Америчка војска је почела да мења најважније центре за борбену обуку јер је постало јасно да стара шема више не прати стварност бојишта. У Хоенфелсу у Немачкој, током једне ротације број беспилотних система у обуци скочио је са око 400 на готово 2.000, а више од 1.000 били су потрошни системи намењени једнократној употреби. То је суштина промене: дрон више није додатак јединици, већ стални елемент борбених дејстава.
Тај заокрет није плод моде нити технолошког ентузијазма. Америчка команда у Европи и центри за обуку гледају у три правца истовремено – Украјину, простор одговорности Централне команде САД и америчко-мексичку границу. Заједнички именитељ је јасан: јефтини, бројни и потрошни беспилотни системи мењају темпо борбе, откривање циљева и притисак на јединице на земљи.
Хоенфелс је у том процесу посебно важан јер је реч о главном европском полигону америчке војске за обуку јединица величине бригаде. Тамо се не симулира уређена и чиста борба, већ исцрпљујући четрнаестодневни циклус у коме јединице морају да се крећу, заузимају циљеве, бране их и истовремено трпе притисак противничких снага, електронских и ваздушних претњи.
Лекције са савременог бојишта
Најважнија лекција за америчку војску јесте да није довољно поделити квадрокоптере војницима и очекивати да ће их сами уклопити у борбени систем. Практично искуство је показало да јединице често долазе на обуку без довољно знања, а понекад и без сопствених дронова које умеју да користе. То је озбиљан проблем, јер у реалној борби нема времена за импровизацију на полигону.
Зато је уведен строжи услов за јединице које иду у велике центре у САД, попут Форт Полк и Форт Ирwин. Ако желе да користе беспилотне системе у обуци, морају да их поседују и са њима раде најмање 180 дана пре доласка. То је директан раскид са старом логиком у којој се део способности стицао тек на завршном полигону.
Други узрок промене лежи у оперативном искуству украјинских јединица. У Хоенфелсу су у обуку укључени украјински војници са ратним искуством, и то не као споредни саветници, већ као људи који учествују на обе стране, и у „црвеном“ и у „плавом“ тиму. Ко је прошао бојиште засићено дроновима, боље разуме шта значи темпо откривања, удара и губитка средстава.
Посебно је значајно што је пажња померена на потрошне једносмерне системе. Управо ти мали, јефтини дронови праве највећи притисак на тактичком нивоу јер се могу употребљавати масовно, без великих трошкова. Војска која то не увежбава у великом броју касни у схватању рата који већ мења правила.
Хоенфелс као полигон нових услова
Промена у Хоенфелсу није само повећање бројева. Немачка ограничења ваздушног простора изнад подручја обуке раније су кочила шире коришћење беспилотних система. Када су та питања рашчишћена са немачким властима, отворен је простор да се дронови користе у обиму који више личи на стварне услове него на ограничену вежбу.
То мења и улогу средстава за борбу против дронова. Ако је раније у једној ротацији било свега 35 до 40 Ц-УАС система, јасно је колико је одбрана од малих и нисколетећих циљева била потцењена. На бојишту где небо врви од извиђачких и ударних дронова, јединица без увежбане противдронске заштите остаје изложена.
То мења и представу о томе шта значи успети на великом полигону. Први дани ротације за већину јединица не пролазе добро. Разлог је једноставан: домаће снаге за супротстављање, такозвани ОПФОР, познају терен, сценарио и слабости гостију. Када се на то дода масовна употреба дронова, почетни шок је још већи.
За америчку војску то има вредност само ако се претвори у корекцију, а не у формалну статистику. Ако бригада у обуци изгуби темпо због дронова, то значи да има проблем у командовању, кретању, прикривању и брзини реаговања. Сваки од тих проблема на правом бојишту плаћа се много скупље него на полигону у Баварској.
Пацифички центар у две средине
Паралелно са променама у Европи, америчка војска шири и пацифички модел обуке. Заједнички пацифички мултинационални центар за готовост усмерен је на претње западно од међународне датумске границе. То је директна оријентација ка условима у индо-пацифичком простору.
Оно што тај центар издваја јесте рад у две крајње различите средине. Један део обуке одвија се у џунгли и тропским условима на Оахуу и у Похакулоа Траининг Ареа на Хавајима, док се други везује за арктичке услове у бази Џоинт Бејс Елмендорф-Ричардсон на Аљасци. Америчка војска тиме не тражи један универзални модел, већ гради одвојене пакете знања за различита ратишта.
Додатни сигнал је успостављање мобилне јединице за обуку на Гуаму, са активностима широм Азије, укључујући и предстојеће ротације са елементима 25. пешадијске дивизије на Филипинима. То показује да се обука више не држи искључиво у сталним центрима, већ се измешта ближе савезницима и срединама у којима би јединице заиста могле да делују.
Промене у припреми јединица
Највећа последица је рушење старе поделе на обуку код куће и проверу на завршном полигону. Сада се од јединица тражи да дођу већ припремљене, са људима који знају да управљају дроновима и са сопственим искуством у руковању тим средствима. То је тврђи, али реалнији модел.
Друга последица односи се на противничке снаге у центрима за обуку. На Аљасци и Хавајима планира се додавање извиђачке јединице величине чете у састав ОПФОР, како би се развијали стручњаци за брзо кретање и прикривено деловање у планинским и џунгланским условима. То значи да америчка војска више не жели само противника за вежбу, већ противника који уме да нестане, осматра и удари из неповољног терена.
Америчка војска овде не тражи савршен модел, већ покушава да сустигне бојиште које је већ побегло испред старих правила. Хоенфелс, Форт Ирwин, Форт Полк, Хаваји, Аљаска и Гуам постају делови исте мреже у којој је главно питање једноставно: може ли бригада да преживи и изврши задатак када је небо препуно потрошних дронова и када противник види више него раније.