KOLIKO DALEKO ĆE RUANDA IĆI U KONGU?

Usred neaktivnosti Zapada, Kigali uništava svog suseda i ponovo rasplamsava regionalni rat.

Godine 1963, skoro trideset novih nezavisnih afričkih nacija sastalo se u Adis Abebi kako bi osnovali Organizaciju afričkog jedinstva. Među osnovnim principima koje su prihvatili bila je nepovredivost postojećih nacionalnih granica iz kolonijalnog doba. Neuspeh da ih podrže, složili su se, otvorio bi put za jednu iredentističku tvrdnju za drugom i zapretilo da će pocepati kontinent. Tokom većeg dela proteklih šest decenija, iako su granice u više navrata bile narušene i — u nekoliko značajnih slučajeva — prekrajane, taj pravni propis se generalno drži.

Od januara, međutim, brzo osvajanje i okupacija ogromnog područja Demokratske Republike Kongo od strane Ruande i pobunjeničke grupe M23 koju podržava, izazvalo je zabrinutost da bi princip sada mogao biti ugrožen. Tokom protekla dva meseca, M23, zajedno sa čak 10.000-12.000 ruandskih vojnika, pregazio je područje istočnog DR Kongo u kojem živi više od pet miliona ljudi. Krajem januara, pobunjenici su zauzeli Gomu, najveći grad u provinciji Severni Kivu; manje od tri nedelje kasnije, zauzeli su i Bukavu, glavni grad Južnog Kivua, kao i ključni aerodrom, čime su kongoanske snage odsečene od snabdevanja. Vlada Konga procenjuje da je do sada stradalo 7.000 ljudi.

M23 tvrdi da nastoji da se suprotstavi ekstremističkim grupama Hutua koje su počinile genocid u Ruandi, a zatim našle utočište u istočnom DRC Kongo. Ali UN i razne države donatora Ruande dugo su odbacile ova opravdanja, svesne da je Ruanda, gusto naseljena država sa siromašnim resursima, posegla za krijumčarenjem minerala iz DR Kongo i da je vođena golim sopstvenim interesom. Zabrinjavajuće je to što je predsednik Ruande Pol Kagame u govoru 2023. godine tvrdio da su se pretkolonijalne granice Kraljevine Ruande protezale mnogo dalje od sadašnjih granica zemlje, prelivajući se na savremenu Ugandu na severu, Burundi na jugu i DR Kongo (bivši Zair) na zapadu.

© Force de Défense Nationale du Burundi

Sada se postavlja pitanje da li je spoljni svet spreman da učini bilo šta da zaustavi napredovanje pobunjenika. Posmatrajući događaje u poslednjih nekoliko nedelja, analitičari i diplomate su se pitali da li Kagame samo ima za cilj da balkanizuje DR Kongo, bolje da sledi svoju ekonomsku i političku agendu, ili zapravo nastoji da ponovo iscrta granice kolonijalne ere svog gigantskog suseda, uspostavljajući de facto protektorat čije će vođstvo primati naređenja iz glavnog grada Rvande, Kigalija. Još dramatičnija mogućnost se takođe nazire: u ponavljanju istorije, Kagame bi mogao da planira promenu režima u glavnom gradu Konga Kinšasi, nekih 1500 kilometara zapadno.

Iako je ofanziva u Ruandi izazvala rastuću globalnu uzbunu, zapadne i međunarodne sile sporo preduzimaju značajne akcije. Nakon što je M23 zauzeo Gomu, američki i evropski zvaničnici izdali su izjave o zabrinutosti, ali malo toga je više urađeno. Tek 21. februara, nakon što je i Bukavu pao, Savet bezbednosti UN doneo je rezoluciju kojom se formalno osuđuje ofanziva M23 i poziva se na prekid vatre i trenutno povlačenje ruandskih snaga sa teritorije Konga.

