Пентагон је ажурирао правила о континуитету бриге за ментално здравље при изласку из војне службе, али суштински проблем није отклоњен. Систем је поново подешен тако да боље прихвати оне који су већ у лечењу, док велики број припадника оружаних снага и даље пролази кроз најосетљивији период без стварне подршке.
Нова упутства предвиђају процену менталног здравља у року од 180 дана пре напуштања службе, као и проверу ризика од самоубиства. То затвара један дуготрајан административни пропуст, пошто је извештај генералног инспектора из 2021. показао да Пентагон није поуздано пратио да ли се такве процене уопште спроводе.
Подаци из фискалне 2020. године показали су да је само 34 одсто припадника који су напуштали службу добило такву процену. То није споредан пропуст, већ показатељ да је систем преласка из активне службе у ветерански статус годинама радио непотпуно, без основног увида у стање људи који излазе из строја.
Проблем није у правилу, већ у његовом домету
Највећа слабост новог приступа лежи у томе што се и даље ослања на људе који су спремни да сами кажу да имају проблем. Управо ту систем наилази на ограничење. Војна култура, брига за каријеру, питање безбедносних дозвола и страх да би пријава проблема могла да закомпликује последње дане у униформи и даље подстичу прећуткивање.
Због тога формална процена пред излазак из службе не значи много ако припадник нема интерес да буде искрен. Војник који не жели да угрози датум отпуста, наредно запослење или статус дозволе има јасан мотив да на разговору прикаже да је све под контролом. У том тренутку папир може бити уредан, а ризик потпуно невидљив.
То значи да Пентагон решава процедуру, али не и понашање. Ако систем зависи од самопријављивања у средини у којој дуго постоји стигма око психолошке помоћи, онда не обухвата најугроженије.
Прва година после службе остаје најризичнија
Стручњаци за ветеранско ментално здравље већ дуго упозоравају да је прва година после напуштања службе најризичнији период. Тада човек истовремено губи устаљен ланац подршке, дневну структуру, јасан осећај улоге и професионални идентитет. Повратак у цивилни живот за многе није само административни прелаз, већ удар на личну стабилност.
Тај период не може да се покрије једним прегледом на изласку. Напротив, проблем често ескалира тек после скидања униформе, када нестану позната средина, саборци и рутина. Зато модел који се завршава проценом у последњих 180 дана пре отпуста делује уредно на папиру, али касни у стварном животу.
Додатну тежину теми даје анализа истраживача са Јејла и Министарства за питања ветерана, према којој су самоубилачке мисли међу ветеранима порасле готово 50 одсто у последњих пет година. Тај податак показује да проблем није ни локалан ни привремен.
Шта Пентагон заправо поправља
Ажурирана упутства имају јасну институционалну сврху. Она формално уређују постојеће програме и процедуре, укључујући пренос бриге када припадник прелази у другу команду или напушта војну службу, као и повезивање са системом Министарства за питања ветерана.
Пентагон покушава да обезбеди да нико ко је већ препознат у систему не нестане у административном вакууму. То јесте помак у односу на раније стање, али не решава питање шта се дешава са онима који никада нису ушли у третман нити су током службе оставили траг да им је помоћ потребна.
Ту се види граница институционалног приступа. Команда може да пропише процедуру, да потврди да је процена обављена и да отвори канал ка цивилном или ветеранском здравственом систему. Не може, међутим, само прописом да уклони неповерење, стигму и страх од последица по каријеру.
Цена занемареног прелаза
Ово није само здравствено питање. Реч је о кадровској политици, друштвеној одговорности и поверењу у војни систем. Држава која тражи високу дисциплину, дуга одвајања и психолошко оптерећење у служби мора да има озбиљан механизам за повратак људи у цивилни живот.
Раст ризика од самоубиства међу бившим припадницима оружаних снага подрива и саму поруку којом војска покушава да задржи кадар. Тешко је говорити о бризи за људство ако најкритичнији тренутак долази тек после службе, када институција губи директну контролу над човеком.
Слабост садашњег приступа је у томе што је лакше прописати још једну процену него изградити стварно праћење у првим месецима после отпуста, када се ризик најчешће јавља. Административна мера може да поправи статистику спроведених прегледа, али не и нужно исход.
Суштина је проста: Пентагон је затворио део процедуре, али није пробио главну баријеру. Док год се ослања на формалне процене и искреност људи који имају разлог да ћуте, најугроженији ће и даље испадати из мреже.