Амерички Ф-14 Томцат, који је америчка морнарица повукла из употребе 2006. године, у саставу Ратног ваздухопловства Исламске Републике Иран остао је активан деценијама након прекида односа Техерана и Вашингтона. Сада, после новог рата који је почео 28. фебруара, изгледа да се и та дуга и необична служба једног од најпознатијих америчких ловаца коначно ближи крају.
Један од првих циљева кампање против Ирана био је да се ослаби иранско ратно ваздухопловство, које је и даље располагало шароликом мешавином авиона, укључујући француске Мираге Ф1, совјетске МиГ-29, као и америчке Ф-4 Пхантом, Ф-5 Тигер ИИ и Ф-14 Томцат. На сателитским снимцима и објављеним кадровима већ су се могли видети Томцат-и оштећени на стајанкама, што је показало колико је та кампања била усмерена и на симболичке и на реалне остатке иранске борбене авијације.
Зашто је Ф-14 уопште настао
Шездесетих година америчка морнарица тражила је нови ловац за мисију заштите флоте од совјетских бомбардера великог домета и пратећих борбених авиона. Претходни покушај са Ф-111Б, палубном варијантом авиона Ф-111 Аардварк, није донео жељени резултат, иако је реч била о брзој и веома способној летелици са променљивом геометријом крила.
Зато је 1968. покренут програм Навал Фигхтер Еxпериментал, познат као ВФX, са захтевом за новим ловцем који би имао двочлану посаду под заједничком кабином, максималну брзину од најмање Мацх 2.2 и велики простор за ракете и топ.
На конкурсу су учествовали МцДоннелл Доуглас, Генерал Дyнамицс, Грумман, Нортх Америцан Роцкwелл и Линг Темцо Воугхт, али је на крају изабран Грумман-ов пројекат 303Е.
Нови авион добио је име Ф-14 Томцат, као наставак традиције Грумман-ових ловаца са именима из породице „мачака“, попут Ф4Ф Wилдцат и Ф6Ф Хеллцат. Први лет Ф-14 изведен је 1970. године, а у оперативну употребу у америчкој морнарици ушао је 1974. Том летелицом флота је добила пресретач какав је тражила, способан да уз помоћ радара АWГ-9 уочи циљеве на великим даљинама и да их погађа на растојањима већим од 100 миља.
Како је Иран добио Томцат
Сједињене Државе нису биле једине које су тражиле авион способан за пресретање совјетских летелица. Иран је почетком седамдесетих година такође био у потрази за решењем против совјетских надлетања.
Тадашњи Иран био је потпуно другачија држава од данашње. На власти је био шах Мохамад Реза Пахлави, који је после пуча подржаног од ЦИА 1953. године постао кључни западни савезник у региону. У условима ширења совјетског утицаја на Блиском истоку и доласка комунистичког режима у Јемену 1967, Москва је појачала притисак на земље региона, укључујући и Иран, а почетком седамдесетих започета су и надлетања извиђачких МиГ-25.
Шах је желео да заустави те упаде и 1974. године договорио куповину 80 авиона Ф-14А Томцат и 633 ракете АИМ-54 Пхоениx из Сједињених Држава за око две милијарде долара. Тако је Иран добио један од најсавременијих западних ловаца тог доба, који је ушао у састав поред већ набављених Ф-4 Пхантом и Ф-5 Тигер ИИ.
За потребе новог ловца изграђена је ваздухопловна база Хатами у централној пустињи, која је постала главно чвориште за операције Ф-14. Пилоти, официри за радарско пресретање и техничко особље обучавани су у САД и у Ирану.
Револуција је прекинула све, али не и летове
Само пет година касније, пошто је 79 од 80 наручених авиона већ било испоручено Ирану, дошло је до потпуног слома односа две земље. Исламска револуција 1979. године оборила је шаха и на власт довела Исламску Републику Иран.
Тако је један од најсложенијих авиона на свету практично преко ноћи остао без резервних делова, техничке подршке произвођача и директне везе са системом који га је створио. Ипак, то није спречило Ф-14 да постане важан ресурс новог режима.
Како је Иран одржао Ф-14 у употреби
Чак и када је иза њега стајала пуна логистика америчке морнарице и војно-индустријског комплекса, Ф-14 никада није важио за једноставан авион за одржавање. Зато је чињеница да је Иран после 1979. успео да га задржи у служби толико дуго један од најнеобичнијих примера одржавања сложене западне технике под санкцијама.
Ирански Томцат-и одиграли су значајну борбену улогу током Иранско-ирачког рата. Уз помоћ радара великог домета и ракета Пхоениx, коришћени су за супротстављање ирачким ваздушним операцијама, а према наводима из текста, на њихов рачун се приписује више од 100 оборених авиона.
Током деценија, Иран је успевао да одржи флоту у летном стању захваљујући канибализацији делова са појединих летелица, импровизованој домаћој производњи, набавци делова преко црног тржишта и инжењерским решењима која су показала велику сналажљивост, али и издржљивост саме платформе.
Време, санкције и модерни рат коначно сустигли Томцат
Ипак, године, санкције и техничка истрошеност постепено су подривали борбену вредност Ф-14. Старење трупова, недостатак делова за авионику и моторе, све мање залихе ракета Пхоениx и растућа сложеност савременог ваздушног ратовања постепено су смањивали оперативну употребљивост ове летелице.
До 2010-их и у наредној деценији, иранска флота Ф-14 све се више удаљавала од улоге главног ловца-пресретача и прелазила у ограничену службу, обуку и статичне задатке. Многи авиони су приземљени, коришћени као извор резервних делова или одвојени за музејску поставку.
Крај једне необичне каријере
Судбина Ф-14 у Ирану једна је од најнеобичнијих прича у историји војног ваздухопловства. Авион пројектован као елитни пресретач америчке морнарице, симбол Хладног рата и америчке технолошке надмоћи, завршио је последње деценије своје службе у држави која је од савезника постала један од главних противника Вашингтона.
Сада, после нових удара и губитака на земљи, делује да се и последње поглавље иранских Ф-14 Томцат-а приводи крају.