Вашингтон не губи арапски свет зато што је Пекинг изградио јачу безбедносну архитектуру, већ зато што су САД у очима великог дела арапске јавности потрошиле сопствени политички капитал. Кључни лом настао је у Гази, где је америчка подршка Израелу у региону прочитана као доказ да САД међународно право бране селективно, а не принципијелно.
Проблем за америчку политику није само пад популарности, већ губитак политичке основе на којој је Вашингтон деценијама градио утицај на Блиском истоку. После Хладног рата САД су наступале као сила која, уз све контрадикције, ипак говори језиком суверенитета, територијалног интегритета, заштите цивила и правила рата. Тај оквир сада у арапској јавности више не делује уверљиво.
Управо ту се отвара простор за Кину. Не зато што Пекинг нуди јасну идеолошку алтернативу, нити зато што је преузео америчку улогу у безбедносном смислу, већ зато што више не носи терет јавне хипокризије који се сада везује за Вашингтон. Када САД себе представљају као чувара поретка, а затим у Гази подржавају политику коју велики део региона види као супротну том поретку, политичка штета постаје директна и мерљива.
Газа као главни узрок пада америчког угледа
Рат у Гази постао је централна тачка преиспитивања америчке политике у арапском свету. После напада Хамаса 7. октобра 2023. и израелске војне операције која је изазвала огромне цивилне губитке и разарање инфраструктуре, у региону се учврстило уверење да САД не делују као обуздавајући савезник Израела, већ као његов политички и војни ослонац.
Ту је настало поређење са Украјином. Иако та два рата нису иста, у арапским друштвима порука је примљена једноставно: када је реч о Европи, Вашингтон говори о праву, границама и цивилима; када је реч о Гази, исти речник губи снагу. Та разлика је створила перцепцију двоструких аршина, а то је за Блиски исток тежи ударац од било које медијске кампање.
Чињеница да велике већине испитаника у више арапских земаља виде САД као силу која стоји уз Израел против Палестинаца показује дубину проблема. То више није спор око појединачне одлуке Беле куће, већ суд о целокупном америчком наступу. Када се томе додају испоруке оружја Израелу, заштита у Савету безбедности УН и одбацивање оцена међународних тела, Вашингтон у региону губи простор за морално позивање на правила.
Зашто Кина добија, иако не нуди исто што и САД
Најважнија политичка чињеница није да је Кина нагло заволела арапски свет, већ да је Америка нагло изгубила предност. Пекинг није изградио мрежу савеза упоредиву са америчком, није ратовао за интересе арапских држава и не представља модел либералне управе. Ипак, у перцепцији јавности Кина сада у низу земаља делује као одговорнији актер када је реч о поштовању међународног права.
То говори да је у питању пре свега упоредна оцена, а не одушевљење кинеским моделом. Арапска јавност не идеолошки иде ка Кини, већ се политички удаљава од САД. Када једна сила падне испод сопственог декларисаног стандарда, друга не мора да буде боља у апсолутном смислу да би добила поене. Довољно је да делује мање лицемерно.
Још је неповољније по Вашингтон то што чак и Русија у појединим срединама пролази боље у укупној наклоности. То не значи да је Москва стекла дубоку стратешку предност у целом региону, али показује колико је снажно поткопана америчка политичка позиција. Ако чак и држава која је под жестоким западним критикама због кршења суверенитета може да стоји боље у делу арапског јавног мњења, онда проблем није у туђој снази колико у америчком паду.
Последице по америчке савезе и регионалну политику
Пад угледа није академско питање. Он директно удара на способност САД да у региону окупљају партнере, граде договоре и спроводе моделе поделе терета. Арапске владе, укључујући и ауторитарне, не делују у потпуном вакууму јавног мњења. Што је Вашингтон непопуларнији у домаћој политици тих држава, то је сарадња са њим скупља за локалне режиме.
То погађа и безбедносне и дипломатске формате. Ако САД желе шири фронт за обуздавање Ирана, одржавање регионалне стабилности или наставак нормализационих процеса из оквира Аврамових споразума, морају да имају партнере који могу да објасне ту сарадњу сопственој јавности. Када је Америка у великом делу јавности повезана са разарањем Газе, тај маневарски простор се сужава.
У том светлу, америчка политика више не носи само спољнополитички трошак, већ и оперативни. Ниједан регионални механизам не функционише стабилно ако кључни спољни покровитељ изгуби политичку проходност код становништва држава на које се ослања. То не руши савезе преко ноћи, али их чини крхкијим, скупљим и мање ефикасним.
Египат, Јордан и палестинске територије као сигнал упозорења
Посебно је значајно што се негативни трендови виде и у земљама које су дуго биле темељ америчког положаја у арапском простору. Египат је деценијама један од главних прималаца америчке војне помоћи, али је и тамо поверење у америчко поштовање међународног права слабо. То показује да традиционални државни канали сарадње више нису довољни да одрже шири политички утицај.
Слично важи и за Јордан, где је палестинско питање унутрашњеполитички осетљиво, као и за палестинске територије, где је америчка позиција практично потрошена. Када у тим срединама САД добијају минималну подршку на питању ко има бољу политику за очување регионалне безбедности, то значи да се урушава сама основа америчке аргументације.
Другим речима, Вашингтон више не може да рачуна на то да ће га део арапског света видети као нужног, иако непријатног гаранта поретка. Сада га значајан део јавности види као страну у проблему. То је озбиљна разлика, јер мења начин на који се тумачи сваки амерички потез – од војне помоћи до дипломатске иницијативе.
Може ли Вашингтон да преокрене тренд
Постоји јасан сигнал да политичка штета није неповратна, али да реторика више није довољна. За САД то значи да би евентуални опоравак морао да дође кроз мерљиве потезе, а не кроз ново паковање старих порука. Ако Вашингтон жели да врати кредибилитет, морао би да покаже да стандарди које тражи у једном рату важе и у другом: заштита цивила, одговорност за кршење ратног права и стварни притисак ка политичком решењу.
То не значи да САД морају да напусте Израел као савезника. То значи да морају да изађу из позиције у којој подршка савезнику делује као одрицање од сопствених принципа. Док год тај јаз остане отворен, Кина ће у арапском свету добијати без испаљеног метка, а Америка ће губити и онда када формално задржава базе, оружане споразуме и дипломатске канале.
Суштина је проста: арапски свет више не слуша шта Вашингтон говори, већ гледа шта ради. Управо ту је америчка политика на Блиском истоку ушла у опасну фазу. Не зато што је САД неко истиснуо силом, већ зато што су саме поткопале причу на којој је тај утицај почивао.