Пише: Данко Боројевић
Направљен за уништавање противничких циљева током Хладног рата, мало ко је могао замислити да ће својетски фронтовски бомбардер СУ-24 кога су Американци назвали „мачевалац“ (Fencer), данас да „хара“ потсовјетским простором.
До краја педесетих година XX века основу фронтовске авијације Совјетског Савеза чинили су застарели бомбардери ИЛ-28, који су постепено замењивани ловцима-бомбардерима СУ-7Б. Међутим, почетком шездесетих година XX века дошло је до значајне измене доктрине употребе јуришних авиона. На основу те измењене доктрине америчка компанија General Dynamics развила је ловачко-бомбардерски авион F-111 Aardvark. У СССР је одлучено да се започне са пројектовањем новог нападачког авиона у пројектном бироу Сухоја. Радови су истовремено ишли у два правца. У првом је планирано да се изврши модернизација авиона СУ-7Б, из којег ће касније настати ловац-бомбардер са промењивом геометријом крила СУ-17. Други правац стварао је услове за настанак новог фронтовског бомбардера означеног као пројекат С-6.
Већ 1961. године авиони СУ-7Б почели су масовно да пристижу у јединице фронтовске авијације. На инсистирање совјетског ваздухопловства, Влада Совјетског Савеза донела је одлуку о изради новог авиона који би био способан за уништавање малих циљева у сложеним метеоролошким условима (СМУ). Одлука је постала темељ за развој новог Сухојевог авиона.
Први радови на одсеку нових пројеката бироа Сухој започињу 1961-1962. године под лажним именом С-28 и С-32. Очигледно је било да је Сухој самоиницијативно почео да развија нови фронтовски бомбардер. Те је било јасно да се на радикално измењеном дизајну авиона СУ-7Б неће решити проблем. Главни проблем поред скраћења ПСС био је и конструкција новог нападно-навигацијског система, који би омогућио аутоматску контролу током трајања већег дела лета и олакшао тактичку процедуру при нападу на циљ. Овај задатак добио је пројектни биро ОКБ 794, а нови систем означен је као Пума.
Посебан захтев односио се на скраћење стазе за полетање и слетање јер су процене указале на то да ће сваки потенцијални нападач настојати да у првом удару уништи више авиона у базама. Све претпоставке добиле су пуну потврду у Израелско-арапском рату 1967. године када су готово сви борбени авиони тадашње Уједињене Арапске Републике били уништени пре него што су добили прилику да полете.
Биро је почео пројектовање новог радикално дизајнираног авиона 1962. године, а нови авион означен је као С-6. Сухој је покушао да постигне тражене особине комбинујући дизајн авиона СУ-7Б и СУ-15. На првом прототипу који је означен као Т-6-1 уграђена су два маршевска главна мотора Тумански Р-27Ф2-300 великог потиска и четири мања потисна мотора Колесов РД-36-35, који су били смештени у средњем делу трупа. Помоћни мотори коришћени су искључиво при полетању и слетању, те су они током хоризонталног лета били терет. Ово је очигледно био веома скуп компромис. Осим тога, авион је имао и делта крила. Кабина у којем су седели пилоти била је двоседа у тандем конфигурацији, где су пилоти седели један поред другог. Јасно је било да је узор за кабину био амерички пандан Ф-111. Званично, зелено светло за развој авиона дато је декретом владе од 24. августа 1965. године, пројектном бироу за пројекат под ознаком Т-6. У марту 1966. године идејни пројекат је одобрен, а главни пројекат је завршен крајем 1966. године. Истовремено су произведена два прототипа, један за тестирање у лету, а један за тестирање структуре. Први прототип означен као Т-6-1, завршен је маја 1967. године. Већ 29. јуна исте године упућен је на тестирање у лету. Свој први лет овај прототип извешће 2. јула 1967. године. Већ 4. јула исте године током свог другог лета први прототип је имао већих проблема, те је прототип испао из даљег такмичења за нови авион. Током свог првог лета било је јасно, да је, авион пун компромиса и да то није прави пут. Било је јасно да се треба тражити нова решења, како би се постигли тражени технички захтеви. Због тога је авион потпуно реконструисан – делта крила су замењена са крилима промењиве стреле у распону од 16 до 69 степени. Одбачена су четири мања мотора у трупу.
