Андреј Млакар
Двадесетог октобра 2023. године навршило се тачно 21 година од када су Сједињене Државе уз помоћ Велике Британије, Аустралије и мање улоге Пољске напале су ноћи између 19 и 20 марта Ирак.
Прве ноћи на Багдад је пало 320 пројектила у складу са доктрином“ шокирај и заплаши“.
У раним јутарњим часовима 20. марта паралелно са ваздушним нападима из Кувајта у Ирак ушле су и 3.пешадијска дивизија, 101. ваздушно десантна дивизија. У правцу Басре кренула је Прва моторизована дивизија на челу које била је бригада „Пустињски пацови“ уз помоћ пољских специјалаца из јединице „Гром“ која је прва заузела Луку Басру.
Како је званично тад речено циљ операције био је рушење и уништење политичког руководства Ирака на челу са тадашњим председником Садамом Хусеином и успостављање нове демократске и одане власти. За разлику од претходних акција у Ираку од 1991-2002. године главни циљ САД и објекат напада је био политички и војни врх Ирака и сви удари били су усмерени ка том циљу-елиминација ирачког руководства.
У војном погледу напад на Ирак у рану зору 20. марта није представљао стратешко изненађење, јер су интензивне припреме за ту акцију вршене скоро годину дана и најављиване преко медија.
Припреме су биле свеобухватне и тешко је оценти када су оне почеле, јер у то доба САД је на простору Блиског истока имала јаке војне снаге, које су биле почајчане због рата против Ал Каиде у гудурама Авганистана. Сигнал да се нешто спрема било је интезивирање приче почетком 2002. када је Авганистан био у потпуности заузети и то јануара 2002. године на састању председника Џорџа Буша Млађег, потпреседника Дика Чејнија, секретара за одбрану Доналда Рамсфелда и Саветнице за Националну безбедност Кондолизе Рајс. Тада је Пентагон добио смернице за припрему операције. Израда плана напада на Ирак поверена је тадашњем команданту Централне команде генералу Томију Френксу.
Припрема војске за рат
Иначе знато пре планова војни теоретичари САД усмерили су се на тражење нових офанзивних начина деловања и употребе нових борбених система у условима малих снага, које су опремљене модерним средствима, против противника, који има масовну војску, с тима да своје губитке у том сукобу сведе на минимум. Уствари радило се на модернизацији доктрине „Копнено-ваздушне битке“ уз помоћ онога што се звало Револуција у војним пословима. Већа пажња посвећена је регрутацији војних професионалаца, њиховој обуци, интелектуалним способностима, вештинама. Пормењена је знатно полна и расна структура војске. Око 15 посто кадра чиниле су жене. У комбинацији са савременом техником то је требало да срушиемпиријску формулу да је за напад потребно имати снаге које су 2,5 до 3 пута бројније од браниочевих. Тежиште је усмерено на борбену авијацију, извиђачке систем, дигиталну технологију и умрежавање информација што је довело до стварања посебне доктрине познате и као „Мрежно-центрично ратовање). Под утицајем те приче САД фомрирале су нове јединице попут 4. механизоване дивизије, која је задржала сатаро име, али је изнутра потпуно реконструисана, која је постала спој противоклопних ракета, борбених возила пешадије, хеликоптера, артиљерије. Новина су били хеликоптери посебно борбени чије посаде су биле способне за борбено деловање ноћу и дању. Свака дивизија је добила, авио бригаду, а у њој је придодат још био један авио батаљон. Једнице су биле састављене од оклопних, хеликоптерских, артиљеријских, инжињеријских, извидничких, штабних и других модула из којих је било могуће саставити мање модуле такзоване макромодуле под називима: Таск форце Гроуп,, Таск Унит, Таск Елемнт које су биле усмерене на извођење конкретног задатка. Слична структура сачињена је сад и у Украјинској војсци.
