Убрзо по окончању неуспеле операције Хрватске војске у Поуњу, било је јасно да су борбена дејства хрватских снага тиме у БиХ завршена. Међутим, извештаји с терена нису били баш повољни, напротив, противудар јединица ВРС у околини Кључа, наговештавали су да се рат још не приводи крају. То сазнање, посебно је мучило америчког емисара Холбрука.
САСТАНАК У ЗАГРЕБУ
У таквим условима Холбрук сазива састанак Туђман-Изетбеговић у Загребу, 19. септембра 1995. године. Видљиво је било, да Туђман није био расположен после јасног пораза у Поуњу а и кашњење Изетбеговића на састанак, стварало је додатне тензије. Обавештајни подаци указивали су на то, да ВРС источно од Бањалуке „артиљеријом преорава“ положаје АБиХ. Очигледно је, да је Холбрук захтевао од Туђмана да помогне Изетбеговићу, иако је знао за Туђманову нетрепрељивост према Изетбеговићу, посебно према муслиманима. Холбруков аргумент је био тај, да је Хрватска цело
време рата, онемогућавала да муслиманска страна добије артиљерију, те је због тога сада дужна да истој помогне.
Морала се зауставити ВРС а истовремено заузети Приједор, Нови Град, Сански Мост, Мркоњић Град. То је Холбрук захтевао од хрватске стране.
Састанак је почео отвореним Туђмановим негодовањем. Његови апетити за освајање, нагло су спласнули после дебакла на Уни.
Међутим, било је јасно да је његов лични бес према муслиманском савезнику све већи . Тврдио је: „Ми смо претрпили губитке и ми смо ослободили осамдесет посто ове територије“, вичећи тако презриво преко стола на Изетбеговића, док су остали судионици запрепаштено гледали. Затим је наставио рекавши: „Сада тражите да вам предамо градове који припадају Хрватској, које су Хрвати ослободили. Инсистирате да ми освајамо подручја и да их вама предајемо. Ово је једноставно неприхватљиво“. Изетбеговић се скупио у столици ништа не говорећи. Затим је реаговао Холбрук, који је неугодну ситуацију прекинуо. Јасно му је било да је Туђман љут, после сукоба хрватских снага са снагама муслиманске АБиХ и после пораза ХВ од стране ВРС у Поуњу.
Сада је све зависило од Туђмана. Једино је ХВ била војно способна, да одговори на противудар ВРС. После успешног наговарања од стране Холбрука, Туђман је пристао да се ХВ покрене против ВРС.
За само неколико седмица, позната подела БиХ у омеру 70-30 посто, пала је на 50-50, очито олакшавајући задатак америчким изасланицима, наводи Холбрук у својим мемоарима.
ОПЕРАЦИЈА ЈУЖНИ ПОТЕЗ
Убрзо по пристанку Туђмана да подржи снаге АБиХ, приступило се разради плана за последњу операцију ХВ у Рату за југословенско наслеђе.
После завршетка операције „Маестрал“, Команда ЗП Сплит планирала је нападну операцију „Јужни потез“, с циљем заузимања Мркоњић Града, стављања важнијих комуникација ка Бањалуци под своју контролу, и овладавањем јужним обронцима планине Мањаче.
Хрватске снаге биле су распоређене у Оперативну групу Запад (западно од реке Сане) и Оперативну групу Исток (источно од реке Сане). Главне снаге у саставу 4. гардијске бригаде (4. гбр), 7. гардијске бригаде (7. гбр) и Хрватског гардијског здруга (ХГЗ) биле су непосредно потчињене Команди ЗП Сплит. План напада је предвиђао у првој фази, у трајању од два дана, заузимање Подрашничког поља, Мркоњић Града и Чађавице. У нареденој фази, у трајању од једног до два дана, хрватске снаге је требало да заузму јужне обронке планине Мањаче и хидроелектрану Јајце-3 код Бочца.
У тренутку планирања хрватске операције, снаге ВРС биле су у противудару. Команда ЗП Сплит предвиђала је да ће оне у предстојећем хрватском нападу пружити јачи отпор, будући да је зона одговорности била смањена на 40 км те да је одбрана била ојачана. Уочава се, да је током доношења одлуке о операцији „Јужни потез“, противудар ВРС једноставно игнорисан.
Почетак напада био је планиран за 7. октобар 1995. године, али је услед густе магле напад био одложен за дан после.
Заповест за напад предвиђала је продор 7. гбр на правцу Велико Брдо тт.1335-Омар к.857-к.683-Стојчића глава-Орловача тт.1139-Путишевац тт.1064 и десно до реке Врбас. Десни бок 7. гбр штитио је први батаљон 3. гбр ХВО. Леви сусед 7. гбр су биле 4. гбр и извиђачко-диверзантска сатнија (чета) ГС ХВ које су имале задатак да пробију линију на правцу Мачија греда-Мали Димитор тт.1480-Каури тт.912-Долине к.788-тт.877-тт.1055.
Десни сусед 4. гбр биле су јединице ХГЗ и специјална полиција МУП Хрватске Републике Херцег Босна (ХР ХБ), које су имале овладати зоном тт.879-Чађавица к.729-Међугорје тт.851-Црни врх тт.893. Леви бок ХГЗ чувала је 126. домобранска пуковнија.
