Лични осврт, Пише: Данко Боројевић
Почетак НАТО операције „Намерна снага“ против ВРС, с нестрпљењем су чекале хрватске (ХВ и ХВО) и тада муслиманске снаге (АБиХ). НАТО је операцију покренуо 30. августа 1995. године. Хрватске снаге своју операцију под називом „Маестрал“ покрећу 8. септембра 1995. године. Док су муслиманске снаге оличене у АБиХ стрпљиво чекале, да виде како тече почетна фаза хрватске операције.
Небеске услуге својих НАТО доброчинитеља, муслиманска страна искористиће за септембарску операцију на Возућу у којој је учествовало укупно 13 бригада из два корпуса АБиХ.
У 2. корпусу АБиХ којим је командовао генерал Сеад Делић ову операцију тајно су шифровали под називом „Ураган-95“, а у 3. Корпусу АБиХ под командом бригадног генерала Сакиба Махмуљина „Фарз-95“ („Божја заповест“). Одред „Ел муџахид“ ову операцију интерно је назвао „Бадр ал Босна“.
Операцију „Фарз-95“ („Ф-95“) планирао је припадник команде 3. Корпуса пуковник Хасан Риба, уз употребу и правце напада здружених јединица 35. дКоВ (35. дивизија копнене војске) под командом пуковника Фадила Хасанагића. Јединице 35. дКоВ које су нападале Возућу биле су: Одред „Ел муџахид“ јачине 500 војника, 5. батаљон 328. брбр (брдска бригада) под командом Ахмета Шехића, те 2. и 4. маневарски батаљон под командом мајора Хариса Ћетића и 5. маневарски батаљон под командом Амира Сировице. Сви ти батаљони у просеку су имали по 350 људи. Они су добили најтежи задатак: из правца Свињашнице напасти фронт десне обале Криваје, на потезу Попово Осоје-Потпаљеник-Марковића Вис и овладати доминантним објектом Паљеник, а потом се спустити према реци и заузети комуникацију Стог-Каменица-Прокоп.
Припадници 1. маневарског батаљона и батаљон војне полиције 3. корпуса напали су на Локву, док је 375. ослободилачкој бригади са 700 војника под командом Хусеина Дураковића и 7. муслиманској са 1120 војника поверено освајање Каменичке премети, Љесковца и Града. Трећи диверзантски одред 3. корпуса под командом мајора Сеада Рекића, у садејству са пробојном четом 329. брбр и јединицом Арапа са око 200 иностраних муџахедина коју је предводио Абу Зубеир ал Хаили добили су задатак да из правца Гостовића заузму Градић, Оштрић, Столић и Чукуру. Трећи маневарски батаљон, у чијем саставу је била и диверзантска група „Босна“ нападао је на потезу Подволујак-Равно Ивље. Поред набројаних, у операцији заузимања Возуће, из правца Завидовића и Гостовућа, учествовале су и: самостална јединица „Асим Чамџић“ којом је командовао Ремзо Синановић, 3. тенковска чета, инжењеријски батаљон, као и делови ПВО, што је укупно износило 14000 војника АБиХ.
Артиљеријску подршку јединицама 3. корпуса вршио је 3. мап (мешовити артиљеријски пук) са једним ВБР 122/40 мм, четири ВБР 107 мм, шест ЛРЛ 128 мм, 36 минобацача 120 мм, шест хаубица 105 мм, 13 хаубица 122 мм, четири хаубице 155 мм и два топа 100 мм.
ИКМ 35. дКоВ налазио се у ресторану „Бабилон“ у Криваји.
На другој страни, од Бановића, у операцији под кодним називом „Ураган-95“ учествовало је 5000 војника сврстаних у три дивизије 2. корпуса АБиХ. Биле су то: 21. дКоВ са ослободилачком бригадом из Сребреника и диверзантским батаљоном „Црни Вукови“ која је нападала са Подоштрића и Дугог брда ка Мрахоровићима, са задатком запоседања објеката тт. 433 и Возник, а потом село Келемпећи и Сеону; 22. дКОВ са јединицама је полазила са основице Папратница-Пиштала и нападала на правац Папратница-Гребен, са циљем овладавања објектима Борик, Гребен и коте 345, а затим да се изврши спајање у рејону Пејановића са осталим снагама 2. Корпуса. Најбројнија 25. дКоВ са око 2100 војника са придодатом диверзантском јединицом „Црни лабудови“ требала је заузети Клупе (тт. 603 и 616), Кабловац (тт. 726) и Зечије брдо. Ова дивизија налазила се под командом пуковника Рефика Ленде, познат од раније браниоцима Возуће као командант ОГ „Босна“.
