Пише: Данко Боројевић
У светлу враћања тенкова Т-72 у борбену употребу у војску Украјине, којег су уз помпезне најаве и бројне фанфаре, у борбеним дејствима заменили медијским наративом неуништиви тенкови западног порекла, а „експерти“ славодобитно отписали, још једном ћемо се осврнути на овог ратника без којег се не може замислити савремена тенковска битка.
ТЕНК Т-72 УОПШТЕНО
Совјетски стручњаци су релативно брзо отписали свој тенк Т-62 створивши, после кратког лутања са Т-64 нови Т-72. Почели су да га уводе у наоружање 1974. године. Изненадили су свет топом који су уградили у тај тенк. У почетку био је то топ 2A26M2, који је уврзо замењен топом калибра 125 мм 2А46 глатке цеви.
Нова конструкција овог топа омогућила је лакше монтирање на тело тенка и коришћење аутоматског система за пуњење топа.
Тенк Т-72 развијен је у Совјетском Савезу као једноставнија и јефтинија алтернатива тенку Т-64А. Први прототип означен Објект 172 појавио се 1970. године, а годину дана касније је завршен модификовани прототип Објект 172М, чија је цена била 40% нижа од цене тенка Т-64А. Фабрика „Вагонка“ у Њижни Тагилу је 1974. године почела серијску производњу тенка Објект 172М под званичном ознаком Т-72 Урал.
Концепција тенка Т-72 иста је као код његовог предходника Т-64. Возило има трочлану посаду – место возача је у предњем делу оклопног тела централно, позиција командира је у куполи десно од топа, док је нишанџија смештен лево од топа.
Главно наоружање тенка је топ калибра 125 мм са глатком цеви. Прва варијанта Т-72 користила је топ 2А26М2, али се на све наредне варијанте уграђује нови топ 2А46. Топ се пуни аутоматски, из обрног транспортера са муницијом смештеног на под борбеног одељења (испод куполе). У аутоматском пуњачу се налазе 22 дводелна метка, а у тенку се носи још 17 резервних метака. Из топа се испаљују кумулативни, поткалибарни и разорни пројектили. Брзина гађања је шест до осам граната у минути, а могуће је и ручно пуњење топа када брзина паљбе износи једна до две гранате у минути. Примена аутоматског пуњача омогућила је да се број чланова посаде смањи на три и да се смање димензије и маса возила. Међутим, ратна искуства су показала да је смештај муниције у аутоматском пуњачу испод куполе озбиљна мана тенка Т-72, јер погодак у бок возила може да активира муницију, када долази до експлозије која моментално уништава тенк и куполу одбацује неколико метара од тела возила. Зависно од верзије, борбени комплет се креће од 39 до 44 гранате.
Да би цена тенка Т-72 била што нижа, конструктори су избегли уградњу компликованог система за управљање ватром. За нишањење се користи релативно једноставна монокуларна нишанска справа ТПД-2-49 са коинцидентним даљиномером. Справа је стабилизована у вертикалној равни, а у њу се ручно уносе подаци о типу пројектила, температури и бочном ветру. Лево од топа је постављен ИЦ рефлектор, који омогућава осматрање и нишањење ноћу, на даљинама до 800 м.
Са топом је спрегнут митраљез ПКТ калибра 7,62 мм, за који се у возилу носи 2000 метака. На турелу командира је постављен противавионски митраљез 12,7 мм НСВТ, са 300 метака у борбеном комплету.
Погонска група тенка је смештена у задњи део оклопног тела. Дванаестоцилиндрични дизел мотор В-46 (В-46-6) има механички погоњен центрифугални компресор и развија максималних 574 киловата, што возилу масе 41 од тона обезбеђује специфичну снагу од 14 киловата по тони. Снага се преноси преко механичке трансмисије са два планетарна мењача (седам степени преноса за кретање напред и један за назад). Односно, зависно од серије или верзије тенкови Т72 имају верзије мењача са шест, седам и осам брзина, као и једну или две брзине у назад. Примењен је систем независног ослањања са торзионим штаповима и хидрауличним амортизерима на првом, другом и шестом ослоном точку. Гусенице су челичне са гумено-металним шарнирима и имају 96 чланака.
