Западне санкције нису зауставиле руски извоз нафте. Оне су га само гурнуле у скупљи, затворенији и флексибилнији систем трговине, у ком главну улогу имају посредничке фирме, сенка флота и азијска тржишта. Случај танкера Виктор Титов показује да проблем није у појединачном броду, већ у механизму који већ дуже време ради без већег прекида.
Вашингтон је у јануару 2025. увео велики пакет мера против 183 пловила повезаних са извозом руске сирове нафте. Ипак, Виктор Титов је после укрцавања терета нафте Сокол у терминалу Де-Кастри на руском Далеком истоку стигао у кинески Ћингдао, додуше са неколико недеља закашњења. Та испорука је била јасан сигнал да санкциони механизам ствара трење, али не прекида ток робе.
Ту лежи и суштина неуспеха западног приступа. Санкције су замишљене да смање приходе Москве, али без озбиљног потреса на глобалном тржишту енергената. У пракси се добило супротно: руска нафта је остала на тржишту, а приходи нису потиснути у мери која је политички најављивана.
Преусмеравање извоза ка Азији
Москва је за кратко време променила географију извоза. Затворена европска врата надокнађена су отвореним азијским лукама. Индија, која је 2022. узимала тек око 2 одсто својих потреба из Русије, сада добија 36 одсто увозне тражње из тог правца. Кина је још крупнији ослонац, јер руска сирова нафта сада чини око петине њеног укупног увоза.
Подаци Кијевске школе економије показују да Кина и Индија апсорбују до 80 одсто руског извоза сирове нафте, односно до 3,5 милиона барела дневно у периодима вршне испоруке. То значи да санкције нису изоловале Русију са тржишта. Само су промениле руте, купце и посреднике.
Ако постоји довољно велик купац, санкције без ширег консензуса тешко могу да сломе извозника сировина. Русија је ту могућност искористила, а азијски увозници су прихватили јефтинију или логистички прилагођену нафту без већих политичких потреса.
Дубаи као чвориште за „препакивање“ руске нафте
Кључни елемент система није отворено кршење санкција, већ формално прикривање порекла робе. Посредничке фирме регистроване у Дубаију убацују се између руског произвођача и коначног купца, најчешће рафинерије у Азији. Тако крајњи купац не купује директно од руске компаније, већ од комерцијалног субјекта регистрованог у Дубаи Мулти Цоммодитиес Центер.
Тај модел омогућава да се порекло робе замагли иза пословне тајности у Уједињеним Арапским Емиратима и додатног низа трансакција. Није реч о споредној појави, већ о инфраструктури трговине која се последњих година шири и преузима послове од традиционалних центара као што су Женева, Лондон и Сингапур.
У том кругу делују фирме као што су Фортеза Традинг ДМЦЦ, Патера Миддле Еаст ДМЦЦ и Лидоил ДМЦЦ. Њихова предност није само у географији или пореском режиму, већ у брзој замени. Када једна компанија дође под удар санкција, друга преузима исту улогу. То је модел направљен да буде заменљив и отпоран на притисак.
Пример Алгхаф Марине ДМЦЦ и Литасцо Миддле Еаст ДМЦЦ показује како овај механизам ради. Када је Велика Британија у јулу 2025. санкционисала Литасцо Миддле Еаст ДМЦЦ, друга фирма је преузела комерцијалне послове. То значи да санкције погађају правно лице, али не и сам пословни модел.
Ограничење цене на папиру, не на тржишту
Група Г7, уз подршку ЕУ и Аустралије, увела је ограничење цене руске нафте на 60 долара по барелу са циљем да се смање приходи Москве, а да глобално снабдевање остане стабилно. Та конструкција је од почетка била политички компромис, а не удар који затвара славину.
Подаци Центра за истраживање енергије и чистог ваздуха показују да се руска сирова нафта током 2023. и 2024. продавала изнад те границе. ЕСПО нафта, усмерена готово искључиво ка Кини, прелазила је лимит још од увођења мере у децембру 2022. Ако је Москва на тим продајама зарадила око девет милијарди долара више него што је ограничење цене требало да дозволи, јасно је да је кључни инструмент Запада остао без пуног ефекта.
То није само технички проблем надзора. То је и проблем политичког дизајна санкција. Ограничење цене функционише само ако се доследно контролишу транспорт, осигурање, финансирање и документација. Чим један од тих елемената испадне из ланца, систем почиње да пропушта.
Сенка флота и трансфери са брода на брод
Други слој заобилажења санкција чине трансфери са брода на брод и мрежа танкера са новим регистрацијама и власничким структурама. Таква пракса омогућава да се порекло терета додатно замути, а трговински траг развуче кроз више јурисдикција и посредника.
Проблем није само у броду који превози нафту, већ у читавом екосистему који укључује заставе погодности, осигураваче, класификациона друштва и фирме које у кратком року мењају власништво и регистрацију. Управо ту сенка флота постаје довољно ефикасан инструмент да одржи извоз, а довољно расута да отежа брзу реакцију.
Зато западне мере против појединачних пловила имају ограничен домет. Ако се санкционише један танкер, појави се други. Ако се затвори једна фирма, посао преузима нова. Руски извоз нафте је у међувремену организован тако да губитак једне карике не руши цео ланац.
Шта Вашингтон реално може да уради
Уколико САД желе озбиљнији ефекат, притисак би морао да се помери са симболичног кажњавања појединих бродова на финансијску и регулаторну инфраструктуру. Амерички утицај у доларском систему и даље је најјаче средство. Секундарне санкције могле би јаче да погоде посреднике у Дубаију него досадашње мере.
Други правац је притисак на регистре који омогућавају често мењање заставе и власништва пловила. Трећи је подизање трошкова за осигураваче, класификациона друштва и друге спољне актере који држе овај транспортни ланац у животу. Без тих услуга, сенка флота би и даље постојала, али би пословање било спорије, скупље и ризичније.
Ипак, и ту постоји граница. Запад не делује у празном простору. Ако превише стегне извоз руске нафте, ризикује нови поремећај на енергетском тржишту. Ако не стегне довољно, Москва наставља да пуни буџет. Та дилема објашњава зашто је санкциони режим и после више кругова мера остао половичан.
Суштина је непријатна за западне центре одлучивања: Русија није надјачала санкције зато што су оне формално нестале, већ зато што је трговину пребацила на терен где је праћење теже, а политичка воља купаца јача од западног притиска. Док год Кина и Индија држе главни део тражње, а Дубаи нуди комерцијални покривач, руска нафта ће налазити пут до купца.
Зато се више не поставља питање да ли санкције постоје, већ да ли у садашњем облику могу да произведу исход који је Запад најављивао. За сада одговор није повољан по Вашингтон. Руски енергетски извоз је сужен, оптерећен и скупљи за одржавање, али није пресечен. А док новац и даље стиже, политички циљ санкција остаје недовршен.