Почевши од средине 1967. године, биро је почео да разматра опцију авиона са промењивом геометријом крила. Званично, напори да се развије нови авион одобрен је декретом владе од 7. августа 1968. године. Ревизија пројекта Т-6 завршена је 1968-1969. године, а три прототипа израђена су до јесени 1969. године. Први прототип Т-6-2И упућен је на тестирање 10. новембра 1969. године, а свој први лет извео је 17. јануара 1970. године. Трећи прототип Т-6-3И свој први лет извео је крајем 1970. године, а четврти прототип Т-6-4И свој први лет извео је у лето 1971. године. Званично су тестирања трајала четири године – од јануара 1970. до јула 1974. године. Планирано је да тестирања трају шест година, али су она скраћена на четири, због политичког притиска совјетског руководства. Разлог дугог периоду тестирања био је због комплексности уграђених система. Могућност дејства у свим временским условима је остварена захваљујуци систему Пума у комбинацији са радаром Орион-А, теренским радаром Рељеф и уграђеним компјутером Орбита-10-58. Први серијски произведени СУ-24 (седми прототип) свој први лет извео је 31. децембра 1971. године. Следеће године покренута је масовна производња авиона на којима су извршена тестирања са наоружањем. Током 1973. године авиони су почели да пристижу у борбене јединице РВ СССР. Уредбом Владе Совјетског Савеза од 4. фебруара 1975. године Т-6 је уведен у наоружање РВ СССР под ознаком СУ-24.
Застрашени НАТО аналитичари указивали су на велики борбени потенцијал нових авиона, које су поредили са америчким Ф-111А. На њихову жалост СУ-24 није патио од мана које су пратиле његовог америчког супарника. Иако по спољашности слични, та два авиона су се разликовала по намени – од СУ-24 од првог тренутка се очекивало да буде што бољи фронтовски бомбардер, а Ф-111 је прво био замишљен као ловац за постизање превласти у ваздушном простору и тек кад се показало да је то промашај, преквалификован је у ударни авион. Основна тактика СУ-24 састојала се у лету са праћењем конфигурације терена што је требало да осигура непримећен продор кроз противничке редове. Совјетски пилоти су ретко имали прилику да на вежбама проверавају своје авионе у таквом сценарију, јер су команданти ограничили лет на малим висинама у страху од удеса и да би сачували ресурс авиона.
Нови фронтовски бомбардер на Западу је први описао начелник Здруженог штаба оружаних снага САД адмирал Томас Мурер (Thomas Hinman Moorer). Почетком 1974. године, у својој сензационалистичкој изјави рекао је „да је то први савремени совјетски ловац развијен специјално за ловачко-бомбардерске задатке и нападе из ниског лета и да ће тај авион вероватно бити основни тактички јуришни авион совјетског РВ“. Навео је кодни НАТО назив авиона Fencer (мачевалац) и идентификовао га погрешно као СУ-19 . Тако је свет сазнао, међутим са четири године закашњења, за нови совјетски фронтовски бомбардер. Касније ће западне обавештајне агенције сазнати и за праву ознаку овог авиона – СУ-24.
Серијски примерци су знатно измењени у односу на прототип Т-6-2И. У РВ Совјетског Савеза авион је једноставно био познат као СУ-24, док је НАТО разликовао три серије ове верзије. Прва серија означена је као Fencer-A и представљала је основни серијски авион, од петнаестог примерка авион је понео кодну ознаку Fencer-B и добио је падобран за кочење смештен у репни део хрбата, од 24 примерка кодна ознака је промењена у Fencer-C и у одређеном делу ради се о измени електронике. Серијска производња основне верзије трајала од 1971. до 1983. године. Први серијски примерци имали су шест носача наоружања, док је маса носивости наоружања била ограничена на 7000 кг. Касније су током производње додата још два носача наоружања. Истовремено је маса наоружања повећана на 8000 кг.
Пукови РВ Совјетског Савеза који су били наоружани са СУ-24 били су стационирани дуж западне границе СССР, у балтичким републикама, Украјини и Каљинградском региону. Ваздухопловна база Чернојавск у Каљинградском региону била је прва база чији су пукови били наоружани авионима СУ-24. Са овог аеродрома авиони су пребазирани у Источну Немачку, Пољску и Чехословачку и представљали су озбиљну претњу снагама НАТО. Касније су авиони постали саставни део совјетске групе армија у Немачкој, Пољској (северна група) и Мађарској (јужна група).
