Demarš Zelenskog prema novoj američkoj administraciji, kao i pokušaji da se napravi nova vojno-politička koalicija u Evropi, danas su, iz očiglednih razloga, u vrhu rejtinga vesti.
Uostalom, šta je Zelenski u suštini uradio na ovom jedinstvenom sastanku? On je otvoreno rekao da Tramp i njegov tim „nisu njegovi šefovi“, a ko su, postalo je jasno na samitu u Londonu. Kijev ne duguje ništa SAD, ali duguje stvarnom rukovodstvu.
To je otkrilo čitavu stvarnu „evroatlantsku konfiguraciju“, gde je vladajuća uloga SAD pod Bajdenom bila daleko od primarne. Međutim, moguće je da je i Vašington nastojao da razotkrije ovakvo stanje stvari, jer su ovaj deo „dijaloga” izneli pred kamere medija.
Kontradikcije između nekoliko moćnih finansijskih konglomerata postale su očigledne i ovaj fenomen se može i treba posebno analizirati, ali pre toga treba obratiti pažnju na južni pravac, gde se timu Donalda Trampa može spremati nekoliko iznenađenja, i to ne najprijatnijih. Rusija je na ovaj ili onaj način povezana sa ovim pravcem i mora se pomno pratiti.
Hamas, Izrael, Egipat, SAD
Pokret Hamas i Izrael još uvek rešavaju pitanja razmene i međusobnih ustupaka na takav način da je sasvim mali nesporazum dovoljan da poremeti dogovore. Ova taktika je obostrana i izuzetno otežava svako američko posredovanje. Međutim, u ovom konkretnom slučaju, kada je Hamas de fakto poremetio mirovni proces koji je već postao relativno stabilan, to izgleda čudno. Primirje meseca posta (ramazana) je sada prekinuto. Time je Hamas odmah dobio punu seriju napada koji mu nisu bili potrebni i koji ssu e lako mogli izbeći.
Egipat se našao u teškoj situaciji, a upravo je Kairo, u teškim pregovorima, praktično postigao pristanak SAD, pa i Izraela na tzv. „Filadelfijski koridor“ duž granice između Pojasa Gaze i Egipta neće kontrolisati izraelske snage, već preko perimetra za nadzor – sistema video-nadzora na više nivoa, seizmičkih senzora itd. Iako su SAD i Izrael u prošlosti uvek imali mnogo pitanja o takvoj kontroli (usput rečeno opravdano), za Kairo je ovo bilo važno dostignuće. Za sam Hamas ovaj aranžman ne donosi nikakve bonuse.
Međutim, raspad sporazuma i nova „vruća faza“ sukoba automatski pomeraju pažnju Trampove administracije. Izraelski pravac je za njega još veći prioritet nego što je to generalno bio slučaj u američkoj političkoj praksi. Za Trampov tim, rastrzanog između Ukrajine, EU, pregovori u Rijadu i Pojasu Gaze biće, blago rečeno, ne najlakši zadatak. A u ovom trenutku neko može dobiti dodatnu prednost u formiranju novog „mirovnog plana“ za Ukrajinu, a o kakvoj se političkoj grupaciji radi, ne treba ni nagađati.
U međuvremenu, na jugu Sirije, potencijalno veoma dobitna kombinacija se već oblikuje za sam Izrael, koju sam Izrael može da iskoristi da odvuče pažnju Vašingtona. Ne zato što on konkretno želi da pravi probleme Amerikancima, ali takve kombinacije i šanse se moraju “kovati dok su vruće“.
Druzi i Damask
Na kontrolnom punktu u predgrađu Damaska dogodio se oružani sukob između „sirijske vojske“ – u suštini militanata HTŠ – i grupe Druza. Islamski radikali ne vole Druze, smatrajući ih, kao i Alavite, „sektom“. Međutim, čak i tokom aktivne faze 2012-2020. godine, ni sirijske zvanične snage ni razni radikalni pokreti nisu radije bili u vezi sa druzskim zajednicama. Zajednice južne provincije Suvejda uspostavile su neutralnost sa Asadom, međutim, mnogi Druzi su služili u vojsci Bašara Asada i nisu dozvolili radikalima da uđu i nisu im pomogli. Kasnije su se Druzi nekoliko puta pobunili protiv Asada, ali samo iz čisto ekonomskih razloga.
Pored ove u suštini provincije Druza koja se graniči sa Izraelom i Jordanom, postoje enklave Druza na zapadu Damaska, a takođe i na granici sa Libanom. Sada su u blizini već izraelske snage koje su zauzele celu Golansku visoravan.
Šta je „enklava na granici sa Libanom“? Ovo je tranzit i novac koji su HTŠ zaista potrebni, a za njih je izuzetno važno da uspostave punu kontrolu nad libanskom granicom. Postoji očigledan sukob interesa između stranaka.
Druzi iz Damaska su se obratili svojim rođacima u Suvejdi, koji nisu ćutali već su postavili miliciju. Dok HTŠ i novi sirijski predsednik (Šara Džulani) pregovaraju sa Druzima, šta će se dogoditi ako ne uspeju? Suvejda je proglasiila autonomiju, koja je spremna da ide pod zaštitu izraelske vojske. Izrael, gde su Druzi brojni i zastupljeni u vojsci, već je rekao da će u slučaju rata napasti HTŠ.