У улози резерве у селу Трештеница стациониране су биле снаге 24. дКоВ и чета „Балте“. Артиљеријску подршку овом корпусу вршила је Корпусна артиљеријска група-2 (КАГ-2) са три хаубичка вода и одељењем ВБР 107 мм.
Операција је требало да почне 6. септембра 1995. године, истовремено са бомбардовањем НАТО авијације по одбрамбеним линијама и системима везе ВРС, што се види из писмене наредбе пуковника Ленде. Очигледно се радило о координацији и садејству АБиХ с НАТО алијансом.
Возућу је бранило 1176 припадника 4. oзренске лпбр (лака пешадијска бригада) састављене од три батаљона бораца са подручја Возуће, Свињашнице и Лозне који су контролисали линију одбране дугу 30 километара на њеном северисточном делу. На положајима до Чукуре налазио се 2. батаљон Србачке бригаде под командом капетана Зорана Ђукића. Десно, према Боровцима, линију одбране су држали припадници ЦСБ (центар службе безбедности) Добој и 2. батаљон Србачке бригаде. Распон од Чукуре до Каменичке премети, дужине петнаестак километара, била је зона одговорности тек уведене комбиноване 14. српске лпбр са око 500 бораца. Бригаду су сачињавали делови 16. крајишке мтбр (моторизована бригада), 2. крајишке лпбр, Теслићке и других бригада, који се међусобно нису познавали. Ова бригада није имала времена да упозна „ратну инфраструктуру“ и простор где је упућена.
Браниоци су благовремено били упознати о плану противника, захваљујући извиђачима који су доносили прецизне и употребљиве информације из дубине противничке територије, као и инсталираном прислушном уређају „извор“ којим су прислшкивани разговори противничке стране.
Од претпостављене команде, браниоци су тражили савет и материјалну помоћ. Савет није стигао, а од материјалне помоћи добијено је 100 минобацачких мина и две бачве нафте. Њихов предлог надлежним војним структурама у Добоју да се муслиманске војне формације упусте у Возућу у припремљену „клопку“ а потом униште, одбијен је као неозбиљан.На реферисању 8. септембра 1995. године, одржаном у команди 4. озренске лпбр са командантима батаљона и приштапских јединица, одлучено је да се остане и прихвати борба са знатно бројнијим и опремљенијијим противником. Осим тога захтевано је да се људски опходи према заробљеним противничким војницима. Творци једне величанствене епопеје у којој су и поред свих неприлика сачували људско достојанство и војничко витештво, што могу потврдити и својим поклоњеним животима сви заробљени непријатељски војници.
Напад је каснио четири дан јер су муслиманске снаге чекале да НАТО из ваздуха одради велики део посла.
Рано ујутро 10. септембра 1995. године, у 06.00 часова, почео је силовити пешадијски и оклопни напада уз масовну артиљеријску подршку на положаје 2. батаљона Србачке бригаде, полицијске јединице ЦСБ Добој и једне чете 16. крајишке мтбр.
Објекат Паљеник (тт. 681, тт. 635) заузет је за дест минута, погинуло је 29 бораца Србачке лпбр, а онда је тај део линије почео да се осипа. Браниоцима нису помогла ни минска поља, ни дејство минобацача „упуцаних“ да туку простор непосредно испред ровова. Судбина десеторице бораца погинулих тог дана на Паљенику остала је непозната. Преко 20 бораца Србачке бригаде је теже и лакше рањено, док је 15 заробљено, и они су касније размењени. Једанаест бораца се, након неколико дана, успело извући из окружења.
На линији одбране Србачке бригаде смртно је страдало више од 20 муџахедина.
