Расправа о могућем ангажовању НАТО-а у Ормуском мореузу поново отвара стару дилему Алијансе: да ли је њена улога ограничена искључиво на одбрану територије чланица или обухвата и кризе које ван евроатлантског простора директно погађају безбедност савезника.
Ормуз је у том смислу више од регионалног питања. Реч је о једном од кључних поморских теснаца за светску енергетску трговину, па поремећај пловидбе у том простору брзо постаје проблем цена енергената, индустријске стабилности, одбрамбене производње и војне спремности у Европи.
Ранија пракса као основ за нову мисију
НАТО је током претходне три деценије више пута деловао ван граница савезничке територије. Босна и Херцеговина, Србија (Косово и Метохија), Авганистан, као и поморске операције Ацтиве Ендеавоур и Оцеан Схиелд, показују да Алијанса није остала затворена у уском моделу територијалне одбране.
Такав приступ није био само ад хоц реакција на поједине кризе. Стратешки концепт из 1999. отворио је простор за кризне операције ван територије чланица, док је документ из 2010. као кључне задатке дефинисао колективну одбрану, управљање кризама и кооперативну безбедност.
Због тога евентуална мисија у Ормузу не би нужно представљала доктринарни преокрет. Она би се пре могла посматрати као наставак праксе у којој НАТО реагује онда када процени, оправдано или не, да криза ван његове територије има директне последице по безбедност савезника.
Ормуз није близу Европе, али јесте близу њених интереса
Географска удаљеност Ормуза од Европе не значи и стратешку удаљеност. Ако је пловидба кроз тај теснац угрожена, последице се не задржавају на Блиском истоку. Оне се преносе на енергетска тржишта, транспортне ланце, војну логистику и политичку стабилност савезника.
Управо ту лежи главни аргумент за могуће укључивање НАТО-а. Алијанса не мора да шири своју улогу да би препознала да слобода пловидбе у Ормузу има безбедносни значај за њене чланице.
Истовремено, колективна одбрана остаје централни задатак НАТО-а. Русија је и даље најнепосреднија војна претња територији савезника, али то не значи да Алијанса може да игнорише кризе које посредно слабе њену економску и војну основу.
Политички континуитет, не нова доктрина
Европске ратне морнарице већ су присутне у Заливу и око њега, иако често делују под другим командама. НАТО такође има партнерске везе у региону, што би евентуалној мисији дало политички и оперативни ослонац.
Због тога би операција у Ормузу пре била питање политичке одлуке него питање способности. Алијанса има искуство у поморским мисијама, има механизме координације и има јасан интерес да спречи поремећај пловидбе који би погодио њене чланице.
Кључни ризик није у томе да би НАТО тиме измислио нову улогу, већ у томе да би сувише уско тумачење безбедности оставило савезнике да реагују тек када последице кризе већ стигну у евроатлантски простор.