Либан је ушао у политички тренутак који може да прекине образац стар четири деценије: Бејрут више не покушава само да преживи између Израела, Ирана и унутрашњих подела, већ отвара директан политички канал са Израелом и истовремено доводи у питање оружану улогу Хезболаха. То је суштина кризе. Није реч само о граници, већ о питању ко уопште доноси одлуке о рату и миру.
Председник Џозеф Аун је тим потезом ударио у сам темељ поретка који је Либан годинама држао у полуразграђеном стању. Док је држава формално постојала, стварна сила је у кључним безбедносним питањима била измештена из институција. Зато садашњи процес није технички преговор о спорним тачкама, већ покушај да се држави врати суверена команда.
Вашингтон у овој фази покушава да либанско питање одвоји од ширег канала преговора са Ираном. Тај потез мења рачуницу. Ако Либан више није део пакета за трговину са Техераном, онда Хезболах губи део политичке заштите коју је годинама имао као инструмент иранског утицаја у Леванту.
Проблем је у томе што Хезболах није нестао. Он и даље има оружану силу, политички утицај и, према израелским тврдњама, ракетне лансере распоређене по југу Либана. Зато се свака прича о суверенитету Бејрута у пракси своди на једно питање: да ли либанска држава може да преузме контролу над територијом без новог унутрашњег судара.
Преговори из слабости, али не и без полуге
Либан у преговоре улази из лоше позиције. Израел задржава слободу војног деловања против циљева које повезује са Хезболахом, док Бејрут нема стварни инструмент одвраћања који је под потпуном контролом државе. Војни и политички однос снага је неравноправан и то је тешко прикрити.
Ипак, управо та слабост Бејруту даје простор да тражи јачу арапску и западну подршку. Када држава преговара под притиском, она лакше мобилише спољне актере који не желе потпуни распад. За САД и кључне арапске државе либански колапс би значио повратак старог модела: празнину на терену коју поново попуњава Хезболах.
Израел ту има сопствени интерес, ма колико га не истицао јавно. Ако председник Аун политички падне, Бејрут неће постати послушнији, већ нестабилнији. А нестабилан Либан значи нови круг сукоба, више простора за Хезболах и стално безбедносно оптерећење на северној граници Израела.
Зато би ограничени договор, заснован на стварном распоређивању Либанских оружаних снага и одузимању оружја ван државне контроле, био рационалнији од наметања понижавајућих услова. Проблем је што таква формула тражи политичку дисциплину свих страна, а ње на Блиском истоку обично има најмање онда када је најпотребнија.
Разоружање Хезболаха је централно, а не споредно питање
Спорне граничне тачке, укључујући Шебаа фарме и друга отворена питања, јесу важне, али нису суштина. Право жариште је оружје Хезболаха. Док та структура задржава сопствени арсенал и право да самостално повлачи безбедносне потезе, либанска држава остаје ограничена и формална.
Зато је Аунова порука о нултој толеранцији према оружаним појавама било које стране више од политичке формуле. То је директан удар на модел у коме је Хезболах годинама задржавао монопол над стратешком принудом, а државне институције терао да живе са тим као са свршеним чином.
Не треба имати илузије да ће Хезболах то прихватити мирно. Када његови лидери говоре да се неће разоружати, то треба схватити озбиљно. Без оружја, та организација губи кључни механизам утицаја унутар Либана. Ту се не брани само војна структура, већ читав политички систем моћи изграђен на претњи силом.
Ипак, притисак на Хезболах сада долази из три правца истовремено. Иран је ослабљен економски, војно и дипломатски. Арапске монархије Залива све отвореније третирају арсенал Хезболаха као средство иранског утицаја, а не као либанско питање. Унутар самог Либана, после дугог периода рата, разарања и удара на руководство покрета, расте замор од нове ескалације.
Арапска подршка и америчка улога као инструмент притиска
Подршка Либанским оружаним снагама, укључујући катарске и саудијске грантове за плате, има јасан политички смисао. Циљ није пука стабилизација институције, већ спречавање да државна војска ослаби до тачке на којој више не може да преузме терен ако се отвори простор за потискивање Хезболаха.
То истовремено значи и да би свака озбиљнија финансијска помоћ Либану могла бити условљена државним монополом над оружјем. Бејрут неће добити пуну реинтеграцију у арапски политички и економски простор ако остане двојни систем у коме постоје и држава и паралелна оружана сила. Та формула је за Залив потрошена.
Вашингтон ту има двоструки интерес. Са једне стране, жели да ослаби иранску полугу у Леванту. Са друге, жели да избегне сценарио у коме би америчко-ирански договор на другој теми поново оставио Либан у сивој зони. Управо ту лежи најосетљивија тачка целог процеса.
Три ризика за слом процеса
Први ризик је унутрашња експлозија. Ако Хезболах процени да политички губи терен, може покушати да кризу представи као одбрану суверенитета и да преговоре претвори у унутрашњи сукоб. То би био најбржи начин да се држава поново паралише и да питање оружја буде гурнуто у страну под изговором очувања реда.
Други ризик долази из Израела. Ако израелска страна покуша да Бејруту наметне услове који делују као политичко понижење, Аун може бити приморан да се повуче како би сачувао унутрашњи легитимитет. У том случају, пропао би не само један преговарачки круг, већ и концепт да либанска држава може да делује самостално без одобрења оружаних актера.
Трећи ризик је најмање видљив, а можда и најопаснији: могућност да шири америчко-ирански договор поново остави Техерану простор у Либану у замену за уступке на нуклеарном плану. Такав сценарио не би одмах произвео ударне наслове, али би практично потопио сваку причу о трајном изласку Бејрута из иранске сенке.
Зато се садашњи тренутак не сме читати као победа, већ као отварање фронта који је годинама избегаван. Ако Бејрут први пут после дугог периода заиста говори у име државе, онда је то политички помак. Али без разоружања Хезболаха, јасне спољне подршке и дисциплине у преговорима, тај помак може брзо да се претвори у нову кризу. Либан је ушао у фазу у којој више нема простора за двосмисленост: или ће држава преузети одлуке о рату и миру, или ће их и даље доносити структура везана за Техеран.