У насталој ситуацији, команда 4. озренске према Паљенику упућује три идв (извиђачко-диверзантски вод) и бригадну војну полицију, како би се осигурала путна комуникација од Стога до Прокопа. Уместо помоћи у људству и МТС (материјално техничка средства), из команде ОГ (оперативна група) „Добој“ у Возућу стиже телеграм где се захтева „одсудна одбрана“. Међутим, телеграм је стигао прекасно.
Ситуација на западном делу возућког фронта била је изван контроле. Паљеник је заузет, батаљон Србачке бригаде изгинуо и израњаван, село Медићи у пламену. У таквим условима команда 4. озренске наређује извлачење цивилног становништва преко Турчиновића за Кабловац, и повлачење најудаљенијег 1. батаљона са Локве, и организовање одсудне одбране на Кабловцу.
У 09.00 часова муслиманске снаге су заузеле Љесковац, а два сата касније и Локву.
Иако је муслиманска претходница ушла у Стог у 08.30 часова, крваве борбе које су вођене у залеђу, на изолованим котама Чукуру, Столићу и Граду које су бранили припадници 14. српске и делови 16. крајишке трајале су до подне.
С друге стране, српска одбрана у рејону Лозне пуна три сата пружала је снажан отпор операцији „Ураган“, одбијајући све нападе 2. корпуса. Јединице 21. дКоВ су у 09.30 часова пробиле одбрану Дуго брдо и ушле у Мрахоровиће.
Штитећи одступницу, браниоци на Клупама су се херојски борили, одбили пет напада 22. дКоВ и поклекли тек у 13.00 часова.
Физички спој два корпуса АБиХ остварен је у рејону Прокопа у 16.16 часова, чиме је територија Возуће потпуно одсечена. Предвече су муслиманске јединице успоставиле привремену линију Модра стијена-Мрамор-Висић, и припремале се за нападна дејства ка дубини Озрена.
У тако безизланој ситуацији, делови 4. озренске, у садејству са деловима Србачке бригаде, и уз помоћ Никићевић полицајаца, ИДЧ (извиђачко-диверзантска чета) ОГ „Добој“, чисте и запоседају Ђутића вис (тт. 505) и постављају полукружну одбрану, да би током ноћи обезбедили извлачење и прихват бораца и становника који су пристизали из окружења.
Током 11. септембра муслиманске снаге су избиле на објекте Вукадиново брдо, Кремен, Квргу и Плаветно брдо. Док се српска одбрана утврдила на Тумарском брду.
У послеподневним часовима истог дана Алија Изетбеговић се састао у центру Возуће са највишим официрима оба корпуса, емирима Одреда „Ел муџахид“, те представницима општина Завидовићи и Маглај.
На српској страни, на постројавању 4. озренске у Тумарама, ујутро 11. септембра од 1176 бораца, постројено је њих 630 преживелих, који су после краћег предаха 22. септембра упућени у борбе за одбрану Добоја у рејону Борове главе.
Наредних пет дана команда 4. озренске са посадама тенкова Т-55, успоставља одбрамбену линију испод Малчића која је служила и као прихватна база, за оне који су успели да се извуку из обруча.
Међутим, десетине бораца и цивила који су остали у окружењу, покушавали су да се извуку из овог пакла. Тако је група од 30 бораца 16. kрајишке, покушала уз долину реке Криваје да се пробије до Хан Пијеска, али је 14. септембра заробљена у рејону Олова. Они који су пали у руке „брадатих фанатика“ били су окрутно мучени и убијани.
После тродневног застоја кориштеног за обрачун са српским заробљеницима, узимање и транспорт ратног плена, те прегруписавање снаге, операције „Ураган“ и „Фарз“ су 13. септембра усмерене у правцу Добоја. Међутим, на тој линији одбране муслиманске снаге су заустављене одлучном акцијом ВРС.
За израду текста коришћене су књиге: Данко Боројевић, Драги Ивић, Војска Републике Српске, 12. мај 1995-31. децембар 2005., Београд, 2014.
Ненад М. Цвјетковић, Битка за Возућу (1992-1995), Мисионар, Добој, 2012,
Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict, 1990-1995.
Драган Џамић, Пси рата на Балкану – страни плаћеници у ратним сукобима на просторима бивше Југославије, Таргет, Београд, 2001.