Операција Цроссроадс била је прва велика послератна провера војне вредности атомске бомбе против класичне флоте. Америчка војска је у јулу 1946. на Бикини атолу у Маршалским Острвима извела две детонације са циљем да утврди шта се дешава када се атомско оружје употреби против груписаних поморских снага.
У испитивању је окупљено више од 90 бродова, укључујући два носача авиона, као и заробљене јапанске и немачке јединице. У операцију је укључено више од 42.000 људи, а више од 150 додатних бродова служило је за праћење ефеката удара. Изнад зоне теста летели су даљински управљани Б-17 са камерама и сензорима, док су на циљне бродове постављене животиње, муниција и гориво да би се што верније симулирала ратна ситуација.
Зашто је покренут тест
После Хирошиме, Нагасакија и пробе Тринитy, америчка војска је знала разорну моћ атомског оружја над градовима и копненим циљевима. Није, међутим, знала како се та моћ испољава на мору, где су бродови размакнути, где ударни талас делује другачије, а где део флоте може остати на површини, али изгубити борбену вредност.
Циљ није био само да се утврди колико бродова може да потоне, већ и колико флота после нуклеарног удара уопште може да настави дејство. Управо је разлика између физичког уништења и оперативног онеспособљавања била кључна за послератно војно планирање.
Избор старих, заробљених или расходованих бродова показује да се радило о тесту реалне ратне структуре, а не о лабораторијској демонстрацији. Тражен је одговор на питање да ли велика флота у ери атомског оружја остаје употребљив инструмент моћи или постаје скупа и рањива мета.
Два удара, различити резултати
Прва детонација, названа “Абле”, изведена је 1. јула. Б-29 је бацио атомску бомбу типа Фат Ман, са циљем да погоди УСС Невада у центру групе бродова. Промашај од неколико стотина јарди ипак је био довољан да потопи пет бродова.
Истовремено, промашај је показао и ограничење тадашњих средстава испоруке. Нуклеарна бомба јесте била разорно средство, али без довољне прецизности њен ефекат против покретне или распоређене морнаричке групе није био апсолутан.
Друга проба, “Бакер”, 25. јула, променила је слику. Бомба је постављена под воду, око 90 стопа испод површине. Резултат су били водени стуб огромне снаге и талас притиска који је пролазио кроз трупове бродова на начин какав дотад није виђен. Та детонација је потопила 10 бродова, укључујући и заробљену немачку крстарицу која је касније подлегла оштећењима.
Подводни удар је показао посебну рањивост флоте. Брод није морао одмах да потоне да би био изгубљен. Било је довољно да конструкција, опрема и унутрашњи простори буду изложени контаминацији и оштећењима која посада и техничке екипе не могу безбедно да санирају.
Радијација и губитак борбене употребљивости
Најважнији закључак Цроссроадс није био само број потопљених бродова, већ и чињеница да је радијација преживеле јединице претворила у опасне и тешко употребљиве објекте. После пробе “Бакер”, морнари који су требало да учествују у деконтаминацији радили су без заштите, све док лекар Копнене војске САД није прекинуо тај поступак због опасности од зрачења.
То је показало војну тежину нуклеарног удара на мору. Флота може делимично да остане на површини, али без посаде, без могућности одржавања и без безбедног укрцавања. То значи да је борбени губитак већи од онога што се види на фотографијама потонућа.
Због нивоа радијационе штете трећи планирани тест, “Цхарлие”, који је такође требало да буде подводни, али на већој дубини, на крају је отказан. Контаминација после пробе “Бакер” постала је проблем који је превазишао оквире техничког експеримента.
Цена експеримента на Пацифику
Операција није погодила само старе бродове. Бикини атол је пре тестова био насељен са 167 становника, који су присилно измештени са острва уз оскудне залихе. Лоши услови су брзо довели до глади, а становништво је касније пребацивано на друга острва.
Бикини атол је затим остао америчко нуклеарно полигонско подручје и током педесетих година, укључујући и пробу Цастле Браво. Маршалска Острва су остала тешко загађена радиоактивним падавинама, а последице су укључивале и радијациону болест.
Шта је Цроссроадс показао
Цроссроадс је показао да нуклеарно оружје не делује само као средство тренутног уништења, већ и као фактор дуготрајног онеспособљавања. Радијација је у пракси претварала бродове и зоне операција у подручја високог ризика.
Тест је означио и прелазак из ратне употребе атомске бомбе у њено систематско уклапање у структуру оружаних снага. Од тог тренутка нуклеарно оружје више није било само средство против града или индустријског центра, већ и део размишљања о флоти, логистици и распореду снага.
Коначни биланс био је тежак. Неколико бродова је одмах потопљено, десетине су постале неупотребљиве, трећи тест је отказан, а Пацифик је добио још једну дуготрајну зону нуклеарног наслеђа.