Електронско ратовање данас није додатак ваздушној кампањи, већ њен предуслов. Ко контролише електромагнетни спектар, тај скраћује време реакције, ремети противничко навођење и отвара пролаз ударној авијацији. Без тога, чак и снажно ваздухопловство улази у зону ПВО са озбиљним ограничењима.
Суштина је проста. Савремена војска зависи од електронике за везу, командовање, откривање циљева и навођење оружја. Зато се борба више не води само у ваздуху и на земљи, већ и у спектру – тамо где раде радари, комуникације и мреже за размену података.
Од чефа до дигиталног ометања
Први облици електронског ратовања били су примитивни, али ефикасни за своје време. У Другом светском рату САД и Велика Британија користиле су чеф, траке алуминијумске фолије које су збуњивале радаре и отежавале навођење на савезничке бомбардере. То није било технолошко чудо, већ брз одговор на нову претњу.
Ту се види основни закон ове области: сваки напредак у откривању и праћењу циљева производи противмеру. Чим су земаљски системи постали способни да поузданије откривају авионе, појавили су се и први покушаји да се њихова слика замути, искриви или потпуно заслепи.
Током Хладног рата та логика је само убрзана. Ширење совјетских радарских мрежа натерало је америчке стратешке бомбардере B-47 и B-52 да добију електронску заштиту за продорне мисије. Појавиле су се и специјализоване летелице као што су EB-66 Destroyer и варијанте RB-47, чији је задатак био да засите противничке радаре и прикрију ударне формације.
Та фаза је важна јер показује прелаз са пасивног ометања на организовану пратњу ваздушних снага. Ипак, тадашњи системи су углавном радили грубом силом – емитовањем довољно електронске енергије да се противнички радар привремено ослепи. То је било корисно, али далеко од прецизне и умрежене борбе која се данас тражи.
Вијетнам је показао цену кашњења
Прави преокрет догодио се у Вијетнаму. Америчка авијација суочила се са северновијетнамским системима совјетског и кинеског порекла, пре свега са SA-2, ракетним системом навођеним радаром. Губици су натерали САД да пређу са општих противмера на лов на радаре и батерије ПВО.
Тако су настале прве мисије „Wild Weasel“, које су по самој природи биле опасне. Логика је била једноставна: открити положај ракета тако што ће се авион изложити њиховом дејству. То није била елегантна тактика, али је функционисала.
EA-6A Intruder и EF-105 су у том периоду означили почетак нове фазе. Електронско ратовање више није служило само да се заштити сопствена формација, већ да се противнички системи пронађу, потисну и, ако је могуће, униште. То је суштинска разлика између одбране и активног потискивања противничке ПВО.
Управо је из тог искуства израстао EA-6B Prowler, уведен почетком седамдесетих. Са посадом коју су чинили један пилот и три официра за електронско ратовање, Prowler је добио AN/ALQ-99 контејнере за ометање, способност ремећења радара и веза, као и HARM ракете за удар по изворима зрачења. То је био тренутак када је електронска пратња прерасла у активну мисију потискивања и уништавања непријатељске ПВО.
Зашто је EA-6B Prowler остао толико дуго у служби
Prowler је остао у служби дуже него што је првобитно замишљено јер за њега није било праве замене, али и зато што је значај електронског ратовања растао из рата у рат. Вијетнам, затим Заливски рат, Косово, Ирак и Авганистан показали су исту ствар: без авиона који ремети сензоре и комуникације, ваздушна надмоћ постаје далеко скупља.
Посебно је значајно искуство из Заливског рата. Тамо је Prowler коришћен за ометање ирачких система ПВО, а релативно мали губици коалиционе авијације показали су колико је потискивање противничких сензора важно за успех читаве операције. То није споредна подршка, већ радња која омогућава осталима да уопште делују.
Из те перспективе, дуг век Prowler-а није био случајност, већ знак да је америчка војска годинама имала јаз између растућих претњи и ограниченог броја платформи способних да се с њима носе. Када један систем остаје незаменљив деценијама, то обично значи да је његова улога критична.
EA-18G Growler и прелаз на мрежно ратовање
Замена је стигла у облику EA-18G Growler, изведеног из F/A-18F Super Hornet. Growler је бржи, покретљивији и заснован на дигиталној архитектури. Уз AN/ALQ-99, AGM-88 HARM, AIM-120 и AARGM, ова летелица више није само пратња ударним пакетима, већ борбена платформа која истовремено може да делује у електронској и ваздушној борби.
Ту лежи најважнији помак. Growler прима податке о циљевима са спољних извора и дели информације о претњама у оквиру мреже. Другим речима, електронско ратовање је изашло из оквира изоловане летелице и постало део повезаног борбеног система.
Ова промена има и ширу последицу. Специјализовани авион за ометање више не мора да буде само летећа заштита бомбардера или јуришника. Он постаје чвор у мрежи, способан да прими податке, проследи их, отвори коридор за напад и у исто време брани себе у ваздушном простору. То је квалитативан скок у односу на старе концепте.
Следећи изазов је густа и умрежена ПВО
Следећа фаза развоја већ је јасно постављена. Америчким снагама биће потребна платформа која може да се носи са густом интегрисаном ПВО, далекометним сензорима и умреженим системима за навођење. У таквом окружењу ни Growler сам по себи није коначан одговор, већ прелазна карика ка расподељеном електронском ратовању.
Зато се све више помињу концепти расподељеног електронског ратовања, сарадње са беспилотним летелицама и обраде сигнала уз помоћ вештачке интелигенције. Правцу развоја припадају и решења која би могла доћи из NGAD породице или из програма CCA. Поента је јасна: мање ослањања на неколико специјализованих летелица, више ослањања на мрежу у којој више платформи истовремено носи део електронског терета.
Крајња поука је јасна: ваздушни рат се више не добија само бројем авиона и квалитетом ракета. Одлучујуће је ко први види, ко први омета и ко дуже задржи сопствену мрежу у функцији. Зато је електронско ратовање прешло пут од алуминијумских трака из Другог светског рата до дигиталних, мрежно повезаних борбених система.