Америчка војска је направила дубок рез у сопственом авијацијском корпусу, а Ратна морнарица САД сада покушава да преузме део тог вишка. Простора има за око 75 пилота који су завршили почетну летачку обуку у Форт Ракеру у Алабами. Ситуација у којој једна служба смањује, а друга тражи летачки кадар, показује озбиљан дисбаланс унутар система.
Проблем је у размери. Процењује се да би неколико стотина пилота америчке војске могло да тражи излаз после великог смањења, док морнарица може да прими највише око четвртине тог броја. То значи да прелазак у другу грану није решење за већину, већ ограничена могућност за мали део људи који су већ прошли скупу и дугу обуку.
Ратна морнарица САД овај потез не представља као ванредан програм, већ као наставак међугранских прелазака који постоје годинама. У пракси, реч је о покушају да се искусан кадар усмери тамо где постоји потреба, без чекања да нови пилоти прођу цео циклус школовања.
Зашто америчка војска смањује сопствену авијацију
Узрок лежи у промени структуре снага. Америчка војска је још прошле године најавила хиљаде резова у авијацији, укључујући пилоте, у оквиру заокрета ка већој употреби беспилотних летелица. Тај заокрет није само технички, већ кадровски и организациони. Када служба мења тежиште са пилотираних платформи на беспилотне системе, први удар трпе млађи пилоти и заставници.
За тај процес коришћени су панели за процену кадра, који су рангирали војнике на листама заслуга. Они који су били при дну добили су разговор о опцијама: промена дужности, прелазак у другу грану или излазак из службе. Тако је постало јасно да смањења нису покривена само природним одливом кроз пензионисање и промену посла, већ и директним уклањањем дела млађег летачког састава.
Америчка војска је раније рачунала да ће највећи део смањења покрити природним одливом. Ипак, око 300 пилота остало је у зони директног удара и управо су они добили избор који је више нужда него стварна шанса. То је последица брзог заокрета у структури снага, где се организациона шема мења брже него што систем може да апсорбује људе које је сам обучавао.
Морнарица тражи пилоте, али за ограничене улоге
Пилоти америчке војске који су летели на Блацк Хаwк, Апацхе и Цхиноок могу да пређу на морнаричке МХ-60Р и МХ-60С Сеахаwк хеликоптере, као и на беспилотне платформе. Реч је о преласку у други оперативни оквир, са другачијим задацима, процедурама и захтевима.
МХ-60Р је пре свега везан за противподморничка дејства и операције против површинских циљева. МХ-60С има шири спектар задатака: медицинску евакуацију, трагање и спасавање, транспорт и подршку маринцима или јединицама СЕАЛ у директним нападима на циљеве. Зато морнарици нису потребни било какви пилоти, већ људи који могу брзо да се уклопе у конкретне мисије.
Ограничење од око 75 места показује и другу страну приче. Морнарица жели обучен кадар, али нема капацитет ни потребу да прими широк талас вишка из копнене компоненте. То показује да прелазак људи из једне гране у другу има јасна ограничења.
Удар на морал и проблем задржавања кадра
Резови у авијацији и крупне промене у структури већ су погодили морал. Брз заокрет ка дроновима и удаљавање од пилотираних платформи оставили су део људства у утиску да се правила мењају усред игре. Када служба истовремено смањује млађе пилоте и покушава да задржи искусне инструкторе, порука унутар система постаје противречна.
То се види и кроз мере задржавања. Недавни бонус за останак у служби указао је на проблем америчке војске у задржавању искусних пилота, посебно оних који воде летачку обуку. Ако недостају управо људи који школују наредну генерацију, онда кадровски проблем није локалан већ структурни.
Слична напетост постоји и у Ратном ваздухопловству САД. Тамо се такође предлажу већи месечни подстицаји, бонуси и шире каријерне опције за пилоте. Буџетска документа показују да би ниво попуне ваздухопловног кадра могао да падне 2026. године, док би места за пилоте бомбардера и ловаца 2027. могла да остану испод 70 одсто потреба. То више није изолован проблем једне гране, већ шира слабост америчког војног ваздухопловног система.
Последице за амерички војни систем
Најважнија последица није сама бројка од 75 места, већ чињеница да САД улазе у циклус у којем једна служба смањује број обучених пилота, а друга покушава да их задржи под другом заставом. То показује да међугранска координација постоји, али и да планирање људства касни за доктринарним променама.
Оваква кадровска политика носи директан ризик. Обука пилота је скупа, дуга и тешко надокнадива. Када један део тог кадра оде из униформе јер за њега нема места, губитак није само персонални, већ и буџетски и оперативни. Ако се исти систем у исто време бори да задржи старешине и инструкторе, онда резови краткорочно смањују број људи, али дугорочно подривају способност обнове кадра.
За сада је јасно само једно: прелазак дела пилота из америчке војске у Ратну морнарицу САД може да ублажи удар, али не може да реши проблем. Већина оних који су погођени смањењем мораће да тражи другу дужност, другу грану или излаз из службе. То је цена наглог престројавања ка беспилотним системима у тренутку када целе оружане снаге САД већ осећају мањак искусних пилота.