Od tada su Sjedinjene Države sankcionisale ključnog ruandskog ministra, Velika Britanija je objavila da obustavlja bilateralnu pomoć Ruandi, a Evropska unija je rekla da preispituje sporazum sa Ruandom o zajedničkoj eksploataciji kritičnih minerala. U međuvremenu, afričke države razmatraju raspoređivanje još jedne regionalne mirovne snage u toj oblasti, iako nije jasno kako bi mogle da uspeju tamo gde su dva prethodnika očigledno zakazala. Ali nijedan od do sada usvojenih poteza, ne izgleda dovoljno snažan ili brz da odvrati Ruandu, koja je u napredovanju.

Ako M23 i njeni pristalice iz Ruande postignu svoj cilj, zemlja koja već ugošćuje sedam miliona raseljenih ljudi mogla bi biti zahvaćena destabilizujućim ratom – trećim od kasnih devedesetih godina HH veka. Možda je podjednako važno, dozvoljavajući Ruandi, koja je dobila milijarde dolara podrške od Evrope, Sjedinjenih Država, Svetske banke i MMF, da efektivno prisvoji deo susedne države, Zapad rizikuje da doprinese daljem slomu jednog od najvažnijih principa održavanja međunarodnog poretka.

Ovo vreme je drugačije

Iako se Ruanda dugo mešala u istočni Kongo, događaji u poslednjih nekoliko meseci iznenadili su mnoge. Među diplomatama i analitičarima koji su radili na Velikim jezerima u Africi, preovlađujuća je pretpostavka bila da je Kagame – čiju podršku grupi M23 su iscrpno dokumentovale UN – koristi istu da projektuje hegemonističku moć u regionu. Prema ovom stavu, Kagame je bio uznemiren što su lideri Burundija, Konga i Ugande zaobišli Ruandu u nizu planova za drumski i železnički transport, i signalizirao je da ignorišu njegovu poziciju kao dominantnog igrača na svoju opasnost. Činjenica da je podrška Ruande grupi M23 takođe omogućila bolji pristup koltanu, zlatu, kalaju i drugim mineralnim resursima zakopanim u tlu Konga bila je samo dodatna prednost.

Ali ta analiza je počela da se kvari kada je M23 počeo da osvaja više teritorije u dve provincije Kivu u Kongu. Mnogi komentatori sada ukazuju na Kagameov govor iz 2023. godine, održan tokom zvanične posete Beninu u aprilu istu godine, kao ključnu izjavu o namerama. Tvrdio je da su „granice koje su bile povučene tokom kolonijalnih vremena dovele do podele naših zemalja. Veliki deo Ruande ostao je napolju, u istočnom Kongu, u jugozapadnoj Ugandi. . . ovo je činjenica. To je činjenica istorije. . . . A ovim ljudima su uskraćena njihova prava.” Ovo je stav koji od tada ponavljaju ruandski intelektualci, dajući istorijsko obrazloženje za „Veliku Ruandu“ koja se sada možda pojavljuje u istočnom Kongu.

© MONUSCO/Abel Kavanagh

Ove tvrdnje — koje ujedno pojednostavljuju i pogrešno predstavljaju istorijski zapis — signalizirale su veliku promenu, Kagame je do 2023. godine insistirao da nema ruandskih trupa unutar DR Kongo i da Kigali nije podržavao M23. Javno izlažući istorijski slučaj ruandskog prisustva u DR Kongo, izgledalo je da priprema put za neki oblik aneksije. U stvari, ove ideje su bile prisutne u Kagameovom razmišljanju dugi niz godina. „U prošlosti, unutar unutrašnjeg kuhinjskog ormarića kojem sam pripadao, Kagame je stalno aludirao na ideju Velike Ruande“, rekao je Teogen Rudasingva, bivši ambasador u Sjedinjenim Državama i šef Kagameovog kabineta od devedesetih godina prošlog do ranih godina ovog veka.

Do decembra 2024. godine obrisi većeg projekta Ruande su postajali jasniji. Tog meseca, ekspertska komisija je izvestila UN da se uspostavlja „paralelna administracija“ na teritorijama koje su zauzeli M23 u Severnom Kivuu – aranžmani koji su uključivali sistematsku preradu koltana koji je prokrijumčaren u Ruandu iz rudnika Rubaja u Severnom Kivuu. Diplomate su posebno primetile da se činilo da M23 pali dokumente u oblastima koje kontroliše – praksa koja bi, ako bi se primenila na vlasničke listove, onemogućila farmerima da dokažu vlasništvo nad zemljom, pomažući da se napravi put porodicama Tucija koje se prevoze autobusima iz Ruande da se presele. Počelo je da liči na dobro pripremljen plan za teritorijalno proširenje, koji je sprovela pobunjenička grupa opremljena — zahvaljujući linijama snabdevanja Ruande — laserskim navođenim protivoklopnim raketama i raketama zemlja-vazduh, kao i sofisticiranim sistemima protiv bespilotnih letelica.