Паралелно са побољшањима током производног процеса, ОКБ је развијао и модификовани модел означен као Т-6М. Осми прототип постао је познат као Т-6-8М. Измене су биле пре свега сконцентрисане на уградњу побољшане инсталације и новог нападно-навигацијског система ПНС-24М Тигр. Да би се авион прилагодио новој опреми продужен је за 750 мм, а опрема је убачена између кокпита и носа радома. Прототип Т-6-8М имао је бројне измене у односу на СУ-24 последње серије. Први лет модернизованог авиона изведен је 24. јула 1977. године. Пред крај летних тестова одлучено је да се авион уведе у наоружање под ознаком СУ-24М. НАТО ће овај авион касније означити као Fencer-D.
Серијски примерци СУ-24М били су знатно измењени у односу на прототип Т-6-8М. Авиони СУ-24М добили су нападно-навигацијски систем ПНС-24М Тигр, који је објединио осматрачки радар Орион-А, радар за праћење терена Рељеф и нишанске уређаје за примену ласерских и ТВ вођених ракета и бомби. За самозаштиту авион је добио систем БКО-2 Карпати који се састоји од сигнализатора радарског зрачења СРО-15 Берјоза, ИЦ детектора Л-82 Мак који открива топлотни одраз нападачког авиона и ракета, уређаја за активно електронско ометање СПС-161 Геранијум, спремника ИЦ и радарских мамаца АПП-50. Подвесни контејнер Фантасмагорија обезбеђује примену противрадарских ракета. Авион је добио нову радио комуникацијску и радио-навигацијску опрему. СУ-24М би је први совјетски авион тактичке намене опремљен уређајем за попуну горивом у лету. Када се испод трупа СУ-24М постави контејнер УПАЗ-1А он постаје авион-танкер што је изузетно битна особина у фронтовској авијацији која не може да се ослања на малобројну флоту танкера, формацијски везану за стратешку бомбардерску авијацију. Серијска производња авиона СУ-24М трајала је од 1978. до 1993. године.
Сухој је 1978. године започео измене на авиону СУ-24М и његово прилагођавање у специјализовани тактички извиђачки авион. Први прототипови извиђача засновани су на бомбардерима Т-6М-26 и Т-6М-34. После дораде понели су ознаке Т-6МР-26 и Т-6МР-34 и предати су на испитивање 1980. године. У септембру 1980. године прототип Т-6МР-26 извео је свој први лет. Авион је конструисан за обављање извиђачких задатака за потребе КоВ, фронтовске авијације и РМ. Авион је усвојен у наоружање под ознаком СУ-24МР, а НАТО га је означио као Fencer-E. Фронтовски (тактички) извиђач СУ-24МР намењен је за прикупљање података у дубини од 400 километара иза прве борбене линије при чему се користи јединствени извиђачки систем БКР-1. У труп авиона су смештени радар за бочно осматрање Стик, ИЦ уређај Зима, ТВ камера Аист-М и две аерофото камере. На централни подтрупни носач, по избору, могу да се поставе контејнери Шпиљ-2М са ИЦ линијским скенером, Тангаж за електронско извиђање или Ефир-1М за радиолошко извиђање. Информације се до земаљске станице за обраду преносе радио везом, а филмови аерофото камера достављају се падобраном. За блиску одбрану авион може да користи ракете ваздух-ваздух Р-60 и Р-60М. СУ-24МР заменио је три типа извиђача које је користила совјетска војска – ИЛ-28Р, ЈАК-27Р, ЈАК-28Р и МиГ-21Р. Извиђач је уведен у наоружање 1984. године, а серијска производња је трајала до 1993. године.
На основу авиона СУ-24М, развијен је и авион за електронско ратовање СУ-24МП. За прототипове су коришћени Т-6М-25 и Т-6М-35, који су после прераде означени као Т-6МП-25 и Т-6МП-35. Свој први лет прототип Т-6МП-25 извео је у децембру 1979. године. Први серијски СУ-24МП свој први лет извео је 13. априла 1983. године. Поред опреме за активно ометање противничких радара, авион је наоружан са шестоцевним топом и може да носи од две до четири ракете ваздух-ваздух Р-60 и Р-60М. Авион је усвојен у наоружање као СУ-24МП, а НАТО га је означио као Фенцер-Ф. До 1993. године израђено је укупно 12 авиона СУ-24МП (према другим изворима само десет) и његове могућности нису објављене у јавним изворима.
