Америчка војска је искључила ад трацкерс на службеним телефонима, рачунарима и другим уређајима након што је постало јасно да комерцијално доступни подаци о кретању могу да послуже за праћење база, рута и припадника оружаних снага САД. Потез је закаснео, јер је проблем познат годинама, а поједини родови војске реаговали су тек овог лета.
Потврђено је да су Копнена војска САД, Ратна морнарица САД, Ратно ваздухопловство САД, Корпус маринаца и Команда за специјалне операције искључили мобилне идентификаторе за оглашавање на службеним уређајима. Ратно ваздухопловство САД је признало да је такво упутство издало тек у јулу. Тај податак показује да унутар система није постојала јединствена и брза реакција на безбедносну претњу.
Како је комерцијално праћење постало војни проблем
МАИДс, односно мобилни идентификатори за оглашавање, нису техничка ситница већ јасан канал цурења података. Апликације преко њих бележе локацију, уобичајене руте и навике корисника. Када такви подаци заврше код посредника, више не постоји стварна контрола ко их купује, анализира и укршта са другим изворима.
Ту престаје прича о маркетингу, а почиње прича о оперативној безбедности. Ако се из дигиталног трага може утврдити где људство борави, куда се креће, када напушта базу и где се јединице групишу, онда противник добија јефтин обавештајни алат. Не треба му пробој у заштићене мреже ако војник носи у џепу уређај који сам шаље образац понашања.
Зато је проблем много шири од једне апликације или једног техничког подешавања. Комерцијални надзор је постао споредни канал обавештајног рада. Није спектакуларан, али је ефикасан, јер се ослања на свакодневне навике корисника и на инфраструктуру цивилног тржишта података.
Зашто је реакција дошла тек сада
Повод за пооштравање мера није била апстрактна претња, већ сазнање да су стране групе, укључујући и иранске, користиле комерцијално доступне податке о локацији да прате, а у појединим случајевима и циљају америчке базе и људство. Када противник из цивилне дигиталне економије извлачи тактичку корист, реч је о директном пропусту у заштити снага.
Сенатор Рон Вајден и конгресмен Пат Хериган затражили су да Канцеларија генералног инспектора Министарства одбране преиспита безбедносне смернице. Тај захтев показује сумњу да постојећа правила нису била ни довољна ни доследно спроведена, посебно када је реч о личним уређајима у осетљивим зонама.
Ратно ваздухопловство САД, које је тек у јулу наложило искључивање ад трацкерс, открива и дубљи проблем: систем је реаговао фрагментарно. Уместо централизоване и обавезујуће мере за цео Пентагон, уследио је низ накнадних корекција након што је штета већ била могућа. За војску која инсистира на ОПСЕЦ дисциплини, то је озбиљан знак спорости.
Лични телефони остају главна рањивост
Искључивање ад трацкерс на службеним уређајима затвара само један део проблема. Озбиљнија рањивост остају лични телефони које припадници војске и даље користе у базама и оперативним зонама, упркос ограничењима. Док год су ти уређаји присутни, дигитални траг базе не нестаје.
Проблем није само у апликацијама за комуникацију. Локацијске функције, интернет услуге и чак фитнесс апликације могу да открију образац кретања јединице. То значи да противник не мора да прати појединца због њега самог; довољно је да преко више телефона реконструише ритам рада објекта, смене, поласке конвоја или периоде појачане активности.
Централна команда САД је још у децембру пооштрила сајбер-безбедносна наређења у оквиру јачања снага на Блиском истоку. После почетка рата са Ираном, та правила су додатно ажурирана, а људство је упозорено да Иран користи реакције, фотографије и снимке са мобилних телефона да процени успешност напада. То значи да мобилни уређај није само средство комуникације, већ и сензор који противнику даје процену ефекта удара.
Последице по ОПСЕЦ и командну одговорност
Највећа последица није техничка, већ оперативна. Ако комерцијални подаци о локацији могу да открију присуство, руте и навике јединица, онда класична правила прикривања губе вредност. База може бити физички добро заштићена, али дигитално прозирна. То је опасна комбинација, посебно на Блиском истоку.
Додатни проблем је што раније прикупљени подаци не нестају оног тренутка када се праћење искључи. Они могу да остану употребљиви за анализу образаца из претходних месеци. Противник можда више нема увид у реалном времену, али и стари подаци могу да помогну у мапирању рутина, критичних тачака и слабих периода у обезбеђењу.
Упозорење Ратне морнарице САД, упућено морнарима и маринцима, да је у току координисана вишедоменска кампања усмерена на њихово праћење преко дигиталног отиска, показује да Пентагон више не третира овај проблем као споредан. Савет да припадници скривају своје везе са војском на интернету потврђује да је граница између приватног дигиталног понашања и службене безбедности практично избрисана.
Сада је кључно питање да ли ће Министарство одбране САД остати на делимичном техничком решењу или ће увести строжа правила за личне уређаје у осетљивим зонама. Ако то изостане, ад трацкерс ће бити искључени, али ће суштинска рањивост остати. На савременом ратишту довољна је једна отворена дигитална пукотина да угрози целу јединицу.