Специјалне акције и операције обухватале су политичко-пропагандно деловање, посебно психолошке операције према сопственој јавности и припрему те јавности за рат и придобијање. Глyавне мете специјалних операција у Ираку биле су војска, републиканска гарда, цивилно становништво и центри моћи који. Значајан задатак имале су специјалне снаге САД које су борбено деловале на западу Ирака из база у Јордану које су имале задатак да прикупљају информације о положајима ракета скад и кретању ракетне бригаде 334 у тој зони на основу искистава из Пустињске олује.
Мрежно мапирање Ирака
Како извести напад на Ирак употребом класичне операције попут Пустињске олује 1991, Операција Десерт Фоx 1998 или Здружена снага- НАТО агресија на СРЈ 1999. Централна војна команда под командом генерала Френкса још средином 2002 почела је да сређује листу циљева, анализира сателитске снимке, информације добијене извиђањем из ваздуха употреба авиона У-2 и другим видовима обавештајних активности. У изради планова примењена је метода мрежног планирања.
Наиме, читава територија Ирака издељена је у квадратиће у насељеним подручијима веће, ван насељних мање у којима су ратни планери идентификовали потенцијалне циљеве, одредили њихов значај и приоритете, снаге и средстава за њихово уништењеи извршили кодирање квадрата, односно циљева у њима. На примеру Багдада то је изгледало овако, један квадрат, један блок насеља, у оквиру тог квадрата свака зграда је била обележена и наведен њен значај и циљ по степену приоритености напада. Затим су све листе циљева поново умрежене-територијално и послате непосредним извршиоцима, однсоно Команди коалиционих снага у Персијском заливу.
Информациони рат
У нападу на Ирак примењено је начело информатичког рата однсно употреба савремених инфроматичких средстава у циљу постизања циља. Касније је та доктрина трансформисана у „Паралелни рат- нови појам уведен у теорију и праксу војске САД где су главу улогу имале ваздухопловне и ракетне снаге,а касније и снаге копнене војске. Теорија о паралелном рату развијена је у Ваздухопловној раној школи ваздухопловног универзитета у бази Маxвел у САД 1990-тих година 20 века. Паралени рат се разликовао од класичног по томе, што у класичном се нападала периферија напријатеља где су рапосређене његове снаге да би се кроз процес добијања битака дошло до његовог центра. Супротно од класичног у палраленом рату почетни и главни удар наноси се у центар гравитације односно гађа се политичко и војно руководство противника. У паралелном рату паралено се изводе специјалне и обавештајне акције пропаганда уз активно десјтво копнених, ваздухопловних и поморских снага на читавој територији противника с чиме се ствара „хомогенизовано војиште“.
Међутим, генерал Френкс је одмах на почетку рата наступио је истовремено са ваздушним кренуо је и копнени напад против свих важнијих циљева противника у центру, периферији и између. Копнене снаге интензивније борбе су водиле на југу Ирака док су се кретале према северу, избегавали борбе у градовима и бирали правце за обилажење. Америчке снаге у првих 48 часова продрли су 160 км у дубину ирачке територије и у даљем наступању нализаили су на све мањи отпор. Изостала је и одлучујућа битка за Багдад. Паралено с копненим продорм текли су зваздушни и ракетни удари.Први напад кренуо је у ноћи 19. на 20. март употребом тактичких бомбардера Ф-117А са употребом вођених бомби EGBU-27 паралено са тим текло је лансирање и удари крстарећих ракета по Багдаду и другим градовима. у Прве ноћи на Багдад је пало 320 пројектила у складу са доктрином“ шокирај и заплаши“. Масовни удари су предузети за онеспособљавање команде и руководеће структуре Ирака. У складу са том доктринома нападнути су радари, ПВО средства, објекти републиканске гарде
Оружје које је обележило напад на Ирак
Оружје прецизног дејства постало је важан чинилац ове ратне операције. Ту се мисли осим на употребу ГБУ и авио бомби са употребом Глобаног система позиционирања које су носили бомбардери Б-1, Ф-117, Б-2. Ф-117 носио је ЕГБУ-27 ласерски вођену авио-бомбу опремлејну са системом глобалног позиционирања.