Дуго времена је СУ-24 био намењен искључиво ваздухопловним снагама Совјетског Савеза. Крајем осамдесетих година XX века, одлучено је да се авион понуди богатијим савезничким арапским земљама. Одлука да се развије извозна верзија авиона на основу верзије СУ-24М донесена је 1986. године, али по устаљеном совјетском обичају, са осиромашеном опремом. Први прототип извозног авиона Т-6Мк састављен је у фабрици у Новосибирску у пролеће 1987. године, а свој први лет авион је извео 30. маја 1987. године. Извозна верзија се од совјетске верзије разликовала у конфигурације авионске електронике и система наоружања. По летним карактеристикама извозна верзија је била потпуно иста са изворном верзијом. Производња је покренута 1988. године, а авион је уведен у серијску производњу под ознаком СУ-24Мк (к – од речи комерцијалан). Први серијски СУ-24Мк свој први лет извео је 17. маја 1988. године. Између 1988. године и 1992. године верзија СУ-24Мк је продата ваздухопловствима Алжира, Ирака, Ирана, Либије и Сирије.
Распадом Совјетског Савеза авионе СУ-24 бившег ваздухопловства, наследиле су ваздухопловне снаге Азербејџан, Белорусија, Казахстан, Русија, Украјина и Узбекистан. Највише авиона је преузела Руска Федерација, Украјина је на својој територији затекла 205 авиона (према другим изворима 220), Белорусија је преузела 42 авиона, Казахстан 37 авиона,Узбекистан 31 авион, а Азербејџан је задржао ескадрилу од 11 авиона (извиђача СУ-24МР). Убрзо затим Украјина је бројно стање својих „мачевалаца“ свела на 120 авиона, иако их је данас оперативни свега око 30, Белорусија је фебруара 2012. године повукла своје авионе из наоружања. Због проблема са одржавањем Казахстан, Узбекистан и Азербејџан су били приморани да своје авионе повуку из наоружања. Тако да данас (2015. године) од бивших совјетских република, једино Русија и Украјина располажу авионима СУ-24 у инвентару својих ваздухопловних снага. Током 2008. године Русија је располагала са 415 авиона, од тог броја у инвентару РВ било је 321 авион а у инвентару РМ 94 авион. У свом ваздухопловству Русија тренутно располаже са око 280 авиона који су распоређени у 11 ескадрила, а у саставу РМ са око 50 авиона који су распоређени у два пука морнаричке авијације у Каљинградском региону на обалама Балтичког мора и у Севастопољу на обалама Црног мора. Русија планира да око 70 одсто флоте авиона СУ-24 буде замењена новим фронтовским бомбардерима СУ-34 до краја 2020. године, док би остатак флоте био модернизован на стандард СУ-24М2.Русија је приступила модернизацији својих авиона на стандард СУ-24М2, док за иностране кориснике врши модернизацију старијих авиона СУ-24Мк на стандард СУ-24Мк2. Сухој је понудио шест различитих предлога модернизације, од којих је најједноставнија преправка уградња ГПС и нишанског уређаја за ракете ваздух-ваздух Р-73, а најкомпликованији захват је уградња целокупне напредне авионике са авиона СУ-34.
Алжир је 1988. године са Совјетским Савезом потписао уговор о набавци десет авиона СУ-24Мк, који су испоручени током 1990/91. године. Током 1997. године из Белорусије су испоручена четири извиђача СУ-24МР, из Украјине су 1999. године испоручена три авиона СУ-24М, а из Русије су 2000. године испоручена 22 авиона СУ-24М. Данас Алжир располаже са 34 авиона СУ-24М/Мк од којих је већина авиона модернизована на стандард СУ-24Мк2 и четири извиђача СУ-24МР
Ирак је из Совјетског Савеза набавио 24 авиона СУ-24Мк. Авиони су испоручивани током 1987. и 1988. године . Према руским подацима, током рата у Заливу јануара 1991. године, ирачки СУ-24Мк нису учествовали у операцији Пустињска олуја, јер је само један технички тим био оспособљен за припрему и одржавање ових авиона. Међутим, сва 24 авиона СУ-24Мк су убрзо по почетку бомбардовања Ирака прелетела за Иран. Авиони су избегавали америчке ловце летећи у готово бришућем лету. Авионе су прелетели слабо обучени пилоти, што је још једна потврда да се ради о веома квалитетном борбеном авиону. Током прелета један авион се срушио изнад Ирана, а један је тешко оштећен приликом слетања на ирански аеродром Хамадан. Тако да су 22 ирачка авиона СУ-24Мк успешно извршила прелет за Иран.