Операција „Јужни потез“, почела је 8. октобра 1995. године. Први дан борбених дејстава, остварени су одређени мањи тактички помаци хрватских снага. Отпор српских снага био је жесток.Већ следећег дана према хрватским подацима, 4. гбр и 7. гбр те 1. ХГЗ остварују значајна напредовања, а заједно с њима и остале хрватске снаге настављају планирани темпо деловања.
Јединице ВРС пружиле су снажнији отпор, посебно на смеру деловања 7. гбр али, хрватске снаге успеле су остварити планирани темпо деловања.
Тог дана (9. октобар) током нападних деловања у операцији „Јужни потез“, на подручју Подрашнице погинуо је заменик заповедника 4. гбр бригадир Андрија Матијаш Паук.
Трећег дана операције (10. октобар), стварени су кључни успеси операције и најдубља напредовања хрватских снага. Тако се 4. гбр приближила Мањачи, а 7. гбр хидроелектрани Бочац (ХЕ Бочац) док је 1. ХГЗ овладао Чађавицом и кренуо према војном полигону на Мањачи. Заузет је и Мркоњић Град као једино веће насеље до Бањалуке, а под контролом хрватских снага било је и цело Подрашничко поље као и подручје око ХЕ Бочац.
Четвртог дана операције, извршена је замена снага уз извлачења јединица ХВ и увођење снага ХВО на достигнутим линијама бојишта.
Сличан план примењен је и у операцији „Маестрал“ пошто су ударне снаге ХВ оствариле главнину циљева операције. Настављено је утврђивање положаја и припрема за активну одбрану.
Током трајања операције, хрватске снаге ангажовале су хеликоптере Ми-24В и Ми-8МТВ-1. Другог дана операције, два хеликоптера Ми-24В деловала су на правцу напада 4. гбр. Посебно се цени њихово деловање четвртог дана операције, током одбрамбене фазе, кад су према хрватским подацима, деловали по деловима оклопних снага ВРС на саобраћајници од Чађавице према Бањалуци. Хеликоптери Ми-24В, током операције извели су 25 борбених летова са 12 сати налета. За то време хеликоптери Ми-8МТВ-1, ангажовани су искључиво за транспорт људства, материјала и евакуацију рањеника. Популарне „осмице“ превезле су укупно 148 војника и 21 рањеника.
Хрватске снаге, завршиле су борбена дејства службено 12. октобра 1995. године, иако су, већ дан пре, приступиле одбрамбеним активностима и спречавању противудара ВРС.
Снаге АБиХ, искористиле су покретање хрватске операције „Јужни потез“, ради наставка своје операције „Сана-95“. Док су се водиле борбе око падина планине Мањаче, увече 9. октобра 1995. године, око 23.30 часова, делови 502. витешке брдске бригаде и батаљона војне полиције 5. К АБиХ прешли су мост на реци Сани и ушли у центар Санског Моста. Сански Мост предат је без борбе.
Сама операција „Сана-95“, завршена је 13. октобра 1995. године. Борбена дејства свих зараћених страна у БиХ, прекинута су 14/15. октобра 1995. године, иако је формално од 12. октобра 1995. године у 24:00 часова на снази био прекид ватре у целој БиХ.
Наставак следи
Бањалуку није одбранио НАТО већ ВРС
За израду текста коришћена је следећа литература:
Данко Боројевић, Драги Ивић, Војска Републике Српске, 12. мај 1992. године-31. децембар 2005. године, СРВЧ, Београд, 2014,
Магазин Видовдан, Данко Боројевић, Драги Ивић, Отровни ујед шејтанових мамби, 31. јул 2011,
Данко Боројевић, Уна-95, одбрана Републике Српске 1995. године, ауторско издање, Београд, 2023.
General Janko Bobetko, Sve moje bitke, treće izdanje, vlastita naklada, Zagreb, 1996,
Милан Х. Гулић, Последњи дани Крајине – Република Српска Крајина између Бљеска и Олује, Институт за савремену историју, Београд, Војнодело 2/2007,
Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict, 1990-1995,
Holbrook, Richard, Završiti rat, Sarajevo 1998,
Душан Кукобат, Бојан Димитријевић, 2. крајишки корпус Војске Републике Српске, Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, Бања Лука, 2019.
Драгослав Илић, Марко Јанковић, Милена Михаљевић, Борис Радаковић, Предраг Лозо, Мирко Цвијановић, Неђо Малешевић, Душан Павловић и Јовица Рудић, Република Српска у Одбрамбено-отаџбинском рату, историјски преглед, друго измењено издање, Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, Бања Лука, 2018,
Davor Marijan (Hrvatski institut za povijest, Zagreb UDK 355.42 (497.5-3 Bjelovar) Izvorni znanstveni rad Primljeno: 31. 1. 2008.), Zborno područje Bjelovar u operaciji Una, scrinia slavonica 8 (2008),
Udruga ratnih veterana 2. gardijske brigade, 2. grb Gromovi u akciji „Una-95“, Ponedjeljak, rujan 19th, 2016,
Марко Јанковић, Дубички 20. вијек, Ризница духовног блага, Бања Лука,
2018,
Bojan B. Dimitrijević, Vazdušni rat nad Republikom Srpskom i Republikom Srpskom Krajinom, Društvo istoričara Srbije, Beograd, 2017,
Hrvatski vojnik, Marinko Karačić, Abeceda operacije Južni potez, broj 641, 15. 10. 2021.