Унапређена одликовања тројици припадника Корпуса маринаца САД за поступање после напада код Еби Гејта у Кабулу поново су отворила питање да ли је лична храброст нижег састава прикрила озбиљне пропусте у командовању и планирању током хаотичног повлачења из Авганистана 2021. године. Када војници под шрапнелима настављају да држе положај, помажу рањенима и крију сопствене повреде да не би били извучени са линије, проблем није само у нападу, већ и у систему који их је довео у такав положај.
Министар одбране САД Пит Хегсет доделио је Бронзану звезду са ознаком „В“ за храброст Џордану Хјустону и Џонатану Ибију, док је Мајкл Грецон добио Морнаричко-маринско одликовање за заслуге са ознаком „В“. Сва тројица су служила у 2. батаљону 1. пука маринаца, који је у Кабул стигао 14. августа 2021. ради обезбеђења аеродрома и евакуације америчких држављана и авганистанских савезника.
Напад код Еби Гејта однео је животе 13 припадника америчких оружаних снага и око 170 Авганистанаца. Тај биланс показује размере безбедносног пробоја. У првим минутима после експлозије десетине маринаца су биле рањене, шрапнели су пробили канистере са сузавцем које су носили, а зона удара додатно је била испуњена гасом у тренутку када је требало организовати одбрану, евакуацију и збрињавање повређених.
Рањив положај на капији
Еби Гејт није био само место масовног прилива избеглица и цивила, већ и тесна, изложена тачка коју је било тешко држати под контролом. Амерички војници нашли су се у крајње неповољном распореду, у блиском контакту са гомилом и без довољне дубине обезбеђења. Каснија истрага Министарства одбране утврдила је да су маринци на тој капији били у изузетно рањивом положају, а један генерал маринаца желео је да се капија затвори дан пре напада.
Ако постоји свест да је положај неодржив, а критична тачка ипак остаје отворена, онда је реч о командној одлуци са директним последицама. Ниједна храброст на терену не може да поништи чињеницу да су људи били распоређени у зони где је један бомбаш самоубица могао да нанесе катастрофалан удар на минималној удаљености.
Џордан Хјустон је у тренутку експлозије био свега десет метара од места удара и вршио контролу масе. Експлозија га је онесвестила. Када је дошао себи, остао је на отвореном положају да покрива друге маринце и наставио да помаже теже рањенима, прикривајући сопствену повреду. Тек касније је добио медицинску помоћ, пошто је сам вадио шрапнеле из кука.
Мајкл Грецон је такође рањен шрапнелима током контроле масе. Сам је ставио подвез на руку и остао на положају све док му није наређено да оде на збрињавање. Ни после прве помоћи није испао из строја, већ се вратио да помогне свом воду, док га претпостављени није упутио ка тачки за прикупљање рањеника.
Џонатан Иби, у том тренутку ангажован на провери избеглица, после експлозије се прво изложио да провери претње и поново успостави безбедносни периметар. Када је обезбеђење постављено, прешао је на пружање помоћи рањенима, а затим и на усмеравање евакуације повређених, истовремено надгледајући безбедност око капије.
Храброст нижег састава и цена лоших одлука
Оваква одликовања имају посебну тежину јер не покривају рутину, већ деловање у тренутку потпуног распада поретка. Ознака „В“ за храброст не додељује се за само присуство на месту напада, већ за свесно излагање ризику ради извршења задатка и спасавања других. У овом случају присутни су рањавање, наставак ангажовања, пружање помоћи и одбијање да се напусти положај док задатак није завршен.
Истовремено, сама потреба да рањени маринац прикрива сопствену повреду да не би био уклоњен са положаја говори колико је јединица била притиснута. То није романтична слика пожртвовања, већ слика преоптерећене мисије у којој сваки човек на линији постаје критичан. Када систем дође у ту фазу, значи да је оперативни простор већ сужен до крајњих граница.
Корпус маринаца и америчка војска годинама негују културу да се мисија не напушта и да се саборац не оставља. Код Еби Гејта та култура је показала своју најјачу страну, али и своју цену. Није спорно да су појединци поступили изнад очекивања. Спорно је зашто су морали да надокнађују пропусте ширег ланца одлучивања сопственим телима.
Политички рачун за Кабул није затворен
Еби Гејт је неодвојив од ширег слома који је уследио после пада Кабула и окупљања хиљада људи око аеродрома. Током двонедељног ваздушног моста евакуисано је више од 124.000 Американаца, Авганистанаца и других савезника. Тај обим показује да је операција имала огромну логистичку снагу, али и да је спроведена у условима у којима је тактичка контрола терена била ограничена.
Посебно је значајно што су се америчке снаге већ у јулу 2021. повукле из Баграма, јединог аеродрома под америчком контролом у земљи. После тога је сав терет евакуације пао на сложеније и рањивије окружење око кабулског аеродрома. То није споредан детаљ, већ један од кључних потеза који је сузио маневарски простор и повећао зависност од импровизације у завршној фази повлачења.
Зато нова одликовања нису само признање тројици маринаца. Она су и подсећање да је политичко-војни врх САД и даље под теретом одлука из августа 2021. године. Хегсет је најавио да ће панел Пентагона који преиспитује повлачење из Авганистана доставити комплетан извештај до краја 2026. године.
Одликовања као сигнал војсци и јавности
У годинама после повлачења, десетине припадника америчких снага добиле су Бронзане звезде, Дистингуисхед Флyинг Цросс, Аир Медал и председничке јединичне похвале. У априлу је још седам маринаца добило унапређење одликовања са ознаком „В“. Тај низ показује да Пентагон наставља да ревидира појединачне подвиге и формално признаје оно што у првом тренутку није било адекватно вредновано.
За војску је то покушај да се очува поверење нижег састава. За јавност је то подсетник да су конкретни људи извлачили мисију из расула, док су политичке и командне одлуке већ произвеле услове за трагедију. Разлика између тактичке храбрости и стратешке одговорности овде је оштра и не може да се замагли церемонијама.
Еби Гејт остаје пример како елитно обучене јединице могу да делују крајње професионално чак и када су гурнуте у лоше постављену операцију. Маринци су на капији држали линију, извлачили рањене и враћали ред у простору разореном експлозијом. Али политичко и војно руководство САД и даље нема лак одговор на теже питање: зашто је уопште дошло до тога да последња линија одбране буде и прва линија жртвовања.