Током 1989. године Иран је са Совјетским Савезом потписао уговор о испоруци 12 авиона СУ-24Мк, и испоруци 50 ласерски вођених ракета ваздух-земља Х-29Л, 50 телевизијски вођених ракета Х-29Т, 50 противрадарских ракета Х-58У, 50 ласерски вођених ракета ваздух-земља Х-25МЛ и 20 ласерски вођених бомби КАБ-1500Л, као и већи број авио-бомби опште намене, невођених ракетних зрна, ракета ваздух-ваздух Р-60, контејнере СППУ-6, три система УПАЗ-1А и 12 система Фантасмагорија-А. Укупно је Иран платио 800 милиона америчких долара. У ову цену је била укључена преобука пилота, набавка резервних делова и ограничена обука механичара. У ту цену није била урачуната поправка и ремонт осетљиве електронике.
Испорука авиона је текла у две фазе. Прва фаза са испоруком шест авиона завршена је 1990. године, а друга фаза са испоруком друге транше од шест авиона завршена је 1991. године.
У јануару 1991. године у Иран прелећу 24 ирачка авиона СУ-24Мк, од којих су два имали удес, те су у састав РВ Ирана уврштена 22 пребегла ирачка СУ-24Мк. Увођењем санкција Ирану 1993. године, из Ирана одлази и руски технички састав. Због тога је током деведесетих година XX века било исправно свега неколико авиона.
Иранци су због тога били приморани да сами ремонтују своје авионе СУ-24Мк, баш као што су то урадили и са својим ловцима F-14A Tomcat. Ремонт су сами освајали постепено, иако су им у том послу помагали и плаћени белоруски, украјински и казахстански механичари. Током тог ремонта извршене су одређене модификације и деломична модернизација на 12 авиона који су данас оперативни. Циљ је да до 2016. године у оперативној употреби Ирана буду 24 авиона СУ-24Мк. Иранци су успели да сами освоје производњу ласерски вођених бомби КАБ-1500Л.
Либија је 1988. године потписала уговор са Совјетским Савезом о испоруци 15 авиона СУ-24Мк. Либија је авионе унапред платила. У марту и априлу 1989. године испоручена је прва серија од шест авиона СУ-24Мк. Убрзо затим уследиће санкције УН Либији, те остатак од девет авиона никада није испоручен. Од шест испоручених авиона, два је Либија поклонила Сирији док су четири авиона остала у наоружању РВ Либије. После укидања санкција, Либија је са Русијом договорила да уместо испоруке преосталих авиона, Русија изгради у Либији железничку пругу Рас Лануф-Бенгази.
Од четири преостала авиона СУ-24Мк фебруара 2011. године, два авиона су била оперативна. Авиони су дочекали грађански рат у Либији. Један авион је оборен, док су три преостала авиона уништена на земљи у почетној фази НАТО интервенције у Либији 20. марта 2011. године.
Сирија је 1988. године са Совјетским Савезом потписала уговор о куповини 20 авиона СУ-24Мк. Авиони су испоручени током 1990. године. Либија је своја два авиона поклонила Сирији средином деведесетих година XX века. Сирија је 2009. године са Русијом потписала уговор о модернизацији авиона на стандард СУ-24Мк2. Радови на модернизацији авиона су почели 2010. године, а завршени 2013. године. РВ Сирије тренутно располаже са 20 авион СУ-24Мк2.
Ангола је још 1996. године изразила намеру да набави 12 авиона СУ-24М. Августа 2002. године из Белорусије је испоручен само један авион СУ-24М, који никада није полетео.
Судан је 2013. године добио прва три од укупно 12 наручених бивших белоруских СУ-24М. Из Белорусије су стигле посаде и технички састав за одржавање авиона. Испорука осталог контингента авиона из Белорусије није извршен.
У првој борбеној примени у Авганистану 1984. године СУ-24 је употребљаван у улози која одудара од његове основне намене. Планински терен је потпуно искључио примену прикривеног прилаза до циља и заштита од противничке ватре је пронађена у лету на средњим висинама. Са око 5500 метара висине класичним авио-бомбама масе од 250 до 500 килограма уништавали су утврђене положаје муџахедина, а повремени покушаји употребе вођених ракета били су разочаравајући, јер су циљеви јако тешко проналажени на кршевитим планинама. Совјетски авиони СУ-24 у Авганистану нису имали губитака.