Оклопна заштита тенка Т-72 конципирана је тако да са предње стране пружи заштиту од противоклопних пројектила калибра 105 мм (тада стандардног калибра топова на западним тенковима). Предња горња коса плоча је израђена од вишелојног оклопа (челик и стакло-тексолит) еквивалнетне дебљине око 500 мм. Остали делови оклопног тела су израђени од хомогеног челика дебљине 40 до 100 мм. Купола је ливена, дебљине 410 мм са предње стране, до 290 мм на боковима и 60 мм са задње стране.
Тенк Т-72 је у Совјетском Савезу произвођен у више модификација:
Т-72 Урал – Основна варијанта произвођена од 1974. до 1976. године.
Т-72 Урал-1 – Тенк произвођен од 1976. до 1979. године. Има термалну облогу на цеви топа, ИЦ рефлектор померен десно од топа.
Т-72 (извозни) – Произвођен од 1975. до 1980. године, другачији оклоп у односу на раније верзије.
Т-72К – Командни тенк са додатним радио-уређајима, уређајем за навигацију и помоћним агрегатом.
Т-72 (модернизован) – Тенк Т-72 са уграђеним нишаном ТПД-К1.
Т-72А – Модификована варијанта уведена у употребу 1979. године. Опремљена је топом 2А46, нишанском справом ТПД-К1 са уграђеним ласерским даљиномером, активном ноћном нишанском справом ТПН-3-49, бацачима диних кутија типа 902Б и побољшаним мотором. У предњу полусферу куполе уливен је сегмент од неметала дебљине 130 мм, на предњу горњу плочу наварена је плоча панцирног лима дебљине 16 мм, а заштита бокова тела тенка је побољшана уградњом противкумулативних гумених екрана.
Т-72АВ – Тенк Т-72А са реактивним оклопом.
Т-72АК – Командна верзија тенка Т-72А са додатним навигационим и радио уређајима и помоћним агрегатом.
Т-72М – Извозни тенк. Оклопна заштита је на нивоу прве варијанте Т-72, а наоружање и опрема су на нивоу тенка Т-72А. Ова верзија је послужила је као основа за развој југословенског тенка М84.
Т-72МК – Командна варијанта тенка Т-72М.
Т-72М1 – Извозни тенк са побољшаним оклопом. Оклопна заштита је доведена на ниво тенка Т-72А.
Т-72М1К – Командни тенк развијен на бази Т-72М1. Има додатне радио-уређаје, помоћни агрегат и систем за навигацију.
Т-72Б – Модификована варијанта која се производи од 1985. године. Уграђен је нови мотор В-84 снаге 618 киловата, нови стабилизатор топа, додатни керамички оклоп куполе, предња горња плоча је дебља за 20 мм и постављен је реактивни оклоп. Тенк има систем за вођење противоклопних ракета 9К120 Свир, са ракетама 9М119 (НАТО ознака AT-11 Sniper) које се лансирају из топа.
Т-72БК – Командна верзија тенка Т-72Б са додатним радио-уређајима, навиагционим системом и момоћним агрегатом.
Т-72Б1 – Тенк Т-72Б без уграђених неких делова система 9К120 Свир.
Т-72Б1К – Командна варијанта тенка Т-72Б1.
Т-72С – Извозна варијанта тенка Т-72Б са оклопном заштитом на нивоу тенка Т-72М1 и другачијом конфигурацијом реактивног оклопа.
Т-72СК – Командна варијанта тенка Т-72С.
Т-72С1 – Извозна верзија тенка Т-72Б1.
Т-72БМ – Модернизована верзија тенка Т-72Б са новим реактивним оклопом Контакт-5.
