Демарш Зеленског према новој америчкој администрацији, као и покушаји да се направи нова војно-политичка коалиција у Европи, данас су, из очигледних разлога, у врху рејтинга вести.
Уосталом, шта је Зеленски у суштини урадио на овом јединственом састанку? Он је отворено рекао да Трамп и његов тим „нису његови шефови“, а ко су, постало је јасно на самиту у Лондону. Кијев не дугује ништа САД, али дугује стварном руководству.
То је открило читаву стварну „евроатлантску конфигурацију“, где је владајућа улога САД под Бајденом била далеко од примарне. Међутим, могуће је да је и Вашингтон настојао да разоткрије овакво стање ствари, јер су овај део „дијалога” изнели пред камере медија.
Контрадикције између неколико моћних финансијских конгломерата постале су очигледне и овај феномен се може и треба посебно анализирати, али пре тога треба обратити пажњу на јужни правац, где се тиму Доналда Трампа може спремати неколико изненађења, и то не најпријатнијих. Русија је на овај или онај начин повезана са овим правцем и мора се помно пратити.
Хамас, Израел, Египат, САД
Покрет Хамас и Израел још увек решавају питања размене и међусобних уступака на такав начин да је сасвим мали неспоразум довољан да поремети договоре. Ова тактика је обострана и изузетно отежава свако америчко посредовање. Међутим, у овом конкретном случају, када је Хамас де факто пореметио мировни процес који је већ постао релативно стабилан, то изгледа чудно. Примирје месеца поста (рамазана) је сада прекинуто. Тиме је Хамас одмах добио пуну серију напада који му нису били потребни и који ссу е лако могли избећи.
Египат се нашао у тешкој ситуацији, а управо је Каиро, у тешким преговорима, практично постигао пристанак САД, па и Израела на тзв. „Филаделфијски коридор“ дуж границе између Појаса Газе и Египта неће контролисати израелске снаге, већ преко периметра за надзор – система видео-надзора на више нивоа, сеизмичких сензора итд. Иако су САД и Израел у прошлости увек имали много питања о таквој контроли (успут речено оправдано), за Каиро је ово било важно достигнуће. За сам Хамас овај аранжман не доноси никакве бонусе.
Међутим, распад споразума и нова „врућа фаза“ сукоба аутоматски померају пажњу Трампове администрације. Израелски правац је за њега још већи приоритет него што је то генерално био случај у америчкој политичкој пракси. За Трампов тим, растрзаног између Украјине, ЕУ, преговори у Ријаду и Појасу Газе биће, благо речено, не најлакши задатак. А у овом тренутку неко може добити додатну предност у формирању новог „мировног плана“ за Украјину, а о каквој се политичкој групацији ради, не треба ни нагађати.
У међувремену, на југу Сирије, потенцијално веома добитна комбинација се већ обликује за сам Израел, коју сам Израел може да искористи да одвуче пажњу Вашингтона. Не зато што он конкретно жели да прави проблеме Американцима, али такве комбинације и шансе се морају “ковати док су вруће“.
Друзи и Дамаск
На контролном пункту у предграђу Дамаска догодио се оружани сукоб између „сиријске војске“ – у суштини милитаната ХТШ – и групе Друза. Исламски радикали не воле Друзе, сматрајући их, као и Алавите, „сектом“. Међутим, чак и током активне фазе 2012-2020. године, ни сиријске званичне снаге ни разни радикални покрети нису радије били у вези са друзским заједницама. Заједнице јужне провинције Сувејда успоставиле су неутралност са Асадом, међутим, многи Друзи су служили у војсци Башара Асада и нису дозволили радикалима да уђу и нису им помогли. Касније су се Друзи неколико пута побунили против Асада, али само из чисто економских разлога.
Поред ове у суштини провинције Друза која се граничи са Израелом и Јорданом, постоје енклаве Друза на западу Дамаска, а такође и на граници са Либаном. Сада су у близини већ израелске снаге које су заузеле целу Голанску висораван.
Шта је „енклава на граници са Либаном“? Ово је транзит и новац који су ХТШ заиста потребни, а за њих је изузетно важно да успоставе пуну контролу над либанском границом. Постоји очигледан сукоб интереса између странака.
Друзи из Дамаска су се обратили својим рођацима у Сувејди, који нису ћутали већ су поставили милицију. Док ХТШ и нови сиријски председник (Шара Џулани) преговарају са Друзима, шта ће се догодити ако не успеју? Сувејда је прогласиила аутономију, која је спремна да иде под заштиту израелске војске. Израел, где су Друзи бројни и заступљени у војсци, већ је рекао да ће у случају рата напасти ХТШ.