Početkom januara, M23, uz podršku 4.000 ruandskih vojnika, zauzeo je grad Katale u brdima severozapadno od Gome. Kada su Minova i Sake na jezeru Kivu pali pred pobunjenicima koji su napredovali, Goma je bila opkoljena, a njeno hvatanje je bilo samo pitanje vremena. Nekoliko dana nakon pada Gome, Kornej Nanga, vođa Saveza za reku Kongo, koalicije koja obuhvata M23 i niz drugih pobunjeničkih grupa, najavio je da planira da maršira sve do Kinšase, gde će svrgnuti predsednika DR Kongo Feliksa Čisekedija.

© YouTube/africanews

Put za Kinšasu

Za strane dopisnike koji su pokrivali region Velikih jezera devedesetih godina prošlog veka, postoji nadrealni osećaj déjà vu. Još krajem 1996. godine još jedan vođa pobunjenika Konga koji je služio kao kamuflaža za vojnu intervenciju Ruande takođe je izjavio – duboko skeptičnoj publici – da će marširati sve do Kinšase i svrgnuti tadašnjeg predsednika Mobutua Sesea Seka. Taj čovek se zvao Loran Kabila. Tada mu niko nije verovao, ali šest meseci kasnije, nakon što se vojska Konga raspala kao kula od karata pre napredovanja njegovog Saveza demokratskih snaga za oslobođenje Kongo-Zaira (AFDL), njegovo predviđanje se ostvarilo. Bio sam jedan od mnogih novinara koji su posmatrali Kabiline snage, od kojih su mnogi borci bili deca, kako se umorno vuku u Kinšasu dok su se Mobutu i ​​njegova porodica ukrcavali na let za Togo.

Sama brzina trenutnog napredovanja M23 i dramatičan kolaps kongoanskih snaga takođe su poznati. Iako su se neke kongoanske jedinice hrabro borile, mnoge su — baš kao u Mobutuovo vreme — skinule uniforme ili pobegle; hiljade demoralisanih kongoanskih vojnika takođe se pridružilo M23. Vlasti Konga optužile su desetine vojnika za ubistvo i silovanje civila koje je trebalo da zaštite. Pomoćne snage na koje se Cisekedi oslanjao dodatno naglašavaju slabost kongoanske vojske: pored evropskih vojnih plaćenika — od kojih se 288 brzo predalo — DR Kongo je rasporedio jedva obučene lokalne milicije poznate kao Vazalendo, koje navodno rade u saradnji sa najdužom mirovnom operacijom UN na svetu.

© UN Photo/Clara Padovan

Ipak, u ovom trenutku, izgledaju male šanse da sadašnji pobunjenički savez preuzme Kinšasu. Godine 1996, kraj Hladnog rata je radikalno promenio dinamiku koja je podržavala generaciju afričkih despota. Mobutuove dugogodišnje zapadne pristalice bile su umorne od njegove korupcije i brutalnosti. Susedne zemlje su bile ogorčene njegovim destabilizujućim uticajem na region i spremne da se okupe iza Kabilinih pobunjenika. Štaviše, Mobutu, koji se povukao u svoju palatu u Gbadoliteu, bio je bolestan čovek: umro je od raka prostate manje od četiri meseca nakon što je pobegao iz zemlje.

Ovog puta, nijedna od tih dinamika nije prisutna. Iako postoje dugotrajna pitanja o legitimnosti Čisekedijeve prve izborne pobede 2018. godine, njegov reizbor, krajem 2023. godine, prihvaćen je na međunarodnom nivou kao uglavnom kredibilan. Krajem februara, on je najavio planove za formiranje vlade nacionalnog jedinstva, u jasnom pokušaju da pridobije opozicione stranke ljute nepotizmom i nekompetentnošću koje karakteriše njegovu administraciju, a koje bi mogle biti u iskušenju da ga pokušaju zbaciti.

