има политичку функцију. Техеран жели да покаже да амерички удар није остао без одговора.
Ормуз као полуга притиска
Ормуски мореуз није само географска тачка, већ полуга притиска. Када се у том теснацу појаве морске мине, ракете или удар на танкер, последице одмах превазилазе локални оквир. То постаје питање слободе пловидбе, осигурања терета, кретања енергената и поузданости једне од најважнијих поморских артерија на свету.
Америчка акција на Лараку је и порука да се претња пловним путевима неће толерисати. Али ту лежи и главни ризик. Што Вашингтон буде одлучније ударао по тачкама које повезује са минирањем, то ће Техеран имати јачи мотив да одговор пребацује на базе, дронске ударе и индиректне нападе широм региона.
Примирје је пало још у јулу, после нових инцидената у Ормузу и вишедневних америчких удара на иранске положаје. Од тада је праг за нови сукоб спуштен. Сада више није потребан велики напад да би дошло до реакције. Довољна је процена непосредне претње у теснацу и регион поново улази у спиралу удара и противудара.
Последице по америчко присуство у региону
Напад на базе у Јордану поново отвара питање рањивости америчког распоређивања на Блиском истоку. Иран не мора да тражи директан судар са америчком морнарицом да би узвратио. Довољно је да гађа фиксне тачке у државама партнерима, где америчко особље, логистика и авијација зависе од сталне ПВО заштите.
Посебну тежину даје чињеница да су у ранијим иранским ударима у Јордану погинула три америчка војника, док је још један припадник америчких снага страдао у Ираку током поступања после пада иранског дрона-камиказе. То значи да овај правац претње није теоријски. Он већ има конкретан биланс, а свака нова размена ватре подсећа да америчке базе у региону остају у домету иранског одговора.
За Вашингтон то намеће тежак избор. Ако не реагује, ризикује да Иран учврсти образац деловања у Ормузу. Ако реагује снажније, ризикује нове ударе на базе у Јордану, Ираку и ширем региону. Ниједна страна не жели отворен рат, али обе повлаче потезе који га чине вероватнијим.
Наредни дани биће важни за процену да ли ће сукоб остати на нивоу ограничених удара или ће поново прерасти у ширу кампању око Ормуза. За сада је јасно да је теснац поново активна зона ниског интензитета, а да сваки танкер, база и пловни коридор у том простору постају део исте кризе.