Поред варијанти произвођених у бившем СССР-у, постоји и велики број верзија и модернизација тенка Т-72 развијених у другим државама. Тако је Пољска војна индустрија развила модернизовану варијанту PT-91 са побољшаним мотором S-1000 снаге 735 киловата, новим системом за управљање ватром DRAWA, сигнализатором ласерског озрачења и реактивним оклопом ERAWA. У Чешкој су развијене модернизације T-72M3CZ и T-72M4CZ са савременим системом за управљање ватром Galileo TURMS-D, реактивним оклопом, сигнализатором ласерског озрачења, аутоматским противпожарним уређајем, навигационим системом, а варијанта T-72M4CZ има и нови мотор снаге 735 киловата и аутоматску трансмисију. Словачка модернизација T-72M2 „Moderna“ продразумева уградњу реактивног оклопа, побољшаног мотора, савременог СУВ с термовизијом, сигнализатора ласерског озрачења, нове комуникационе опреме и постављање противавионског топа 30 мм 2А42 на куполу (прва варијанта словачке модернизације имала је два противавионска топа КАА 200 калибра 20 мм). Словаци су развили и потпуно нову куполу Т-21 са топом 120 мм, која се може поставити на тело тенка Т-72. Украјина је понудила модернизације T-72AG, T-72MP и T-72-120 (са топом 120 мм), у Румунији је развијена модификована верзија TR-125, фирма LIW из Јужноафричке Републике је развила систем за управљање ватром Tiger намењен за модернизацију тенкова Т-72, а своје модификације тенка Т-72 развиле су и Бугарска и Индија. Даљим развојем возила Т-72 у Русији је настао тенк Т-90.
На шасији тенка Т-72 развијено је и неколико возила за различите намене: тенкови за извлачење БРЕМ-1, WZT-3 и VT-72, инжињеријско возило ИМР-2, носачи моста МТ-72 и МТУ-72, ракетни систем ТОС-1, возило за подршку БМПТ, самоходна хаубица Zuzana, противавионски систем Loara…
Почетна брзина поткалибарног пројектила при испаљивању из топа 2А46 износи 1800 м/с, док је за кумулативне пројектиле остало 1000 м/с. Нови топ има термални штит. Сви тенкови треће генерације имају четири члана посаде, једино је Т-72 у то време као серијски тенк имао три члана посаде. Тенк Т-72 има стабилизацију топа у обе равни. Даљиномер је ласерски, а постоји и балистички рачунар. СУВ код тенка Т-72 није класичног типа, већ има одвојен ласерски даљиномер од балистичког рачунара, у који треба метеоуслове уносити ручно и не постоји сензорски примач. Први примерци нису имали СУВ.Треба додати и да прве верзије Т-72 нису имале ласерски даљиномер, већ стереоскопску справу за мерење даљине.
Почев од 1981. године у серијској производњи је тенк Т-72М1 чија маса износи 41,5 тона. На куполи тенка Т-72М1, са стране налазе се по четири бацача димних кутија, а борбени комплет за топ има 44 гранате (прве серије су имале 39 граната). Оклоп тог тенка је ојачан са ЕРО оклопом.
Почев од 1986. године у серијскох производњи је тенк Т-72С (Т-72Б) масе 44,5 тоне, који је оспособљен да из топа калибра 125 мм 2А46М (Д-81) испаљује ПОВР 9К120 „СВИР“. Борбени комплет тенка чине 39 пројектила за топ и шест ПОВР СВИР. За погон тенка употребљава се вишегоривни дизел мотор В-84-1 максималне снаге 618 киловата. Специфична снага тенка је 13,9 киловата по тони, а највећа брзина кретања је 60 километара на час. Аутономија кретања је 500-650 км, а у резервоаер стаје 1250 (+ 400) литара горива.Нишански уређај 1К13-49 представља највећу новину. Он омогућује вођење ПОВР СВИР. Ракета се на циљ наводи помоћу фреквентно прилагодљивог ласерског сигнала, а домет је до 5000 м. Маса бојне главе ракете од 4,2 кг може да пробије 700 мм хомогеног оклопа.
Оклопна заштита побољшана је уградњом ексползивног оклопа КОНТАКТ.
