Америчко војно присуство у Персијском заливу више не делује као недодирљив стуб регионалног поретка, већ као све скупљи и ризичнији терет. После рата са Ираном, стара формула – базе, носачке групе, ваздушна надмоћ и политички притисак – показује озбиљне пукотине.
Кључни проблем за Вашингтон није само цена тог присуства, већ и чињеница да резултати више не прате уложена средства. Ако војна инфраструктура не доноси стабилност, ако не одвраћа противника и ако истовремено увлачи партнере у туђе сукобе, онда се руши и политичко оправдање за њено одржавање.
Расправа која се све отвореније води у америчком и блискоисточном простору више није академска. Питање није да ли је америчко присуство велико, већ да ли је уопште одрживо у досадашњем облику.
Рат са Ираном је уздрмао старе претпоставке
Америчка стратегија у Персијском заливу деценијама је почивала на претпоставци да се Иран може држати под контролом комбинацијом ваздушних удара, морнаричке надмоћи, ракетних напада и сталне претње широм ескалацијом. Та логика је после иранске револуције и рата у Заливу постала готово догма.
Сада је видљиво да тај модел има ограничења. И после више месеци америчко-израелских удара, Иран је задржао способност да угрожава инфраструктуру залива, поморске руте и ширу регионалну стабилност. То је суштински проблем: противник није сломљен, а цена операције расте.
Посебно је важно што се у америчкој процени полази од тога да би Иран могао да издржи блокаду Ормуза током више месеци. То директно подрива један од главних инструмената притиска. Ако ни поморска блокада не доноси брз исход, онда се поставља питање шта Вашингтон реално добија сталним држањем скупе силе у региону.
Проблем није само оперативни, већ и стратешки. Америка је поново ушла у логику исцрпљивања противника, и то у сукобу у ком време не мора нужно да ради за јачу страну. Тај образац је већ виђен у Вијетнаму и Авганистану. Иран, по свему судећи, рачуна да преживи удар, сачека политички замор у САД и тако сопствену издржљивост претвори у средство одвраћања.
Базе више нису гарант безбедности
Други ударац старој америчкој логици долази из саме рањивости распоређених снага. Базе у заливским државама годинама су представљане као ослонац стабилности и брзе пројекције силе. У пракси, оне су истовремено и фиксне мете.
Ирански ваздушни удари су од почетка рата 28. фебруара уништили најмање 228 објеката и других војних циљева у америчким постројењима широм региона. Тај податак не говори само о материјалној штети. Он руши слику о базама као сигурним чвориштима из којих САД могу некажњено да воде рат.
За земље домаћине то отвара још опасније питање. Америчке базе на њиховој територији више нису само средство заштите, већ и механизам увлачења у сукоб. Чим Вашингтон уђе у нову ескалацију, те државе постају фактичке стране у кризи, без обзира на сопствене политичке калкулације.
Тиме се подрива и сам однос између САД и заливских монархија. Уместо неутралног безбедносног штита, америчко присуство све више личи на инструмент који локалним савезницима намеће ризик, а не само заштиту.
Цена присуства судара се са америчким дугом
Трећи и можда најтврђи фактор је финансијски. Сам рат са Ираном коштао је 29 милијарди долара, док одржавање база, носачких група, ракетне одбране и сталних распоређивања тражи континуирана и огромна средства. То више није питање воље, већ буџетске издржљивости.
Амерички јавни дуг сада премашује бруто домаћи производ, а годишње отплате дуга прелазе висину одбрамбеног буџета. То је граница коју је историчар Нијал Фергусон означио као тачку у којој империјални модел почиње да подрива сам себе. САД су, по тој рачуници, у ту зону ушле 2024. године.
Зато ни већи захтев Пентагона за буџет од 1,5 билиона долара не решава суштину проблема. Он може да подигне ниво потрошње, али не уклања основну слабост – ширење обавеза у тренутку када је способност њиховог дугорочног финансирања све проблематичнија.
Персијски залив више није само питање геополитике, већ и питање приоритета. Ако САД истовремено троше ратне залихе, одржавају присуство на Блиском истоку, планирају обуздавање Кине и подржавају Украјину, онда сваки додатни фронт постаје директан ударац на одрживост целог система.
Последице по заливске савезнике и шири поредак
Деценије ослањања на амерички безбедносни кишобран оставиле су дубок траг на регионалну архитектуру. Уместо јединственог безбедносног оквира, државе залива су развиле различите, често међусобно неусклађене приступе заштити сопствених интереса. То значи да регион и даље нема сопствени стабилан механизам равнотеже.
Суштинска политичка пукотина лежи у питању шта је стварни покретач америчког држања у региону: безбедност залива, одбрана интереса Израела или очување америчке регионалне доминације.
Ако заливске државе процене да им америчко присуство производи више опасности него користи, онда ће и њихова спремност да носе терет тог савеза почети да слаби. То не значи аутоматско напуштање сарадње са Вашингтоном, али значи јаче тражење простора за сопствену дипломатију, локалне аранжмане и мању зависност од спољне силе.
Смањено америчко присуство не би значило потпуни излазак из региона. Реалнији модел био би мањи војни отисак уз задржавање обавештајне сарадње, безбедносних веза и могућности брзог распоређивања снага „преко хоризонта“. То би Вашингтону оставило простор за заштиту кључних интереса, али без терета сталног масивног присуства.
Суштина је проста: велике силе не слабе зато што смање присуство тамо где трошкови надмашују корист. Слабе онда када упорно бране позиције које више не дају политички, војни ни финансијски ефекат. Персијски залив је за САД ушао у ту зону опасне неравнотеже.