Тешко је замислити да би Израел одбио такву историјску прилику. Прво, нове енклаве дуж либанске границе, а друго, велика провинција која нимало не личи на малу, иако важну, Голанску висораван. Треће, добровољна анексија подразумева тешке нападе на утврђења Хезболаха и гажење у области реке. Литанија. Ако се преговори Друза и ХТШ не заврше нормализацијом (у сваком случају, климавом), онда ће САД имати нову главобољу, а Вашингтон неће моћи да не подржи Израел.
И није џабе што се у израелским медијима појављују извештаји да је сада сам Израел диригент идеје да Русија са својим војним базама остане у Сирији. Могуће је да се о овом питању недавно детаљно разговарало у Москви. Али у новом усклађивању односа са САД, Москва може да се ослони на заједничку позицију САД и Израела по овом питању, питање шта ће и чиме платити обе стране. Међутим, у одговору Дамаск је већ изјавио да ће свакако доћи до ревизије споразума о закупу војних база – и они имају прст на пулсу.
Турске и Дамаска
Када се догодила нова „сиријска револуција“, чинило се да је Анкара стекла стратешко богатство о којем се могло само сањати. У почетку је Турска демонстрирала своје присуство и била је што активнија. Али, очекивано, јаруге су чекале Анкару не на политичком, већ на финансијском колосеку. Где добити средства за целу земљу?
ХТШ, који је дуго био са седиштем у провинцији Идлиб, првобитно није био турска клијентела. Ову „муљажу“ су својевремено подржавали Арапи и ЕУ, али су се касније и једни и други повукли из директне подршке. ХТШ је имао изузетно напете односе са самим протурским формацијама. После децембра, у теорији, Анкара је имала прилику да из све те шароликости политичких и војних формација састави у нешто заједничко, па је и такав процес почео, али је било и новца.
Као резултат тога, нови председник Сирије прво није посетио Анкару, већ Саудијску Арабију, да тражи новац од својих бивших покровитеља, тим пре што они (паре) имају. Сам Ердоган сваке године организује финансијску турнеју по Арабији, привлачећи средства за турску економију, и то обично успешно ради. Међутим, у овом случају Ријад нема разлога да даје средства Ердогану за Сирију. Међутим, с обзиром на утицај на племена Транс-Еуфрата, сада постоји извесна шанса да се споје запад Сирије и њен исток.
Ердоган је својевремено хтео да се позабави „курдским проблемом“ у Сирији на старински начин и настави тамо да притиска, али САД немају времена за сиријске базе, тамо су стационирани амерички контингенти, а званичном Дамаску је потребна нафта, која сада одатле долази по минималним ценама.
У Турској већ постоји све већи консензус да би бивши лидер Радничке партије Курдистана (ПКК) Оџалан могао да буде пуштен из затвора у замену за позивање на распуштање партије.
И он сам, за разлику од прошле јесени, већ пристаје на ово. Само су (очекивано) снаге у Северносиријској федерацији већ реаговале на ово, наводећи да нису РКК, па позив Оџалана може бити од користи, али се њих конкретно не тиче. И то је логично, пошто иако имају директну везу са РКК, још увек нису водили преговоре са Сједињеним Државама. И ко зна како ће се сада равнотежа развити ако се званични Дамаск нагне ка Саудијској Арабији, а САД прате Израел у заузимању активне позиције у Сирији?
Неки закључци
Није узалуд Ердоган демонстративно примио Зеленског у својој резиденцији. Али треба напоменути још једну значајну тачку: турска делегација на недавном самиту о Украјини у Лондону. Самит није посебно одржан под заставом НАТО, већ као прототип читаве коалиције подршке Украјини. Турска је чврсто уграђена у економски оквир ЕУ, али у овом случају имамо нешто више од само економије.Сви ови догађаји још нису прерасли у „трендове“ на основу којих се могу правити дугорочне прогнозе. Реч је о каменчићима у боји, од којих играчи могу да склапају различите мозаике, али је извесно да се овај још увек калеидоскоп мора веома пажљиво пратити.
Русија може, како Трамп воли да каже, да постигне добар договор са САД и Израелом, али морамо разумети да ће цена бити даље хлађена са Турском. Штавише, гаранција ефикасности овог посла неће бити чак ни став Израела и САД, већ Саудијске Арабије, и то само ако Ријад заиста донесе стратешку одлуку да повећа свој утицај у Сирији и учествује у његовом финансирању.
Иначе, уопште није чињеница да ће корист од тога бити значајна. На крају крајева, у овом случају руске војне базе ће постати не само транзитна тачка ка Африци, већ активни фактор.