ТТ подаци за тенк Т-72
Борбена маса тенка: 41 тона.
Дужина са топом: 9,20 м.
Дужина тела тенка: 6,40 м.
Висина са ПАМ: 2,30 м.
Висина без ПАМ: 2,19 м.
Ширина тенка: 3,60 м.
Дебљина оклопа: вишеслојни – еквивалент 500 мм хомогеног оклопа.
Снага мотора: 574 киловата.
Специфична снага мотора: 14 киловата по тони.
Максимилна брзина: 60 км/ч.
Радијус дејства: 600 км.
Савлађује ров ширине: 2,8 м.
Савлађује водену препреку до дубине: 5 м.
Савлађује успон: 30 степени.
Савлађује нагиб: 25 степени.
Калибар топа и тип: 125 мм 2А46.
Борбени комплет: 40 (44).
Број митраљеза 7,62 мм: 1.
Број митраљеза 12,7 мм: 1.
Стабилизација топа: има.
Чланова посаде: три.
ТЕНК Т-72М КОД НАС
Поред куповине лиценце за тенк Т-72М, ми смо увезли два тенка Т-72, који су послужили за боље сагледавање особина тог тенка. Та два тенка Т-72 набављена су 1979. године. Место пријема, била је техничка база у Панчеву. Испручени Т-72М су имали карактеристичне бочне штитнике из више елемената, а 1980. године, пребачени су у школски центар ОМЈ у Бања Луци, док је други коришћен за испитивања. Првенци су понели ОР1 и ОР2. Други првенац, данас се налази изложен у Музеју Пивка. Затим следи набавка десет тенкова Т-72А испоручених преко Панчева 1981. године. Ови тенкови могу се препознати по додељеној бројчаној секвенци од „2064X“ али и по томе да нису имали бацаче димних кутија и бочне штитнике. Ови тенкови коришћени су у Школском центру оклопно-механизованих јединица ЈНА „Петар Драпшин“ у Бања Луци, а један број је послужио за различита испитивања.
Тенкови Т-72 у Бањалуку стигли су 1980. године. Прво су стигла два тенка који су набављени 1979. године (тенкови који су били за нас опитни, за сагледавање особине тенка Т-72) а потом 1981. године у септембру и тенкови чији су бројеви били 20642, 20643, 20644 и 20645. Затим су у тадашњу касарну др Младен Стојановић (касније касарна Врбас) 1983. године, стигле преостале “седамдесет двојке” чији су бројеви (евиденцијски бројеви) били 20646, 20647, 20648, 20649, 20650 и нешто касније 20641, који је био командни тенк. У то време у касарни је био смештен Школски центара оклопно-механизованих јединица ЈНА “Петар Драпшин” (ШЦОМЈ ЈНА Петар Драпшин).
Поред ових ограничених колицина, за пренаоружавање 1. гардијског оклопног пука у Београду набављено је додатних 65 тенкова Т-72М. Испоручени тенкови су били произведени 1982., а мањи део 1983. године. У том периоду два батаљона из гардијског оклопног пука и завршне године Војне академије били су у гардијској дивизији у околини Москве због преобуке на нови тип тенка. Тенкови Т-72М су железницом допремани у Панчево, а ноћу, вучним возовима на Бањицу, где се налазио поменути пук. Тенкови Т-72М имали су на куполи постављене бацаче димних кутија, по чему су се разликовали од „наше“ претходне серије набављених тенкова. Ти тенкови код нас имали су евиденцијеске бројеве 208ХХ и 209ХХ.
