ТУРСКА ЗАГОНЕТКА О СИРИЈИ

Турска се сматра победником након пада Асада. Без обзира на то, Анкара не може да игнорише курдску улогу у послератном решењу.

Некада давно, тадашњи турски премијер Реџеп Тајип Ердоган угостио је сиријског председника Башара ел Асада на породичном одмору у Турској и планирао блискоисточну унију заједно са Сиријом, Либаном и Јорданом. Али арапско пролеће је све то променило. Асад је владао диктатуром које је надмашило ону његовог оца Хафеза, све до његовог пада од стране опозиције коју је предводио Хајат Тахрир ал Шам (ХТШ) прошлог викенда.

Касније је Асад постао „убица ал Асад“, а сада је председник Ердоган изјавио да ће се ускоро молити у џамији Умајада у Дамаску. Ово је, међутим, трајало дуже него што је очекивао. Да би заменио Асадов режим предвођен алавитима и заменио га сунитском влашћу, Ердоган је употребио и подметање и савез са шароликом групом џихадиста.

У гафу на Универзитету Харвард 2014. године, тадашњи потпредседник Џо Бајден је у питањима и одговорима навео да су амерички савезници у региону, Турска, Саудијци и Емирати, највећи проблем у Сирији.

„Били су толико одлучни да сруше Асада и у суштини имају сунитско-шиитски рат, шта су урадили? Сипали су стотине милиона долара и десетине тона оружја у свакога ко би се борио против Асада – осим што су људи који су били снабдевани били Ал Нусра и Ал Каида, и екстремистички елементи џихадиста који су долазили из других земаља. делови света“.

Стални проблем Турске био је са курдским национализмом, у распону од побуне шеика Саида 1925. године до такозваног „прљавог рата“ са ПКК (Курдистанска радничка партија). Ово и данас одјекује недељним демонстрацијама „суботњих мајки“, које захтевају да сазнају где се налазе њихови најмилији.

Иронично, Ердоган је био први турски лидер који је признао да Турска има курдски проблем, што је довело до преговора у Ослу и двогодишњег прекида ватре до 2015. године. Међутим, у договору о „мамацу и замени„, у јулу 2015. године, Ердоган је понудио Обами ваздухопловну базу Инџирлик у замену за оно што је значило одрешене руке против Курда.

Други мировни процес покренуо је партнер владајуће АКП (Партије правде и развоја), МХП (Партија националног покрета), али је то отежано уклањањем легално изабраних курдских градоначелника и хуманитарном катастрофом изазваном турским ваздушним нападима на Курде – држао североисток Сирије.

Анализа Франческа Сикардија јасно показује улогу Сирије у спољној политици Турске. Аутор тврди да је турска политика у Сирији вођена унутрашњом политиком и потребом да се обезбеди изборна подршка кроз агресивну, националистичку спољну политику.

Турску интервенцију и стварну окупацију подручја Сирије обиљежиле су три прекограничне операције у августу 2016. године („Штит Еуфрата“), у јануару 2018. године („Маслинова гранчица“) и октобру 2019. године („Прољеће мира“) и интерно у Идлибу фебруара 2020. године („Пролећни штит“). Ово последње је представљало полазну тачку за успешну кампању ХТШ.

Први је био одбијање Сједињених Држава, пошто је операција покренута истог дана када је Џо Бајден слетео у Анкару како би уверио Турску у америчку подршку након покушаја државног удара у јулу 2016. године.

Маслинова гранчица довела је до окупације Африна, курдске енклаве на северозападу Сирије, а Пролеће мира је било упад у североисточну Сирију, још једно одбијање подршке САД Сиријским демократским снагама (СДФ) предвођеним Курдима у рату против Исламске државе.

Турска контрола и администрација области северне Сирије исмевају подршку Турске очувању територијалног интегритета Сирије.

У својој анализи Франческо Сикарди помиње стратешко престројавање између Турске и Русије које је помогло обема земљама да остваре своје циљеве у Сирији: опстанак режима сиријског лидера Башара ел Асада за Москву и слабљење сиријских Курда за Анкару.

После Асадовог бекства, рука Москве је ослабила и постоје знаци повлачења, иако за сада задржава контролу над ваздушном базом Хмејмим и њеном поморском базом у Тартусу. Турска се, међутим, рекламира као спољна сила која има највећу улогу у управљању политичком транзицијом Сирије. Ердоган је отишао толико далеко да тврди: „Сада постоје само два лидера на свету. То смо ја и Владимир Путин“.

Турска се одлучно противи томе да сиријски Курди играју било какву улогу у обликовању будућности њихове земље, што је против чињенице да они чине око десет одсто становништва и заузимају велику површину земље.

Турска такође има велики интерес за повратак четири милиона сиријских избеглица које је Турска, уз европску подршку, угостила од 2011. године.

Формирана је привремена сиријска влада. Ипак, с обзиром на утицај ХТШ, постоји забринутост око његовог правца.

У јануару 2017. године Русија, Турска и Иран сазвали су састанак у Астани у покушају да окончају шестогодишњи сукоб у Сирији. Састанку је присуствовала не само сиријска влада већ и сиријска опозиција и изасланик УН.

Руски министар спољних послова Сергеј Лавров предложио је нацрт устава за решење, који је сиријска опозиција одбацила. Ипак, садржи елементе који би могли пружити основу за резолуцију. На пример, предложио је избацивање „арапског“ из званичног назива земље, „Сиријска Арапска Република“, и одбацивање исламског шеријата као основе закона. Такође је признала курдску културну аутономију и једнаку употребу арапског и курдског језика у том погледу.