САД и коалиција су ангажовале у операцији више од 1.800 авиона борбених, транспортнихм извиђачких.. Од тог броја САД су дале 863 авиона од којих је 475 борбених. Од 30. марта до 18 априла смањен је интензитет ваздушних операција. Над ираком извршено је укупно у нешто мање од месец дана 41.404 авио полетања, избачено 29.199 авио бомби.
Доктрина шокирај и заплаши или као што би неки рекли „паралиши“ масовно је примењена у Ираку 2003 године у Багдаду. Циљ ове доктрине био је да се Ирак шокира и заплаши.
Први пут за ову доктрину чуло се два месеца пред почетак рата када је Харлан Улман аутор ове доктрине која је настала на Националном одбрамбеном универзитету и представља војну доктрину о употреби одлучујуће силе на бојном пољу путем доминатних маневара и демонстрације апсолутне моћи. Опитни полигон за ту доктирну управо био је Ирак 2003.
Улман је два месеца пред почетак напада објаснио пред ТВ камерама да се овом доктрином заправо над противником постиже ефекат сличан ефекту бацања нуклеарне бомбе на Хирошиму, али само без употребе атомске бомбе и да за остварење циља, победе над противником нису довољни ни дани, ни недеље, него минуте. Ова доктрина убрзо је постала интегрални део стратегије Министарства одбране за ширење страха.
Сама фраза поста је интегрални део психолошког оружја, јер од када се наметнула у медијима, Ирачани који су пратили ТВ канале почели су само о томе да причају о доктрини шокирај и заплаши.
Многи су постављали питања каква је то доктрина, да ли ће све бити исто као и 1991, 1993, 1998????? Да ли ће Американци напасти нукеларним оружјем.
Одговор је стигао недељу дана пре инвазије. Пентагон је скупио све дописнике медијских кућа из Пентагона и позвао их да посете ваздухопловну базу Еглин на Флориди да буду присутни тестирању МОАБ односно ради се о супер бомби коју зову и „мајка свих бомби“, која је после експлозије створила печурку на месту удара сличну нуклеарној на висини од 3 км.
Сам извештај о таквој бомби код противника могао је да створи психолошки притисак. Циљ демонстрације ове бомбе била је психолошка порука ирачкој војсци да се у највећој мери убије воља за борбом „објаснио је Рамсфелд“.
За Багда најкритичнији дан био је 28. марта 2003. године како се америчка војска приближавала престоници Ирака. Тог дана бомбардовано је министарство финансија Ирака и четири багдадске теелфонске централе после чега је уследио прекид милион телефонских веза широм града. Напади на укупно 12 телефонских централа настављени су све до 2. априла. Напад је извршен на радијске и телевизијске торњеве, са чиме су људи били одсечени од било каквог извора информација о томе шта се дешава.
За Ирачане разарање телефонског система био је најтежи ударац ваздушних напада. Спој детонација и вибрације и осећај да немаш никаквих информација код одређеног броја грађана створио је осећај страха и безнађа.
Очајно станвиштво опседало је стране новинаре који су остали у Багдаду да им дају телефоне да се чују са рођацима, који живе у иностранству да их позову или да новинари пошаљу поруку да су живи.
Иначе у прве три недеље бомбардовање у свим багдадским апотекама нестали су лекови за смирење и таблете за спавање, као и антидепресиви.
Посебно за време бомбардовања биле су тешке ноћи. Град пошто је остао прве вечери без струје утонуо је био у дубоки мрах у коме су једино одјекивале детонације авио бомби и ракета. Заправо мештани Багдада који су се крили у подруму нису могли ништа.
Могли су да причају међусобно, али никаквих информација о томе шта се дешава у другој улици даље нису могли да сазнају, а камо ли у спољнем свету.