Ко буде имао стабилан извор струје, тај ће имати и предност у наредним ратовима. Савремене оружане снаге више не троше енергију само на базе, радаре и комуникације, већ и на ласерске системе, електронско ратовање, центре за обраду података, вештачку интелигенцију и беспилотне системе који траже стално пуњење и одржавање.
Израелско Министарство одбране саопштило је да је Израел током рата у Гази у октобру 2024. користио ласерске системе велике снаге за обарање 40 дронова Хезболаха. Крајем априла 2026. Израел је у Уједињеним Арапским Емиратима распоредио ласерски систем Ирон Беам снаге 100 киловата као подршку одбрани те земље од иранских ракета и дронова. То показује да противваздухопловна одбрана улази у фазу у којој је струја исто толико важна колико и муниција.
Иран је у међувремену представио обновљену верзију једносмерног ударног дрона Схахед-101 са електромотором уместо бензинског. Последица је тиша летелица, тежа за откривање акустичким сензорима. То показује да електрификација не захвата само одбрану, већ и ударне системе. Енергетска логика полако постаје борбена логика.
Електрификација бојишта мења војну рачуницу
Ширење вештачке интелигенције у војној употреби директно подиже потрошњу струје. Прецизнији АИ системи траже континуирано машинско учење и рачунарску инфраструктуру која троши много више него класични командни системи. То важи и за аутономне платформе које зависе од батерија и редовног пуњења на терену.
Противдронска борба се такође помера са класичног пресретања на електронско ратовање и оружје усмерене енергије. Оба приступа траже озбиљан и стабилан доток електричне енергије. Када се томе дода и постепена електрификација копнених возила, постаје јасно да дизел-генератори више нису довољни као главни ослонац за велике и дуготрајне операције.
Ту се отвара простор за нуклеарну енергију, пре свега за микрореакторе и мале модуларне реакторе. Америчко Министарство одбране је још 2019. покренуло Пројецт Пеле са циљем да у року од пет година пројектује, изгради и демонстрира прототип мобилног нуклеарног реактора. Планирани микрореактори треба да производе између једног и пет мегавата електричне снаге, довољно за подршку операцијама у удаљеним и оспореним зонама.
САД траже излаз из зависности од горива и мреже
Америчка војска је у октобру 2025. најавила и Јанус Програм, који има за циљ увођење микрореактора снаге од 10 до 20 МWе, са могућношћу повећања до 50 МWе у војним постројењима до 2030. То је директно везано за потребе база, јер је вршна потрошња струје у таквим објектима обично око 30 МWе и не прелази 50 МWе.
Мали модуларни реактори, који могу да иду до 300 МWе, за типичну војну базу често су већи него што је потребно. Ипак, Ратна морнарица САД је 2024. најавила да ће разматрати њихову примену, не само за базе већ и за снабдевање околних заједница електричном енергијом. То показује да Вашингтон више не гледа на енергетику као на позадински сектор, већ као на део војне инфраструктуре.
Главна предност оваквих реактора је дуг рад без честог допуњавања горива. За разлику од великих нуклеарних електрана које користе нискообогаћени уранијум, микрореактори и СМР системи се ослањају на ХАЛЕУ гориво, са обогаћењем између пет и 20 процената изотопа У-235. Такав приступ омогућава рад који би могао да траје и до деценије без допуне горива. За војску је то суштинска предност у односу на дизел системе који зависе од сталних конвоја и редовног довожења горива.
Оперативна предност има и озбиљну цену
Микрореактори доносе још једну предност – одвајање војних капацитета од цивилне електромреже. Базе које не зависе од спољне мреже мање су изложене сајбер нападима и ударима на енергетску инфраструктуру. Ако падне струја, не падају само светла у бази, већ и командовање, комуникације, логистика и ИСР системи. Зато енергетска безбедност постаје део опште борбене отпорности.
Ови системи су и довољно компактни да се транспортују камионом или авионом. САД су у фебруару 2026. демонстрирале ваздушни транспорт микрореактора када је Ц-17 пребацио систем снаге пет мегавата из Калифорније у Јуту на растојању од скоро 700 миља. То показује да се мобилни извор енергије види као средство за брзо јачање удаљених база.
Ипак, ту се завршава оптимистични део приче. Теоретски, микрореактори би могли да се пребаце и ближе линији борбе, где би напајали извиђачке и ударне системе без ослањања на конвоје са горивом. Али управо ту почиње главни проблем. Реактор у предњој зони постаје мета високог приоритета, а не може да добије заштиту какву има утврђено постројење.
У случају поготка, ризик није само губитак извора енергије, већ и радиолошка контаминација која погађа људство, операције и околину. Зато је реалније да се овакви системи вежу за фиксне базе, дубоко заштићене објекте или утврђене логистичке тачке, а не за непосредно бојиште.
Кина и Русија држе темпо
Са војне тачке гледишта, највећи проблем за САД није сама технологија, већ темпо конкуренције. И Кина и Русија већ имају оперативне мале модуларне реакторе, иако још нису увеле микрореакторе у војну употребу. Русија користи КЛТ-40С, први оперативни СМР на плутајућој нуклеарној електрани, док Кина има први копнени СМР – ХТР-ПМ снаге 210 МWе.
Помиње се и оцена да би Кина у способности да масовно распореди напредне реакторе могла да има предност од 10 до 15 година. Ако је та процена бар делимично тачна, онда питање енергетике прелази у питање војне индустрије, темпа производње и дугорочне способности пројекције силе.
Русија и Кина овде не добијају само привредни простор, већ и политички утицај. Држава која може да понуди стабилну нуклеарну енергетику за војне и двонаменске потребе добија нову полугу у односу са савезницима и партнерима. То би посебно важило за регионе који су притиснути безбедносним ризицима и нестабилним снабдевањем енергената.
Ормуз, Европа и Азија: енергетика и борбена готовост
Криза у Ормузу поново је показала колико зависност од нафте и гаса може да постане безбедносни проблем. За државе у Европи и Азији то није апстрактна претња. Ако се енергетска рањивост поклопи са растом употребе АИ система, ласера, електронског ратовања и електричних беспилотних платформи, онда војна спремност постаје директно везана за сигурно снабдевање струјом.
Зато ће савезници САД морати да гледају даље од класичних решења. Напредни реактори још траже даље технолошко сазревање и не могу одмах да постану масовно средство за сваку армију. Али опасност је у одлагању. Војска која на време не реши питање енергетског ослонца ризикује да јој нови системи постану скупи потрошачи без сигурног извора напајања.
Суштина је проста. У будућем сукобу неће бити довољно само произвести више дронова, радара, ласера и комуникационих система. Одлучиваће и то ко може да их напаја без прекида, под ударом и без ослањања на рањиву мрежу и дуге логистичке линије. Електрична енергија улази у исту категорију са муницијом, горивом и резервним деловима – као услов за опстанак операције.