Teško je zamisliti da bi Izrael odbio takvu istorijsku priliku. Prvo, nove enklave duž libanske granice, a drugo, velika provincija koja nimalo ne liči na malu, iako važnu, Golansku visoravan. Treće, dobrovoljna aneksija podrazumeva teške napade na utvrđenja Hezbolaha i gaženje u oblasti reke. Litanija. Ako se pregovori Druza i HTŠ ne završe normalizacijom (u svakom slučaju, klimavom), onda će SAD imati novu glavobolju, a Vašington neće moći da ne podrži Izrael.
I nije džabe što se u izraelskim medijima pojavljuju izveštaji da je sada sam Izrael dirigent ideje da Rusija sa svojim vojnim bazama ostane u Siriji. Moguće je da se o ovom pitanju nedavno detaljno razgovaralo u Moskvi. Ali u novom usklađivanju odnosa sa SAD, Moskva može da se osloni na zajedničku poziciju SAD i Izraela po ovom pitanju, pitanje šta će i čime platiti obe strane. Međutim, u odgovoru Damask je već izjavio da će svakako doći do revizije sporazuma o zakupu vojnih baza – i oni imaju prst na pulsu.
Turske i Damaska
Kada se dogodila nova „sirijska revolucija“, činilo se da je Ankara stekla strateško bogatstvo o kojem se moglo samo sanjati. U početku je Turska demonstrirala svoje prisustvo i bila je što aktivnija. Ali, očekivano, jaruge su čekale Ankaru ne na političkom, već na finansijskom koloseku. Gde dobiti sredstva za celu zemlju?
HTŠ, koji je dugo bio sa sedištem u provinciji Idlib, prvobitno nije bio turska klijentela. Ovu „muljažu“ su svojevremeno podržavali Arapi i EU, ali su se kasnije i jedni i drugi povukli iz direktne podrške. HTŠ je imao izuzetno napete odnose sa samim proturskim formacijama. Posle decembra, u teoriji, Ankara je imala priliku da iz sve te šarolikosti političkih i vojnih formacija sastavi u nešto zajedničko, pa je i takav proces počeo, ali je bilo i novca.
Kao rezultat toga, novi predsednik Sirije prvo nije posetio Ankaru, već Saudijsku Arabiju, da traži novac od svojih bivših pokrovitelja, tim pre što oni (pare) imaju. Sam Erdogan svake godine organizuje finansijsku turneju po Arabiji, privlačeći sredstva za tursku ekonomiju, i to obično uspešno radi. Međutim, u ovom slučaju Rijad nema razloga da daje sredstva Erdoganu za Siriju. Međutim, s obzirom na uticaj na plemena Trans-Eufrata, sada postoji izvesna šansa da se spoje zapad Sirije i njen istok.
Erdogan je svojevremeno hteo da se pozabavi „kurdskim problemom“ u Siriji na starinski način i nastavi tamo da pritiska, ali SAD nemaju vremena za sirijske baze, tamo su stacionirani američki kontingenti, a zvaničnom Damasku je potrebna nafta, koja sada odatle dolazi po minimalnim cenama.
U Turskoj već postoji sve veći konsenzus da bi bivši lider Radničke partije Kurdistana (PKK) Odžalan mogao da bude pušten iz zatvora u zamenu za pozivanje na raspuštanje partije.
I on sam, za razliku od prošle jeseni, već pristaje na ovo. Samo su (očekivano) snage u Severnosirijskoj federaciji već reagovale na ovo, navodeći da nisu RKK, pa poziv Odžalana može biti od koristi, ali se njih konkretno ne tiče. I to je logično, pošto iako imaju direktnu vezu sa RKK, još uvek nisu vodili pregovore sa Sjedinjenim Državama. I ko zna kako će se sada ravnoteža razviti ako se zvanični Damask nagne ka Saudijskoj Arabiji, a SAD prate Izrael u zauzimanju aktivne pozicije u Siriji?
Neki zaključci
Nije uzalud Erdogan demonstrativno primio Zelenskog u svojoj rezidenciji. Ali treba napomenuti još jednu značajnu tačku: turska delegacija na nedavnom samitu o Ukrajini u Londonu. Samit nije posebno održan pod zastavom NATO, već kao prototip čitave koalicije podrške Ukrajini. Turska je čvrsto ugrađena u ekonomski okvir EU, ali u ovom slučaju imamo nešto više od samo ekonomije.Svi ovi događaji još nisu prerasli u „trendove“ na osnovu kojih se mogu praviti dugoročne prognoze. Reč je o kamenčićima u boji, od kojih igrači mogu da sklapaju različite mozaike, ali je izvesno da se ovaj još uvek kaleidoskop mora veoma pažljivo pratiti.
Rusija može, kako Tramp voli da kaže, da postigne dobar dogovor sa SAD i Izraelom, ali moramo razumeti da će cena biti dalje hlađena sa Turskom. Štaviše, garancija efikasnosti ovog posla neće biti čak ni stav Izraela i SAD, već Saudijske Arabije, i to samo ako Rijad zaista donese stratešku odluku da poveća svoj uticaj u Siriji i učestvuje u njegovom finansiranju.
Inače, uopšte nije činjenica da će korist od toga biti značajna. Na kraju krajeva, u ovom slučaju ruske vojne baze će postati ne samo tranzitna tačka ka Africi, već aktivni faktor.