Много више посла СУ-24М имао је у Чеченији где су уништавали циљеве унутар урбаних средина. Крајем новембра 1994. године формирана је специјална група од око 140 авиона СУ-24М, СУ-25 и СУ-17М који су у рано јутро 1. децембра 1994. године напали базе Ханикала и Калиновска и у том изненадном нападу уништили 165 авиона сепаратистичких снага. Само ударима из ваздушног простора по отпорним тачкама у граду Гудармесу успели су да истерају сепаратисте у околна брда, а у налету 18 јуришника 25. јануара 1995. године разорени су некадашњи силоси интерконтиненталних балистичких ракета који су служили као складишта за војни материјал. Фронтовским бомбрдерима СУ-24М поверени су напади ласерским и ТВ вођеним бомбама КАБ-500Л/Кр и КАБ-1500Л којима је потпуно разорена председничка палата у средишту Грозног. У том нападу ликвидиран је сепаратистички вођа Џохар Дудајев. У кампањи септембра 1999. године СУ-24М су вођеним средствима потпуно разорили све битније објекте инфраструктуре чеченске пара државе. Све у свему рат на простору Северног Кавказа однео је шест авиона СУ-24, три су оборена дејством сепаратиста са земље а три су отписан услед удеса.
Азербејџан је своје авионе користио током рата за Нагорно-Карабах. До 10. јуна 1992. године требало је да се сва техника из Азербејџана извуче за Русију. Већи део технике је извучен, али су део задржали Азери за своје снаге. Захваљујући поткупљеном генералу РВ СССР Владимиру Кравцову (који ће касније постати командант РВ Азербејџана), Азери су дошли до 30 авиона на аеродрому Насосном. На исти начин је поступио и командант извиђачког пука који је био стациониран на аеродрому Даљари, пуковник Александр Плеша који је Азерима достављао податке о руским плановима. Он ће касније постати командант ескадриле у РВ Азербејџана. Тако су на аеродром 9. јуна 1992. године упали наоружани Азери и заробили пет ловаца МиГ-25ПД и 11 извиђача СУ-24МР. Руси су пријавили и заробљавање једног транспортног ИЛ-76, који је тамо послат ради омогућавања евакуације базе. Азербејџанско ваздухопловство је у то време располагало са 45 борбених летелица којима су често управљали искусни плаћеници из бивше совјетске војске. Летели су у мисијама изнад Карабаха у авионима као што су МиГ-25, СУ-24 и СУ-25, као и у нешто старијим авионима као што је МиГ-21. Они су примали месечну плату од 5000 рубаља, а полетали су са ваздухопловних база у Азербејџану, често бомбардујући Степанакерт. Приликом заштите извиђача СУ-24МР који су били на извиђачкој мисији изнад Јерменије 17. фебруара 1994. године, од стране Јермена оборен је један азербејџански МиГ-21. Многи од пилота суочавали су се са страхом да ће бити убијени ако их оборе. Добро постављен систем ПВО онемогућио је Азербејџан да покрене више напада.
Узбекистанци су своје СУ-24 користили у грађанском рату у Таџикистану, против исламистичких снага које су деловале из Авганистана. Један СУ-24М оборен је 3. маја 1994. године. Оба руска пилота су спасена. У Авганистану узбекистански СУ-24М дејствовали су по снагама Талибана, и као подршка Северној коалицији од 1996. до 2001. године. У близини града Хеиратан узбекистански СУ-24М су 6. јуна 2001. године напали једну талибанску оклопну колону. Том приликом оборен је један СУ-24М, а посада је погинула.
Током рата за Јужну Осетију 2008. године Русија је користила своје СУ-24 против Грузије. Званично нема података о губицима, али се незванично наводи податак да су оборена два руска СУ-24. Наводи се податак да је 9. августа са РС ПВО Бук оборен извиђач СУ-24МР којим су управљали Игор Зиновјев и Игор Ржавитина. Зинавјев је заробљен док је Ржавитина погинуо приликом катапултирања. У званичним извештајима губитак овог авиона није евидентиран. Авион је био на задатку извиђања покрета грузијских снага. Ржавитини ће касније постхумно бити додељена титула Хероја Руске Федерације. Четири године после рата пуковник Владимир Богодухов, добио је за учешће у рату у Јужној Осетији титулу Хероја Руске Федерације. Према његовим речима, СУ-24 којим је он управљао оборен је 11. августа 2008. године од стране ПВО Грузије. Стицајем срећних околности он и његов навигатор су се после катапултирања успели спустити на територију под контролом руске војске. Ни овај губитак званично није признат.
