ОПЕРАЦИЈА БЉЕСАК: „ХРВАТСКО РЕШАВАЊЕ СРПСКОГ ПИТАЊА У ЗАПАДНОЈ СЛАВОНИЈИ“

Пише: Данко Боројевић

Српска енклава Западна Славонија простирала се на око 600 квадратних километара територије. Обухватала је источни део општине Новска, западни део општине Нова Градишка и јужни део општине Пакрац. Географски то је био углавном равничарски крај уз реку Саву, који се према северу уздизао на источне делове новљанских брда и западне делове планине Псуњ.

На том подручју у врло тешким условима живело је према проценама између 23 000 и 29 000 становника. Српску одбрану тог подручја имао је Зонски штаб ТО Западна Славонија, који је касније заменио 18. корпус Српске Војске Крајине (СВК), који је формиран током новембра и децембра 1992. године.

18. КОРПУС СРПСКЕ ВОЈСКЕ КРАЈИНЕ

Крајишки 18. корпус се састојао од: команде корпуса са приштапским јединицама, три пешадијске бригаде (51. пбр, 54. пбр и 98. пбр), 59. даруварског одреда, 83. подравско-слатинског одреда, Тактичке групе 1 (ТГ-1), батаљона за интервенцију, 18. мешовитог артиљериског пука (18. мап), мешовитог противоклопног артиљериског дивизиона (мпоад), лаког артиљеријског дивизиона противваздушне одбране (лад ПВО) и 91. позадинске базе (91. ПоБ).

Према ратној формацији 18. корпус СВК требао је имати 8379 припадника (622 официра, 366 подофицира и 7.391 војника), али је имао само њих 4773 (291 официра, 506 подофицира и 3.976 војника), сто је била попуњеност од 57 посто.

Та се бројка чини још и добром, јер анализа извештаја јединица из његовог састава показује још већи несразмер између ратне формације и стварне попуњености у тренутку почетка сукоба (први број је стварно стање, а у загради је попуњеност по прописаној ратној формацији}: команда корпуса – 442 (463), 54. пбр – 1320 (2069), 51. пбр – 1016 (2239), 98. пбр – 549 (1978), 59. одред – 159 (603), 63. одред – 125 (603), 18. мап – 267 (1005), мпад – 122 (283), лад ПВО – 131 (236), ТГ-1, зависно о извору, између 60 и 318 (459) и 91. ПоБ – 102 (97). Западнославонски корпус био је најмањи и најслабији корпус СВК. Уочи почетка операције Бљесак 18. корпус СВК имао је око 4300 припадника.

Према ратном плану Гвозд из фебруара 1995. године 18. корпус СВК требао је „одсудном и активном обраном спречити продор хрватских снага у његову зону обране, с тежиштем на правцима Новска-Окучани, Нова Градишка-Окучани и Пакрац-Окучани, уништити уклињене снаге и створити услове за напад према етничким српским просторима, с тежиштем на правцу Пакрац-Липик-Дарувар“. Корпус се требао бранити три до пет дана, што би другим корпусима СВК омогућило извођење офанзивних операција с циљем заузимања хрватских територија, који би послужили као компензација за евентуални губитак Западне Славоније.

Према одредбама Загребачког споразума о примирју из марта 1994. године, борбена техника 18. корпуса СВК била је затворена у складистлрна УНКРО у Кули у Старој Градишки и Гавриници, одакле се већина српских јединица извлачи тек после почетка хрватског напада.

ХРВАТСКЕ СНАГЕ

Према Директиви за напад начелника ГС (главни стожер) из 1994. године за извођење операције Бљесак било је задужено заповедништво (команда) Зборног подручја (ЗП) Бјеловар, међутим, почетком 1995. године долази до мањих промена у систему командовања (заповедања) кад се у јануару оснива истурено командно место или ИКМ (истурено заповиједно мјесто или ИЗМ) ГС ХВ у Гарешници у сврху командовања снагама на западном и северном, односно новљанском и пакрачком делу ратишта.

Хрватске снаге на правцу Запад чиниле су следеће јединице: 125. домобранска пуковнија (Новска); 1. бојна (батаљон), топничко-ракетни дивизијун (артиљеријско-ракетни дивизион) и оклопно-механизирана сатнија (оклопно-механизована чета) 3. гардијске бригаде ХВ; 2. бојна 1. гардијске бригаде ХВ; битница протуоклопних топова (батерија противоклопних топова) 76 мм и вод хаубица 105 мм из 123. бригаде ХВ (Пожега): 13. протуоклопни топничко-ракетни дивизијун (ПОТРД}, вод самоходне топничке битнице ПЗО (ПВО) 57/2 мм и битница протузрачног топништва (батерија противавионских топова) из 4. дивизијуна 202. топничко-ракетне бригаде ПЗО.

Главне снаге груписане су на правцу Новска – Окучани, док је помоћни правац напада био Новска – Јасеновац и Пакрац – Липик – Бијела Стијена. Оне су требале изврсити основну замисао наредбе за напад која је предвиђала да се уз подршку артиљеријско-ракетних система, авијације и убачених извиђачко-диверзантских јединица оствари снажан почетни ватрени удар по виталним објектима српских снага те уз истовремени енергични напад пешадијских и оклопно-механизованих снага из више праваца разбију српске снаге и ослободе западни и северни део западне Славоније. Операција је, као што је већ речено, планирана у две фазе.