ТЕНК Т-72М У РАТУ ЗА ЈУГОСЛОВЕНСКО НАСЛЕЂЕ
Наши тенкови Т-72 и Т-72М узели су учешћа у борбеним дејствима 1991. године. Т-72 који су се налазили у саставу школског центра упућени су у подручје Купреса, да би крајем 1991. године, у саставу 9. оклопног батаљона били упућени у тадашњи 9. корпус ЈНА у Книну, где су узели учешћа у јануарским борбама 1992. године, када је могуће да су изгубљена два тенка овог типа. Највећи део ових тенкова био је у саставу 1. пролетерке гардијске механизоване бригаде у Београду. Ова бригада је као саставни елемент 1. механизоване дивизије ушла у састав Јужне оперативне групе, где је деловала током операција у Источној Славонији 1991. године. После нестанка ЈНА у новоформираној Војсци Југославије остало је око 65 тенкова Т-72, тенк ОР2 је остао у Словенији у компанији Искра, а један број је ушао у састав Војске Републике Српске. Крајем1994. године, током пада Купреса Хрватска војска је заробила Т-72 број 20646. Тенк је касније преправљен у М-84 и предат Војном училишту ХВ на Чрномерцу. Тенкови Т-72М који су остали у СРЈ нашли су се у саставу 1. оклопне бригаде, која је формирана од 1. пгмбр. и у саставу ове бригаде остали до њеног гашења 2006. године. У међувремену рађено је на усавршавању тенка Т-72М, што је покушано уградњом касета активног оклопа и подсистема са тенка М-84. Иако је овако модификован тенк више пута приказан у јавности крајем 2004. године, на 60. седници Војног савета копнене војске (КоВ) донета је одлука о обустави даљег рада на усавршеном Т-72 (бр. 20953). После формирања Војске Србије само је петнаст тенкова задржано у саставу 46.тенковског батаљона 4.бригаде. Остали тенкови Т-72М преведени су у резерву.
ТЕНКОВИ Т-72Б1МС У ВОЈСЦИ СРБИЈЕ
О модернизацији оклопних једница Војске Србије говорило се још од проглашења независности, али је прича много старија. Негде на пролеће 2016. године почело се говорити да ће Србија од Русије добити модернизоване тенкове Т-72.
Неки су тад говорили да је у питању тада модернизвоани тенк Т-72Б3, који је касније испоручен Сирији. Прошле су 2017, 2018, година, а од тенкова није било ништа. А, онда 8. маја на војној паради у Нишу очи Дана победе над фашизмом Русија је послала транспортним авионим један борбени хеликоптер Ми-35М и један тенк Т-72Б3. То је био знак медијима да славодобитно најаве да тенкови које ће донирати Русија бити управо тај модел тенка.
Међутим, годину дана пре тога већ се почело говорити да ће Русија донирати тенк по ознаком Т-72Б1 МС назван и “Бели Орао”, модификација тенка, за коју руска војска није била заинтересована, али да би опстао 61. ремонтни завод Стрељни код Санкт Петербурга ти тенкови су понуђени савезницима Москве. Земље које су пре Србије добили ове тенкове у количини од 30 комада били су Лаос, који је у замену дао своје тенкове Т-34/85 и Никарагва.
Коначно у новембру месецу 2020. године, док је увелико пандемија коронавируса била у току на војни аеродром Батајница почели су да слећу транспортни авиони са тенковима. Тенкови су тада укрцавани на вучне возове, прекривани маскирним мрежама и у ноћним условима, далеко од очију јавности пребацивани до Ниша где су смештани. Прве фотографије које су се појавиле указивале су да је Србија добила тенкове Т-72Б1 МС “Бели орао”.
Иако је количински била мала, Србија је после скоро три деценије добила модернизоване тенкове, који су приказани јавности неколико пута. Званични назив у Војсци Србије је Т-72МС.
РЕЗИМЕ
У време када је конструисан тенк Т-72 био је у самом светском врху. Међутим, данас Т-72 по готово свим својим карактеристикама заостаје за савременим тенковима, па без модернизације не представља озбиљнију претњу модерним западним тенковима. Искуства из локалних ратова су показала да су основне мане тенка Т-72 недостатак савременог система за управљање ватром, слаба оклопна заштита, лоше решење смештаја муниције испод куполе и недовољна пробојност муниције за топ 125 мм.
Многи тенковски стручњаци тенк Т-72 и данас сматрају најуниверзалнијим тенком на свету, и да бити бољи или лошији од њега, представља критеријум за вредновање свих постојећих тенкова.