Вашингтон је одлучио да поново уведе блокаду пловидбе ка иранским лукама кроз Ормуз, а та мера ступа на снагу 14. јула у 16 часова по источном времену. То није само поморска контрола уског пролаза, већ директно подизање улога у америчко-иранском сукобу, у зони кроз коју свакодневно пролази око 20 милиона барела нафте.
Потез има два слоја. Први је војни: САД желе да пресеку или бар отежају саобраћај који је везан за Иран. Други је економски: Доналд Трамп је најавио и могућност наплате 20 одсто на сав терет који пролази, уз образложење да САД обезбеђују безбедност пловидбе.
То значи да се Ормуз више не третира само као простор кризе, већ и као инструмент притиска. У пракси, чак и ако је мера формално усмерена на бродове који улазе у иранске луке или из њих излазе, последице се неће зауставити на Ирану. Ормуз је сувише тесан и сувише важан да би блокада остала локализована.
Зашто Вашингтон сада подиже улог
Нова блокада долази после обнове борби током претходне седмице. Окидач је био инцидент у Оманском заливу, где су иранске снаге отвориле ватру на три трговачка брода. Иранска Револуционарна гарда тврдила је да су та пловила покушала да прођу без дозволе.
Амерички одговор није остао на нивоу упозорења. Уследила су четири таласа удара по циљевима у Ирану, а од прошлог понедељка погођено је више од 300 циљева на више локација, укључујући луку Бандар Абас и острво Кешм. Тиме је стављено до знања да Вашингтон више не игра на ограничено одвраћање, већ на систематски притисак.
Када се томе дода Трампова оцена да је прекид ватре фактички мртав, блокада Ормуза постаје наставак шире кампање. Она спаја војне ударе, контролу поморских праваца и економски притисак на Иран у један механизам.
Ормуз као тачка притиска на енергетску артерију
Ормуз није споредни мореуз, већ једна од кључних енергетских артерија света. Дневни проток од око 20 милиона барела нафте, по ценама од око 80 долара за барел, значи да кроз тај пролаз сваког дана прође роба вредна око 1,6 милијарди долара. Зато свака блокада у овом сектору одмах превазилази оквире регионалне кризе.
Америчка формулација да су „све друге државе“ слободне да користе мореуз звучи политички употребљиво, али оперативно не решава главни проблем. Ако америчке снаге контролишу пролаз, преусмеравају бродове и прете дејством против оних који игноришу наређења, онда слобода пловидбе више не зависи само од права, већ и од америчке војне процене на лицу места.
Додатни ризик лежи у најави наплате пролаза. Иако ЦЕНТЦОМ још није разрадио тај део мере, сама политичка најава значи да би Вашингтон безбедносну контролу претворио у финансијски инструмент. То би могло да отвори спор не само са Ираном, већ и са великим увозницима енергената који неће лако прихватити нови трошак пролаза.
Војна слика на мору и ризик од ескалације
Ратна морнарица САД је у ширем подручју већ поставила снажан борбени распоред. У Арабијском мору делују ударне групе носача УСС Абрахам Линцолн и УСС Георге Х.W. Бусх, уз више самосталних разарача. Почетком месеца у зону одговорности ЦЕНТЦОМ стигла је и амфибијска група Боxер, са више од 2.000 маринаца из 11. експедиционе јединице маринаца.
То није само демонстрација присуства, већ оквир за контролу пловидбе, пратњу, пресретање и брзо ширење операције ако криза измакне контроли. Када се у тесном морском простору укрсте ратни бродови, трговачка пловила, беспилотне летелице и ракете, простор за грешку постаје опасно мали.
Претходна рунда блокаде већ је показала колико таква операција лако прелази у директну примену силе. Америчка војска је тада преусмерила 142 трговачка брода, а на девет пловила која су игнорисала упозорења отворена је ватра и она су онеспособљена. У једном од последњих инцидената пре прекида ватре, амерички авион је прецизним убојним средствима погодио машински простор брода МТ Сеттебелло, при чему су погинула тројица индијских морнара.
То показује да се не ради о стерилној мисији поморске безбедности. Блокада у Ормузу носи реалну могућност погибија, погрешне идентификације и међународних последица ако страдају посада или брод треће државе.
Ирански одговор и ширење фронта
Техеран је већ показао да не намерава да ударе и блокаду прими пасивно. После америчких дејстава, Иран је гађао америчке базе у Јордану и у више држава Залива беспилотним летелицама и ракетама. То значи да се поморски притисак у Ормузу прелива и на копнене базе и регионалне партнере САД.
У таквом распореду, сваки нови амерички покушај да принуди Иран на повлачење може произвести супротан ефекат. Уместо смиривања, долази до ширења листе циљева, раста ризика за базе, луке и трговачке бродове, као и до већег притиска на арапске монархије које се налазе у домету иранских средстава.
Техеран је већ саопштио да ће привремено затворити мореуз за саобраћај. Истовремено, и Вашингтон и ЦЕНТЦОМ понављају да је Ормуз и даље отворен. У тој контрадикцији лежи суштина кризе: пролаз је формално отворен, али је у стварности под условима оружаног надзора, претње силом и политичке неизвесности.
Последице по савезнике, тржиште и право пролаза
Највећи проблем за САД није само Иран, већ и одрживост оваквог потеза пред савезницима и партнерима. Ако наплата од 20 одсто буде стварно наметнута и не буде важила само за ирански саобраћај, Вашингтон би могао да се суочи са отпором држава које зависе од заливске нафте, али не желе да прихвате америчко наметање трошкова у међународном пловном правцу.
Енергетско тржиште ће на такве сигнале реаговати и пре него што се сва правила формално објаве. Довољна је процена да је пролаз неизвесан, да су осигурања скупља и да постоји ризик од пресретања или удара, па да трошак транспорта порасте. Тада блокада више није само средство против Ирана, већ и глобални фактор поскупљења.
Вашингтон овим потезом жели да покаже да и даље држи контролу над кључним морским уским грлима. Али свака контрола која се ослања на носаче, разараче и принудно преусмеравање цивилних бродова има цену. Ако се криза продужи, САД ће морати истовремено да бране војни кредибилитет, да убеђују партнере да је пролаз „отворен“ и да објашњавају зашто се безбедност наплаћује као путарина.
Суштина је проста: блокада Ормуза није техничка мера, већ отварање нове фазе сукоба са Ираном. Војни притисак је већ спојен са економским наметом и контролом поморског саобраћаја. Ако ниједна страна не спусти ниво конфронтације, наредни удар неће остати ограничен на један мореуз, већ ће погодити читав регионални безбедносни и енергетски систем.