Ofanziva Ruande je dobila naizgled nezaustavljiv zamah

Štaviše, ne postoji koalicija afričkih država koje podržavaju pobunjeničku alijansu, kao što je to bilo 1996. godine. Najdvosmislenija je pozicija Ugande, koja je bila ključni partner Ruande u ranijem ratu. Ubrzo nakon što je napad M23 na Gomu počeo, 2.000 ugandskih snaga prešlo je u DR Kongo u blizini Butemba i Lubera, 240 kilometara severno od grada, što je izazvalo strahove da Uganda udružuje snage sa Ruandom. Ali ugandske trupe su već otišle u DR Kongo krajem 2021. godine na Čisekedijev poziv da se obračunaju sa islamističkom grupom. A odnosi između Kagamea i predsednika Ugande Joveri Musevenija bili su hladni decenijama. Uprkos nizu karakteristično uzbuđenih tvitova generala Muhoozija Kajnerugabe, Musevenijevog sina i šefa kopnenih snaga, preteći da će napasti grad Bunia u DR Kongo i tražiti nove granice DR Kongo sa njegovom zemljom Ugandom možda jednostavno označava ono što smatra svojim kongoanskim dvorištem kako bi sprečio M23.

Angola, Burundi i Zimbabve sigurno neće podržati Ruandu. Oko 12.000 vojnika koje je Burundi stacionirao u Južnom Kivuu da podrže vojsku Konga sada se povlači, ali je kratka ljubav između Ruande i Burundija nestala. Što se tiče Angole i Zimbabvea, obe su stal na stranu DR Kongo 1998. godine kada je Ruanda pokrenula Drugi rat u Kongu, čiji je cilj bio zbacivanje Kabile. Iako je Angola posredovala u mirovnim pregovorima između Ruande i DR Kongo u poslednje tri godine, njeni odnosi sa Ruandom su zategnuti. Kagame je odbio da se pojavi kako bi potpisao mirovni sporazum sa Čisekedijem u Luandi u Angoli u decembru, a predsednik Angole Žoao Lorenso je nagovestio da više ne namerava da igra ulogu posrednika.

Ipak, iako se do sada čini da je Ruanda samostalno, naišla je i na vrlo mali regionalni otpor. Neki afrički lideri su nesumnjivo bili užasnuti Kigalijevom agresijom, sa očiglednim odjekom invazije ruskog predsednika Vladimira Putina na Ukrajinu. Ali nema mnogo toga što istočnoafričke nacije mogu ili žele da urade povodom toga, s obzirom na stanje njihovih vojnih snaga. Zamislite šta se dogodilo Južnoj Africi, koja je videla 14 njenih mirovnjaka ubijenih u napadu M23 na Gomu, a zatim potpisala primirje kojim je M23 i Odbrambenim snagama Ruande dozvolila da njen preostali kontingent razoružaju i opkole. „Poslednji put kada su južnoafričke trupe zarobljene ili zatvorene u velikom broju bilo je tokom Drugog svetskog rata“, rekao je Daren Olivije, direktor African Defence Review.

Odgovor multilateralnih tela kao što su Afrička unija, Istočnoafrička zajednica i Južnoafrička zajednica za razvoj takođe je bio izrazito slab. Na samitu početkom februara u Tanzaniji, lideri EAC i SADC nisu uspeli da se pridruže Savetu bezbednosti UN u zahtevu da se ruandske snage povuku iz istočnog Konga. Oni su kasnije podržali nastavak mirovnih pregovora pod okriljem trojice penzionisanih afričkih lidera. Slogan „Afrička rešenja za afričke probleme” nikada nije izgledao tako izlizan.

