Америчко слање додатних Ф-16 и Ф-35 на Блиски исток почетком јула јасно показује где је тежиште ваздушне кампање: у систематичном сузбијању иранске противваздухопловне одбране. То је суштина СЕАД мисија, познатих као „Wилд Wеасел“. Ко не може да отвори коридор кроз непријатељску ПВО, тај не контролише небо.
У регион су упућени Ф-16 из 480. ловачке ескадриле из базе Шпангдалем у Немачкој и Ф-35 из 48. ловачког крила из базе РАФ Лакенхеатх у Великој Британији. Посебно је важно што део Ф-16 из Шпангдалема има специјализацију за СЕАД задатке. То није рутинско појачање, већ одговор на претњу коју иранска ПВО и даље представља за америчку и израелску авијацију.
Разлог је једноставан: иранска ПВО није нестала после првог таласа удара. Напротив, показала је да и даље може да нанесе губитке. Током прве недеље рата оборено је више израелских дронова. У марту је оштећен амерички Ф-35, који је потом морао принудно да слети. То је довољан сигнал да се ни најсавременије летелице не крећу некажњено кроз зону коју брани слојевита одбрана.
Претња не долази само од већих ракетних система. Опасност представља и мања копнена ватра, укључујући преносне ракетне системе. Најтежи инцидент догодио се 3. априла, када је ракета испаљена с рамена оборила Ф-15Е и изазвала дугу борбену операцију трагања и спасавања ради извлачења двочлане посаде. Током те операције оборен је и А-10 Тхундерболт ИИ. То је подсетник да у борбеној зони нема сигурних висина и сигурних профила лета.
Иранска ПВО као сталан оперативни проблем
Америчка страна је у првим данима борби успела да обезбеди локалну, а затим и потпуну ваздушну надмоћ. Али надмоћ није трајно стање. Она се одржава непрекидним ударима на радаре, лансере, командне тачке и све што омогућава противнику да поново укључи систем. То је суштина „Wилд Wеасел“ мисија: непријатељска ПВО мора стално да буде под притиском.
Иран и даље располаже различитим противваздухопловним средствима руског и кинеског порекла, као и сопственим капацитетима. Када један део мреже буде погођен, други може да се премести, реорганизује или поново наоружа. Зато су ове мисије циклус, а не једнократан удар. Чим настане пауза, отвара се простор за обнову ватрених положаја.
Управо зато је повратак америчких борбених авиона у регион после кратког затишја логичан потез. Део летелица је претходно био враћен у Европу када су борбе накратко стале. Обнова борбених дејстава аутоматски је вратила и потребу за специјализованим авионима који лове радаре, отварају пролаз ударним пакетима и прате бомбардере.
Ф-16 и Ф-35 у истој улози, али различитим методама
Ф-16 остаје класичан носилац СЕАД задатака. Тај авион је деценијама везан за „Wилд Wеасел“ профил борбе, а сада носи АГМ-88 ХАРМ противрадарске ракете и користи системе за електронско ратовање. Основна логика је иста као у Вијетнаму: натерати непријатељску ПВО да се открије, преживети први одговор и потом уништити извор претње.
Разлика је у томе што је тај процес данас сложенији и технички прецизнији. Поред ракета, у употреби су обавештајни, извиђачки, електронски и сајбер капацитети. То значи да се непријатељска ПВО не гађа само физички, већ се и заслепљује, прекида јој се рад и ремети јој се реакција. На савременом бојишту радар може да буде погођен бомбом, али може и да буде принуђен да ућути.
Ф-35 у овом пакету има другу улогу. Та летелица није само ударни авион, већ и сензорска платформа која улази дубље у брањени простор. Ф-35 из 34. ловачке ескадриле изводили су „Wилд Wеасел“ мисије у Јемену, а касније су учествовали и у продору у ирански ваздушни простор и нападима на нуклеарне инсталације. Током операције Миднигхт Хаммер гађани су и положаји ракетних система земља–ваздух.
То показује да се улоге Ф-16 и Ф-35 не преклапају потпуно. Ф-16 је доказан носилац тешких СЕАД задатака, често у профилу који тражи низак лет и директан улазак у ватрену зону. Ф-35 доноси предност у продору, откривању циљева и дејству у сложенијем ваздушном простору. Заједно чине комбинацију која има за циљ да непријатељску ПВО држи у сталној неизвесности.
Јемен као најава за Иран
Пролећна операција Роугх Ридер против Хута у Јемену била је практична најава онога што ће уследити у већем обиму. Ф-16 из 480. експедиционе ловачке ескадриле деловали су против разгранатих система ПВО око Сане. Њихов задатак није био само пратња америчких бомбардера, већ и ниски налети ради уништавања положаја ракета земља–ваздух.
Посаде су у тим мисијама избегавале више ракета испаљених на њихове авионе, а за те летове додељена су и висока одликовања. То није споредан детаљ, већ знак колико су такви задаци ризични. Када јединица добија признања за СЕАД мисије, то обично значи да је ушла дубоко у опасну зону и из ње изашла под ватром.
Јеменски пример је важан јер показује да је америчка авијација већ увежбала исти образац: пратња ударних формација, тражење активних радара, ниски налети и брза реакција на изненадно откривене положаје ПВО. Иран је већи, сложенији и технички опаснији противник, али принцип борбе остаје исти. Прво се сузбија ПВО, а тек онда се шире ударне операције.
Шира војна и политичка порука
Америчка предност у овој области није само ствар технологије, већ и организације. Постоје јединице чији је примарни задатак сузбијање непријатељске ПВО, што мало која војска има у тако посвећеном облику. То објашњава зашто САД овакве операције спроводе континуирано, док друге силе често запињу већ на првом кораку, стицању ваздушне надмоћи.
Поређење са руским искуством у Украјини намеће се по једној линији: ако не сломиш противничку ПВО, авијација ти остаје ограничена, опрезна и скупа за употребу. Последица је да највредније летелице држиш даље од борбене зоне. Амерички модел иде у супротном смеру: прво се гради механизам за улазак у брањени ваздушни простор, па тек онда долазе шири удари.
Политичка порука је такође јасна. Сваки нови талас пребацивања Ф-16 и Ф-35 у регион значи да Вашингтон рачуна на продужену ваздушну кампању, а не на кратак демонстративни удар. Ако је потребно стално држати СЕАД снаге у приправности, онда се иранска ПВО посматра као обнављајућа претња, а не као већ решен проблем.
Главна последица је да ће „Wилд Wеасел“ мисије остати у средишту сваког озбиљнијег америчког удара на Иран. Без њих нема сигурне пратње бомбардера, нема стабилног продора Ф-35 у дубину и нема трајне контроле ваздушног простора. На папиру, ваздушна надмоћ може да буде проглашена брзо. У пракси, она се сваког дана поново осваја.