За главни правац напада Новска – Окучани одређене су снаге 1. бојне и оклопно- механизиране сатније 3. гардијске бригаде ХВ, вод самоходне топничке битнице ПЗО 57/2 мм и пјешачка сатнија 125. дп са задацом избијања на линију железничка пруга Горњи Рајиц – надвозњак аутопут Горњи Рајић – шума Гложик, а потом јачим снагама продужити напада у правцу Горњи Рајић – Окучани и овладавања линијом с. Бодеграј – с. Кленик. Задатак 2. бојне 1. гбр, 1. бојне 125. дп и специјалних постројби (јединица) МУП био је овладавање линијом Доњи Рајић, Горњи Рајић, Рожданик и осигуравање продора снага у залеђу аутопута и пруге.

За помоћни правац напада Новска – Јасеновац и Новска – Мостине – Јабланац одређена је 125. дп без 1. бојне са задатком блокирања Јасеновца, овладавањем подручја Мостина и спречавања довођења српских снага из Републике Српске те избијања на државну границу на Сави.

Ваздухопловна подршка целокупне операције био је задатак Хрватског ратног ваздухопловства, а ПВО задатак свих јединица.

Укупно је ангажовано 16374 припадника хрватских оружаних снага. Како је операција извођена у две фазе, временом су придодаване следеће јединице: 80. гб, 81. гб, 121. дп, 5. гбр (4. гб), 123. бр ХВ, 105. бр, 52. дп, 2. гбр, 127. бр, 123.бр и друге.

ПОЧЕТАК ОПЕРАЦИЈЕ РАНО ЈУТРО 1. МАЈ 1995. ГОДИНЕ И ОТПОР СРПСКИХ СНАГА

Хрватске су власти чекале повољан тренутак за покретање операције Бљесак. На крају су, искористивши српско неотварање аутопута као повод, у зору 1. маја 1995. године покренуле операцију којој је претходио напад на возило на путу Пакрац – Пожега код Ожеговаца. Операција је почела договореним сигналом у рано јутро у 05:21 час.

Пошто је 1. маја, у 02:00 часа ујутро, о почетку борбеног деловања ХВ обавештен УН, у 05:21 час операција је почела, Ради ефекта изненађења и запоседања положаја што ближе српским положајима убацивањем мањих јединица, углавном припадника специјалне полиције, операција је започела без класичне артиљеријске припреме.

Закључно са 2. мајем 1995. године, завршила су се борбена деловања у операцији Бљесак на правцу Запад. Потом се приступило организовању одбране, доношењу наменских наређења у сређивању стања на заузетом подручју и распоређивању одређених јединица на друге линије при чему се водило рачуна о томе да су се на северу још увек налазиле окружене српске снаге.

После проведеног другог дана операције Бљесак хрватске су јединице на правцу Исток углавном извршиле свој задатак. Српске су се снаге још држале на подручју Ивановца, те на ширем подручју Омановца на правцу Север. На ширем подручју Окучана одмах после борбених деловања уведене су здружене снаге војне полиције. Иако је операција током другог дана завршена, хрватске су јединице морале наставити с чишћењем заузетог подручја од српских снага.

Отпор српских снага трајао је све до 5. маја 1995. године. Када се део српских снага извукао према Републици Српској а део предао хрватским снагама.

РЕЗУЛТАТ ПАДА ЗАПАДНЕ СЛАВОНИЈЕ

Након што је 5. маја 1993. године Народна скупштина Републике Српске одбацила Венс-Овенов мировни план долази до захлађења односа између политичких руководстава Београда и Пала, што ће се нарочито одразити на одбрану српске енклаве Западна Славонија, а самим тим и целокупне РСК.

Знатну војну помоћ западнославонски Срби очекивали су од Републике Српске. Чак се, због неповољног стратешког положаја, сматрало како не може ни бити успешне одбране Западне Славоније ако се не ангажује Војска Републике Српске. Али, илузија о помоћи Републике Српске нестала је 1. маја 1995. године када генерал Момир Талић, командант 1. КК ВРС, који неслање војне помоћи правда озбиљном угроженошћу српског коридора у Посавини, преко радија Бања Луке изјављује да рат у Западној Славонији нема никакве везе са њима, па ће се 1. КК ВРС држати по страни. Западнославонски Срби остали су и без ваздухопловне подршке коју су им, према ратном плану, требали пружити ваздухоплови Републике Српске с аеродрома Маховљани. Изостала је и права подршка 105. ваздухопловне бригаде СВК, смештене на аеродрому Удбина.

Узалудно се очекивала и помоћ ВЈ. Изостанак помоћи Београда тешко је погодио крајишке Србе који су се осећали изданима и остављенима на цедилу. Изостало је и дејство 11. корпуса СВК. Генерал Душан Лончар, након отпочињања сукоба у Западној Славонији није извршио наређење команданта СВК генерала Милана Челекетића, да гранатира Осијек и Винковце, те изврши напад на правцу Мирковци – Жупања, што је био део ратног плана РСК.

Овом операцијом Хрватска је решила српско питање на овом подручју. За само 36 сати протерано је 15000 Срба, а 283 их је погинуло или нестало, од тог броја је 57 жена и деветоро деце. Према другим подацима српски губици процењени су на око 350 до 450 мртвих те око 1000 до 1200 рањених. Заробљено је око 1500 Срба.

у операцији Бљесак, према хрватским подацима, погинула су 42 хрватска војника и полицајца, док су 162 рањена.

За узраду текста коришћена је следећа литература:

Данко Боројевић, Драги Ивић, Жељко Убовић, Ваздухопловне снаге бивших република СФРЈ 1992-2015.

Ivan Brigovic, dr. sc. Natka Martinie Jerčić, Ivan Rados, Vojno-redarstvena operacija Bljesak, Zagreb, travanj 2015.

Наставак следи

ОПЕРАЦИЈА БЉЕСАК: „ВАЗДУХОПЛОВНА ДЕЈСТВА“