Анкара и Баку и даље јавно понављају формулу „један народ, две државе“, али та формула више не покрива стварно стање односа. Пукотине су сада видљиве и на дипломатском и на безбедносном плану. Спор није настао због једног потеза, већ због судара три линије интереса – односа према Јерменији, веза Бакуа са Израелом и различитог приступа Ирану.
Кључни сигнал стигао је када је азербејџански амбасадор у Анкари јавно говорио о томе када би турско-јерменска граница могла да буде отворена и под којим условима. То није била споредна дипломатска изјава, већ порука да Баку себе све отвореније види као страну која може да поставља услове Турској у питању које директно задире у суверену политику Анкаре. Управо ту почиње суштина проблема.
Турска је годинама прихватала осетљивост азербејџанске позиције у вези са Јерменијом. После рата 2020. године тај однос се, међутим, променио. Баку је остварио своје територијалне циљеве уз снажну турску војну, политичку и техничку подршку. Уместо већег усаглашавања, у Анкари сада све јасније виде растућу самосталност Бакуа, али и покушај да се та самосталност претвори у диктирање темпа Турској.
Спор око Јерменије више није споредан
Анкара данас има више разлога него 2009. године да не прати аутоматски азербејџанску линију. Нормализација са Јерменијом могла би да смањи руски утицај на Јужном Кавказу, да отвори директнији трговински правац ка Централној Азији и да поправи турску позицију према западним центрима моћи. То је шира геополитичка рачуница која не зависи само од односа са Бакуом.
Зато у Анкари све лошије примају јавне поруке из Азербејџана о „црвеним линијама“. Напади азербејџанских провладиних кругова на турске дипломате због контаката са Јереваном додатно погоршавају атмосферу. Турска дипломатија може дуго да ћути, али не заборавља када савезник почиње да се понаша као надређени.
Баку је после војног успеха у Карабаху очигледно ушао у фазу политичког самопоуздања које прелази у прецењивање сопствене тежине. То у пракси значи да азербејџанско руководство све мање прихвата улогу млађег партнера, а све више очекује да Турска свој регионални потез подреди азербејџанским интересима. За Анкару је то тешко прихватљиво, посебно јер добро зна ко је обезбедио беспилотне летелице, војне саветнике и политичко покриће у кључном тренутку.
Израел као најдубља линија раздвајања
Најозбиљнији раскол не пролази преко Јерменије, већ преко Израела. Баку и Јерусалим годинама граде веома чврсто војно-обавештајно партнерство. Израелско наоружање, укључујући беспилотне летелице и лутајућу муницију, одиграло је важну улогу у разбијању јерменске одбране 2020. године. Истовремено, Азербејџан Израелу испоручује значајан део сирове нафте.
Проблем за Турску није само чињеница да Баку има блиске односе са Израелом, већ и то што се у израелским политичким и безбедносним круговима Турска све чешће представља као нова претња у региону. Напади на Анкару више нису ограничени на оштру реторику због Хамаса или сиријског правца. Турска се све чешће описује као исламистички фактор који дестабилизује НАТО и шири утицај од Катара до Сомалије.
Такав наратив удара директно у темељ турско-азербејџанског партнерства. Ако Баку истовремено одржава стратешке војне везе са државом чији кругови све отвореније циљају Турску као безбедносни проблем, онда Анкара оправдано поставља питање где почиње и где се завршава лојалност савезника.
Унутар азербејџанског естаблишмента постоји и додатни слој проблема. Део секуларних кругова у Бакуу очигледно има резерву према Ердогановом политичком и идеолошком профилу. Тај јаз је годинама прикриван заједничким интересом, али сада излази на површину. Док је Турска своје регионално деловање везала за ширу политичку амбицију, Азербејџан се држи хладне рачунице режима, наоружања и подршке у Вашингтону.
Иран показује колико су интереси различити
Рат Израела против Ирана додатно је оголио разлике између Анкаре и Бакуа. Техеран сумњичи Азербејџан да је помагао израелским ударима, укључујући и питање ваздушног простора. Када су беспилотне летелице иранског порекла у марту 2026. године пале у Нахичевану, погодиле аеродром и раниле четири цивила, Баку је у првом тренутку реаговао оштро и најавио одмазду.
Међутим, криза је брзо спуштена. Уследио је блажи тон и слање хуманитарне помоћи Ирану поводом Новруза. Та промена није случајна. Турска нема интерес да се иранско питање претвори у пројекат етничког прекрајања региона. За Анкару би сваки сценарио слабљења Ирана по линији етничког распада отворио и сопствена осетљива питања, пре свега курдски фактор.
Ту се најјасније види разлика у стратешкој дубини. Азербејџан може да у појединим тренуцима види корист у јачању положаја у азерским областима Ирана и у ослањању на израелску подршку. Турска такву игру посматра много опрезније, јер би последице могле да се врате право на њене границе. Због тога Анкара гура деескалацију тамо где би Баку можда желео већу слободу маневра.
Савез није пред сломом, али више није безуслован
Упркос свему, приче о скором распаду турско-азербејџанског савеза су преурањене. Две државе повезује Шушинска декларација као оквир узајамне одбране. Енергетски коридори, пре свега ТАНАП и нафтовод Баку–Тбилиси–Џејхан, чине Турску незаменљивом транзитном тачком за азербејџанске енергенте ка Европи. Војна сарадња такође траје.
Турска је Азербејџану и даље потребна као политички ослонац према Ирану и Русији. Са друге стране, Азербејџан је Турској важан за кавкаски правац, туркијски простор и енергетску геополитику. Зато ни Анкара ни Баку немају интерес да кризу доведу до отвореног сукоба. Али то не значи да је проблем привремен или козметички.
Суштина је у томе да је парола о „једном народу, две државе“ годинама прикривала чињеницу да су у питању две државе са различитим центрима одлучивања, различитим ризицима и све различитијим спољнополитичким ослонцима. Када једна страна покуша да утиче на граничну политику друге, а истовремено одржава тесне везе са актером који Турску све отвореније види као противника, онда настаје трајно неповерење.
Највећа опасност за Анкару и Баку није тренутни дипломатски спор, већ споро трошење стратешког поверења. То је процес који не руши савез преко ноћи, али га временом празни изнутра. Ако се настави садашњи курс, Турска и Азербејџан остаће партнери на папиру и у нужди, али не и савезници који без задршке деле исту линију. За регион у ком се укрштају интереси Русије, Ирана, Израела и Запада, то је озбиљна промена.