Избијањем грађанског рата у Украјини 2014. године, дошло је до сукоба између проруских снага и снага владе у Кијеву. Снаге Украјине користе своје ваздухопловство за бомбардевање позиција проруских снага на истоку Украјине. Само је мањи број авиона СУ-24 употребљен у досадашњем току сукоба, од којих је један теже оштећен а други оборен дејством проруских снага.
Избијањем грађанског рата у Сирији 15. марта 2011. године регуларне снаге владе Башара ал-Асада, постепено су у сукоб са побуњеницима и терористима ИДИЛ (Исламска држава Ирака и Леванта) уводили и ваздухопловство. Прва дејства сиријског ваздухопловства догодила су се 17. јула 2012. године, када су се у подршку сопственим снагама укључили и борбени хеликоптери Ми-24. То је био први пут од избијања сукоба да се у непосредној ватреној подршци користе такве летелице. Како се сукоб распламсавао, у подршку снагама регуларне сиријске армије увођени су и јуришни авиони. Сви сиријски СУ-24Мк враћени су у земљу до краја 2013. године. Авиони су распоређени у састав 819. ескадриле која базира на аеродрому Тијас. Авиони су били на модернизацији у Русији и подигнути су на стандард СУ-24Мк2. Први напади сиријских авиона СУ-24Мк2 на противничке положаје изведени су новембра 2012. године. Прво обарање серијског СУ-24Мк2 од стране противника ракетом Игла догодило се 18. новембра исте године, у провинцији Алепо.
Сиријски СУ-24Мк2 проверавали су и будност британске ПВО на Кипру. Тако су авиони СУ-24Мк2 2. септембра 2013. године, у бришућем лету изнад Средоземног мора долетели на удаљеност од 14 миља од британске ваздухопловне базе Akrotiri на Кипру. Авиони су се окренули назад пре него што су полетела два британска ловца Typhoon. Реакцију турске ПВО сиријски авиони су тестирали 5. октобра исте године. Турска је реаговала пославши два ловца F-16C да их пресретну, али безуспешно.
Друго обарање сиријског СУ-24Мк2 догодило се 23. септембра 2014. године. Наиме, тог дана је један сиријски авион упао у израелски ваздушни простор изнад Голанске висоравни, ушавши око 800 метара у дубину Израела. Авион је оборио израелски РС MIM-104D Patriot изнад сиријске територије након што се СУ-24Мк2 вратио назад у сиријски ваздушни простор. Посада се успешно катапултирала и вратила у базу. Сирија тренутно располаже са око 20 авиона СУ-24Мк2 који чине најважнији ударни авион у инвентару РВ Сирије.
Фронтовски бомбардер СУ-24 сматра се прилично компликованим авионом. Током прототипских тестирања изгубљено је око десет авиона. Када је СУ-24 уведен у наоружање стопа удеса износила је око пет до шест авиона годишње. Од 1973. године до 2002. године у разним удесима је изгубљено око 30 авиона. Од децембра 2008. године до јула 2015. године РВ Русије изгубило је шест авиона.
Планирано је, да се већи део авиони СУ-24 у саставу РВ и РМ Русије до 2020. године замени новим фронтовским бомбардером СУ-34.
Међутим, планови су једно а стварност друго. Руски СУ-24 24. фебруара 2022. године, кренули су поново у рат. Али овај пут изнад Украјине. Сплетом историјских околности, бивши совјетски фронтовски бомбардери сада у саставу украјинског и руског ваздухопловства данас одмеравају своје „мишиће“ изнад Украјине. У ствари, то је доказ да „отписани“ бомбардер у основи није за отпис, већ шта више, да је он „корисни радни коњ“ за оба ваздухопловства у овом рату.
За израду текста коришћена је књига у рукопису: Danko Borojević, Dragi Ivić, Željko Ubović, ENCIKLOPEDIJA MLAZNIH LOVAČKO-BOMBARDERSKIH I JURIŠNIH AVIONA