Ратна морнарица САД доделила је компанији Raytheon, односно њеној матичној групи RTX, измену уговора вредну 213,4 милиона долара за подршку борбеним системима разарача Zumwalt-класе. Посао обухвата уградњу, интеграцију, развој, тестирање, исправке, одржавање и модернизацију кључних мисијских система, а радови би требало да трају до априла 2027. године. То је још једна велика буџетска ставка у програму који је годинама под притиском због цене и спорне оперативне сврхе.
Главни радови биће изведени у Портсмуту у Роуд Ајленду, Тјуксберију у Масачусетсу и Паскагули у Мисисипију. Део посла одвијаће се и у Нешуи у Њу Хемпширу, Сан Дијегу у Калифорнији и Форт Вејну у Индијани. Наручилац је Naval Sea Systems Command из Вашингтона, а према извору Морнарица наставља да одржава програм упркос питањима о његовој намени.
Према подацима из извора, део средстава долази из буџета за операције и одржавање за фискалну 2026. годину, у износу од око 29,8 милиона долара, што чини 59 одсто обавезаног износа. Уз то се наводи 8,3 милиона долара из фонда за бродоградњу и конверзију за фискалну 2025. и још 4,7 милиона из других набавки за 2026. годину. Сам распоред финансирања показује да се не ради о једнократном техничком захвату.
Три брода и високи трошкови
Zumwalt-класа у оперативном саставу има само три брода. Извор наводи да су ови бродови остали озлоглашено скупи, а нови уговор само подвлачи ту чињеницу.
USS Zumwalt (DDG-1000) уведен је у службу у октобру 2016, али је и после тога прошао кроз велике надоградње, при чему је имао ограничену употребу.
Још је упадљивији случај трећег брода, USS Lyndon B. Johnson (DDG-1002), који је поринут у децембру 2018, али према извору неће бити уведен у службу пре наредне године, и то у најранијем року. То указује на сложеност и кашњења која прате читав пројекат.
Почетни концепт и проблем улоге
Корен проблема, према извору, сеже у период после Хладног рата. Zumwalt је осмишљен као нова класа вишенаменских „стелт“ ратних бродова, пре свега за ударе по копненим циљевима. Поред тога, требало је да преузме и споредне задатке у површинском и противваздухопловном ратовању.
Бродови су добили електрични погон, специфичан труп, смањену уочљивост и савремене системе борбене употребе. Међутим, извор подвлачи да захтеви, мисија и стварне потребе морају да буду усклађени.
Програм, према извору, није оптерећен само ценом већ и питањем чему тачно ова три разарача служе у структури флоте.
AGS и прескупа муниција
Најбољи пример је главно наоружање за првобитну мисију напада на копнене циљеве. Zumwalt-класа је пројектована са два топа 155 mm Advanced Gun System (AGS), који су требало да гађају циљеве прецизно навођеним пројектилима на даљинама до 60 миља. Замисао је била дејство по циљевима близу обале и подршка амфибијским операцијама.
Проблем је настао код муниције Long Range Land Attack Projectile (LRLAP). Њена цена је, према извору, порасла са 50.000 на 800.000 долара по пројектилу када је програм разарача смањен због прекорачења трошкова и нејасно дефинисане мисије.
Зато је AGS, како извор наглашава, постао прескуп за употребу у нормалним условима, а самим тим и тешко изводљив за тестирање. Тиме је првобитна намена ових бродова доведена у питање.
Хиперсоничне ракете и даље не решавају цену
После неуспеха са AGS и LRLAP, одлучено је да се три завршена брода преуреде у „стелт“ разараче са хиперсоничним ракетама. Та одлука је, према извору, донета као ново решење, али се наводи да хиперсоничне ракете нису ништа јефтинија опција.
Такво оружје доноси већи домет и већу разорну моћ, али извор наводи оцене стручњака да ће такве ракете често коштати више од циљева које уништавају.
Зато нових 213,4 милиона долара не треба посматрати само као техничку ставку, већ као наставак улагања у програм који је више пута мењао намену. Извор наводи и да су досадашње модификације три брода дале веома слаб повраћај уложених средстава.