Igre Zapada

Pošto su afričke vlade naizgled preplavljene događajima, odgovor Zapada je postao kritičan. Još 2012. godine, kada je ranija intervencija M23 ušla u Gomu, čvrst otpor Zapada pokazao se odlučujućim. Ključne zemlje donatori, zajedno sa Svetskom bankom, suspendovale su 240 miliona dolara pomoći Ruandi, pritiskajući Kigali čime je efektivno okončana kriza: borci M23 su se razišli po kampovima u Ruandi i Ugandi u roku od nekoliko meseci. Zapadna pomoć je kasnije nastavljena. Međutim, zemlje donatori su se ovog puta bunile oko primene efektivnog pritiska, a Kagame je iskoristio ta kašnjenja kako bi ojačao svoju prednost na terenu.

© UN Photo/Sylvain Liechti

Uzmite Sjedinjene Države. Vreme napada na Gomu, koji se poklopio sa dolaskom druge Trampove administracije, malo je verovatno da je bio slučajnost. Ranije, nijedan zapadni zvaničnik nije bio snažnije kritičan prema podršci Ruande M23 i prisustvu njenih trupa u DR Kongo od državnog sekretara predsednika Džoa Bajdena Antonija Blinkena. Do januara, međutim, Vašington je bio ometen, a Kagame je znao da je malo verovatno da će Tramp imati iste prioritete za ljudska prava kao njegov prethodnik demokrata. Štaviše, obustavom celokupne globalne pomoći SAD, Trampova administracija je trenutno uklonila potencijalnu polugu. Američko ministarstvo finansija je 20. februara konačno sankcionisalo ministra ruandske vlade i bivšeg načelnika vojske Džejmsa Kabarebea, glavnog vojnog arhitektu svakog ruandskog upada u DR Kongo od devedesetih godina prošlog veka, zajedno sa portparolom M23 Lorensom Kanjukom Kingstonom. Ovaj potez predstavlja najtežu reakciju Zapada do sada, ali u vreme kada je predstavljen, M23 je već bio čvrsto postavljen u Bukavu.

Evropa se takođe trudila da sastavi smislen odgovor. Nemačka je suspendovala pregovore o pomoći sa Ruandom, a Velika Britanija je takođe pauzirala saradnju u oblasti pomoći i odbrane. Ali Luksemburg — koji ima dogovor da razvije Kigali kao finansijski centar — jednostrano je blokirao stroge sankcije od strane same Evropske unije, naglašavajući kako lako uski interesi pojedinačnih evropskih država mogu potkopati akciju. U međuvremenu, operacija M23 je dobila naizgled nezaustavljiv zamah. Prema veteranskoj analitičarki iz Konga Stefanie Volters, „Kagame je preuzeo proračunati rizik kada je M23 zauzeo Gomu i Bukavu, i on će sada ići s tim.“

Za vladu Konga, neefikasni odgovori Zapada prate zastrašujući obrazac. Decenije razvojne podrške i vojne pomoći Ruandi, zajedno sa velikim oslanjanjem Zapada na ruandske snage za mirovne operacije UN, omogućile su jednoj od najmanjih i najsiromašnijih zemalja Afrike da svoju vojsku pretvori u jednu od najsmrtonosnijih u podsaharskoj Africi. Sada se taj vojni kapacitet stavlja u destruktivnu, sebičnu upotrebu. Tokom posete Londonu sredinom februara, ministarka spoljnih poslova DR Kongo Tereza ​​Kajikavamba Vagner upozorila je: „Ovo je Ruanda koja traži nasilnu promenu režima”.

Istrebi ili osvoji

Vlada Ruande ipak plaća visoku cenu za svoju najnoviju avanturu u Kongu. Satelitski snimci pokazuju da je vojno groblje Kanombe u Kigaliju dodalo više od 600 grobova u poslednje tri godine, dok obaveštajni izvori procenjuju da bi žrtve odbrambenih snaga Ruande mogle da se kreću na „hiljade“. Obaveštenja o sahrani ruandskih vojnika redovno se objavljuju na Fejsbuk stranicama koje vode antivladini aktivisti u egzilu, dok ožalošćene porodice objavljuju „RIP“ počast ovim svežim mladićima, od kojih su mnogi tek nedavno regrutovani, na TikTok, praćeni emocijima uplakanih lica i zvucima jecaja. Vojni dezerteri redovno kontaktiraju pripadnike ruandske dijaspore tražeći pomoć. Kažu da ovi ljudi osećaju da je njihova mala zemlja bila u beskrajnom ratu i da ne vide razlog za najnoviju vojnu intervenciju.

