Напад једносмерним дроном на коалициону позицију код Ербила 12. марта показао је две ствари: базе у Ираку нису безбедне, а опстанак рањених у првим минутима после удара често зависи од малог броја људи на лицу места. У том нападу погинуо је један француски официр, више француских војника је рањено, а амерички војни санитет у саставу 2. батаљона Раидер морао је да делује под ватром, у пожару и уз секундарне експлозије муниције.
Кључни детаљ није само лична храброст америчког морнаричког санитетлије Хуајуана Ернандеза, већ и то што је у тренутку удара био једини амерички медицинар у тој зони. То много говори о стању на терену, распореду снага и границама коалиционе инфраструктуре у фази смањеног присуства.
Француске снаге су у северном Ираку биле ангажоване на противтерористичкој обуци више ирачких јединица, у оквиру Оператион Инхерент Ресолве. Истовремено, америчка страна је још у септембру формално најавила завршетак мисије у Ираку и одлазак већег дела људства и ресурса из ваздухопловне базе у Ербилу. Управо ту настаје опасна празнина: мисија се политички смањује, али претња не нестаје.
Удар код Ербила није изолован случај
Неколико дана раније проиранска ирачка група Асхаб Алкахф запретила је да ће француска средства у региону бити мета након упућивања француског носача авиона у зону одговорности Централне команде САД. То указује да је удар на француско особље имао јасну политичко-војну поруку и да није реч о насумичном дејству.
Када се француско присуство у Ираку повеже са ширим америчко-иранским сукобљавањем у региону, постаје јасно зашто су коалициони контингенти, чак и када формално спроводе обуку и саветовање, изложени ударима. Северни Ирак тако остаје позадина само на папиру. У пракси, то је активна зона ризика.
Ербил је годинама важио за релативно стабилнију тачку у односу на друге делове Ирака. Напад дроном руши ту процену. Ако противник може да пробије заштиту и удари смештајни простор, уз пожар и детонације унутар базе, онда је реч о озбиљном безбедносном пропусту или о ограничењима постојеће одбране од малих беспилотних летелица.
Санитет у првом ешалону био је пресудан
Ернандез је после експлозије узео оружје и медицинску опрему, остао ван заклона очекујући позив за интервенцију, а затим отрчао право ка месту удара. У зони пожара пронашао је седморицу тешко рањених француских војника, извукао их и започео тријажу. У масовном рањавању редослед интервенције одлучује ко има шансу да преживи.
На лицу места примењене су мере из најтежег домена борбене медицине. Дати су инфузиони раствори да би се спречио шок, постављани су грудни завоји за повреде од гелера, турникети за заустављање крварења, а рањени су покривани да не дође до хипотермије. Примењена је и трансфузија пуне крви преко кости, декомпресија иглом и блунт тхорацостомy, односно хитно растерећење грудног коша због опасног притиска ваздуха.
Ово је важан сигнал за армије које последњих година говоре о пролонгед цомбат цасуалтy царе. Када евакуација није одмах доступна или је превише ризична, санитет на првој линији мора да ради знатно више него у условима где хеликоптер стиже за неколико минута. На терену код Ербила то више није била теорија, већ борба за живот у реалном времену.
Посебну тежину има чињеница да је виши ниво медицинске помоћи био ограничен. Рањени су касније евакуисани у оближње болнице, али преломни тренутак био је период пре евакуације. Шест живота је, према доступним подацима, спасено брзом интервенцијом на лицу места. То открива колико је цео систем ослоњен на мале тимове и појединце.
Проблем није само напад већ и структура мисије
Коалиционе мисије у Ираку већ дуже време функционишу у сивој зони. Формално, тежиште је на обуци локалних снага и завршници борбе против Исламске државе. Реално, контингенти су изложени ударима регионалних актера, милиција и беспилотних претњи које не праве разлику између борбених и саветничких задатака.
Када се истовремено смањује америчко присуство, а савезници задржавају људство на осетљивим тачкама, расте оперативни терет на мањи број војника. То значи мање дубине у обезбеђењу, мање резерве у санитету и већу зависност од импровизације. Управо је импровизовани медицински тим маринаца те ноћи попунио празнину коју систем није могао одмах да затвори.
Језичка баријера између америчког санитета и француских рањеника додатно је закомпликовала ситуацију. У заједничким операцијама то је стар проблем који се често потцењује у миру, а долази до изражаја под ударом. Када секунде одлучују, свако неразумевање око опреме, симптома или процедуре директно успорава збрињавање.
Последице по коалицију и француско присуство
За Француску, овај удар је више од трагичног губитка. Он отвара питање колико су њени контингенти заштићени у мисијама које се формално воде као подршка и обука. Ако један напад дроном може да усмрти официра и рани више људи у бази, онда ће притисак на команду и политички врх расти.
За САД, случај код Ербила показује да повлачење већег дела ресурса не укида одговорност за безбедност преосталих снага и савезника. Напротив, у условима тањег распореда расте потреба за бољом локалном противдронском заштитом, снажнијим системом узбуњивања и већим бројем обучених људи за масовно збрињавање рањених.
Шири политички ефекат је јасан. Проиранске мреже у региону добијају сигнал да и ограничени удари могу да произведу озбиљан психолошки и оперативни ефекат без уласка у шири фронтални сукоб. Са друге стране, западне земље добијају још једну потврду да су базе малог и средњег капацитета, са мешовитим коалиционим посадама, најрањивије управо на претње које су јефтине, једноставне и упорне.
Зато је догађај код Ербила много више од приче о појединачном одликовању. Он открива како изгледа стварност после политичких саопштења о смањењу мисије: неколико десетина метара од смештаја до места удара, један медицинар у близини, седам тешко рањених војника и неколико минута у којима се ломи исход. У таквим условима све се своди на проверу да ли систем држи када први слој заштите падне.