Вашингтон је добио јасан сигнал да се ратови не воде само на бојишту, већ и у магацинима. Конгресна буџетска канцеларија процењује да је америчка војска у рату са Ираном вероватно потрошила између половине и две трећине својих пресретача противракетне одбране, што директно погађа способност САД да у кратком року одговоре на много тежи сценарио у Индо-Пацифику.
Упозорење је конкретно: смањене залихе постале би посебно проблематичне у сукобу против противника који располаже великим бројем балистичких и крстарећих ракета. Кина има управо такав арсенал, а питање Тајвана већ годинама стоји као главна тачка америчког војног планирања у Азији.
Овде није реч само о бројкама, већ о структури проблема. Америчке снаге трошиле су скупе пресретаче као што су Патриот и ТХААД у одбрани сопствених и савезничких објеката на Блиском истоку, а значајне количине употребљене су и током одбране Израела од иранских балистичких ракета у јуну 2025. Та потрошња сада стиже на наплату.
Цена блискоисточног фронта
Кључна последица рата са Ираном није само оперативна, већ и стратешка. Док је Пентагон гасио пожар на Блиском истоку, трошио је муницију која је истовремено неопходна за одвраћање у Азији. То је пример судара два театра у којем један фронт директно слаби други.
Према доступним проценама, у одбрани од иранских удара употребљено је скоро 150 ТХААД пресретача и 80 ракета Стандард Миссиле-3. Уз то су борбене операције у оквиру „Оператион Епиц Фурy“ додатно смањиле залихе. Када се овакви системи троше у великом обиму, празнине се не попуњавају месецима, већ годинама.
Конгресна буџетска канцеларија процењује да би замена дела потрошене муниције могла да кошта до 21,7 милијарди долара. Још тежи део те процене је рок: за попуну залиха скупих пресретача вероватно ће бити потребно најмање пет година. За систем који мора да буде спреман за кризу у сваком тренутку, то је озбиљан удар.
Проблем није само новац, већ и време
У америчком случају новац сам по себи не решава све. САД могу да издвоје милијарде, али не могу тренутно да створе нове производне капацитете, обуче радну снагу и убрзају ланац набавке до нивоа који би брзо затворио настали мањак. Код пресретача као што су Патриот и ТХААД, индустријска база не ради по логици масовне артиљеријске муниције.
Зато је процена о периоду од најмање пет година суштински важнија од саме суме. Ако у том интервалу дође до кризе око Тајвана, Пентагон би ушао у сукоб са већ смањеним резервама система који су кључни за одбрану база, логистичких чворишта, командних центара и савезничких територија од ракетних удара.
Ту се отвара и питање приоритета. Пентагон је последњих година све више истицао противракетну одбрану као главни елемент одвраћања Кине у Индо-Пацифику. Истовремено су раније ове године системи противракетне одбране измештани из Јужне Кореје како би подржали операције на Блиском истоку. То значи да проблем није настао само због потрошње, већ и због прерасподеле снага.
Тајван као тежак тест америчке логике одвраћања
Сценарио око Тајвана за САД је тежи од блискоисточног управо због обима претње. У евентуалном сукобу са Кином, америчке снаге суочиле би се са великим бројем балистичких и крстарећих ракета у првим таласима удара. У таквим условима сваки недостатак пресретача брзо прелази из логистичког у оперативни проблем.
Мањак пресретача не значи аутоматски губитак одбрамбене способности, али значи мање слојева заштите и мање простора за грешку. Ако се потроши значајан део Патриот, ТХААД и Стандард Миссиле-3 у једном театру, други театар остаје изложенији управо у тренутку када САД желе да покажу поузданост савезницима у Азији.
Политичка тежина овог питања је велика јер подрива централну америчку поруку о способности да истовремено управља кризама у више региона. Теоријски, Вашингтон и даље може да води паралелне операције. Практично, потрошња кључне муниције показује да је цена таквог приступа виша него што је јавно представљано.
Спор између политичке поруке и стварног стања
Док су унутар америчке одбрамбене заједнице месецима кружила упозорења о паду залиха, Доналд Трамп је у августу одбацио тврдње о озбиљном пражњењу резерви и поручио да САД имају велике количине муниције и да произвођачи већ производе нове количине. Та изјава има јасну политичку функцију, али не уклања индустријско ограничење.
Суштина је једноставна: чак и ако производња расте, то не брише чињеницу да су најважнији пресретачи већ потрошени у великом обиму. Повећање производње не значи тренутну обнову залиха, већ почетак дугог процеса чији ће резултати стизати постепено.
Додатни проблем је и то што су укупни трошкови рата са Ираном и даље у порасту. Конгресна буџетска канцеларија процењује досадашњи трошак на готово 38 милијарди долара, више од суме коју је објавио инспектор Пентагона. Ако се операције наставе, рачун би могао да расте за још 2 до 3 милијарде долара месечно, у зависности од интензитета удара и борбених летова.
То је шира слика проблема: САД тренутно не плаћају само рат са Ираном, већ и будуће слабљење сопствене ракетне одбране у другим кризним зонама. Када једна сила троши пресретаче брже него што може да их замени, свака следећа криза постаје скупља, ризичнија и оперативно тежа.
На крају, највећи удар није по буџет, већ по слободу избора. Пентагон ће у наредним годинама морати пажљивије да одмери где распоређује Патриот, ТХААД и друге пресретаче, јер је постало јасно да чак ни америчке залихе нису неограничене. У условима могуће кризе око Тајвана, то више није техничко питање набавке, већ проблем саме америчке стратегије одвраћања.