Ali Kagame, koji je osvojio 99,18 odsto glasova na prošlogodišnjim izborima, manevrisao je tokom tri decenije u poziciju u kojoj je uglavnom imun na pad podrške javnosti. Generacija nezavisnih novinara je prvo ili ućutkana, ubijena ili prisiljena da ode u izgnanstvo; Jutjuberi i građani novinari koji su zauzeli njihovo mesto sada čame u zatvoru. I pravosuđe i civilno društvo su stalno politizovani. U ovom veoma kontrolisanom kontekstu, tok vreća sa telima koje se vraćaju ima minimalan uticaj. „Žrtve ne odvraćaju Kagamea“, kaže bivši vojni komandant Ruande.

Naravno, Ruanda može odlučiti da je dovoljno balkanizovati istočni Kongo, ostavljajući ovaj deo zemlje nominalno pod Kinšasom, ali sa Kigalijem koji efektivno kontroliše svoje gradove i svoju ekonomiju bogatu mineralima preko lokalne marionetske administracije. Ovaj ishod, sam po sebi, imao bi ozbiljne posledice po DR Kongo, postavljajući presedan koji bi drugi delovi ove džinovske zemlje bogati resursima mogli da pokušaju da oponašaju i destabilizuju ceo region. Kako M23 nastavlja napredovanje, ono što je ranije bilo nezamislivo postaje moguće. Sve je više znakova da bi Kagame mogao težiti više.

Sultani Makenga, kongoanski Tuci zadužen za vojne operacije M23 2012. i 2013. godine, viđen je samo sporadično u javnosti od pada Gome. Umesto toga, Kornej Nanga, lider Saveza za reku Kongo, postao je javno lice ofanzive. Nangaa dolazi iz provincije Haut-Uele, blizu granice Konga sa Sudanom, i nije Tuci. Zbog toga on može verodostojnije da pobunjenicima koje podržava Ruanda daje izgled nacionalnog kongoanskog pokreta sa širokom agendom, umesto da izgleda da brani samo uske interese kongoanskih Tucija. Njegovi pristalice će se nadati da će ti faktori igrati u njihovu korist dok pobunjenici M23 napreduju, osluškujići rastuće široko rasprostranjenu zgroženost naroda zbog neorganizovanosti, slabosti i korupcije Čisekedijeve administracije.

© Photo MONUSCO / Force

Nangaa će se i dalje boriti da prikupi podršku javnosti. Svaki Kongoanac zna da je tokom svog vremena kao direktor izborne komisije Konga pomogao da se Čisekedijeva kontroverzna pobeda na izborima 2018. godine, legalizuje. Ali nezavisniji kandidat bi predstavljao rizik za Kigali, kako je bilo pre tri decenije sa Loranom Kabilom, koga je bezuspešno pokušao da svrgne godinu dana nakon što ga je postavio za predsednika DR Kongo. „Donosioci odluka u Ruandi mogu doći do zaključka da promena režima predstavlja više problema nego što vredi“, kaže Volters. „To će, na kraju krajeva, značiti pregovore sa potpuno novim rukovodstvom, a ko god bude postavljen, rizikuje da bude odbačen od strane stanovništva Konga, dok će međunarodna zajednica biti neprijateljski nastrojena. U skladu s tim, Ruanda bi mogla odlučiti da se zadrži i gradi svoje dobitke na istoku”.

Gledajući preko ponora nadolazećeg trećeg rata u Kongu, Ruanda mora da odluči koliko daleko namerava da preoblikuje geografiju afričkih Velikih jezera: da li da se zadovolji de facto protektoratom Kivua ili ponovo pokuša da osmisli novu vladu sa dobronamernim pogledom na deljenje resursa Kinšase i Kigalija. Za stanovnike sada najmnogoljudnije frankofone zemlje na svetu, cena bilo koje opcije će verovatno biti visoka, i oni znaju da možda neće moći da računaju na svoje afričke susede ili Zapad da ih podrže.