Пише: Данко Боројевић
Иако су немачки млазни мотори с аксијалним компресорима били концепцијски напреднији, проблем је био тај што средином четрдесетих година XX века још увек нису постојали квалитетнији материјали неопходни за њихову израду. Тако да је први совјетски оперативни млазни ловац МиГ-9 израђен на основу технологије донесене из окупиране Немачке. У то време британски стручњаци су развили једноставнији турбомлазни мотор са центрифугалним компресорима. Совјети су у то време имали намеру да направе најбољи млазни ловачки авион на свету. То је значило најбољу комбинацију немачких аеродинамичких открића и најнапредније британске технологије израде турбомлазних мотора.
Совјетски министар ваздухопловства Михаил Круничев и познати конструктор авиона Александар Јаковљев 1946. године, предложили су Стаљину да СССР купи британске моторе. Упркос скептичности, Стаљин је одобрио да се у Великој Британији купе мотори. У Велику Британију упућена је делегација на челу са конструктором авиона Артјом Микојаном и стручњаком за моторе Владимиром Климовом. Пошто су Британци пристали да продају лиценцу за производњу мотора, делегација се у СССР вратила са потпуном техничком документацијом за производњу мотора Rolls Royce Nene I, Nene II и нешто мањег мотора Derwent-5, сви са центрифугалним компресорима. Мотори су у СССР добили ознаке РД-45, РД-45Ф и РД-500. Иако су се први мотори показали непоуздани, то је решено унапређењем производних поступака и применом квалитетнијих материјала. Истовремено с увођењем у серијску производњу мотора РД-45 и РД-45Ф, конструкторски биро МиГ је развио свој напредни ловачки авион на којем су примењена сва аеродинамичка сазнања до којих су Совјети дошли у Немачкој, а пре свега примена стреластог крила постављеног под углом од 35 степени. Пројекат је добио интерну ознаку И-310. Први прототип је полетео 30. децембра 1947. године, тачно три месеца после америчког ловца F-86 Sabre. Прототипом је управљао пробни пилот Виктор Н. Југанов. Неколико месеци касније, пошто је прототип показао сву квалитету новог ловца, додељена му је службена ознака МиГ-15.
Ипитивања у лету су показала да МиГ-15 пати од већег броја недостатака, што и није било чудно за тако напредан дизајн. Други прототип полетео је 27. маја 1948. године, а трећи прототип 17. јула исте године. Сва три прототипа су интензивно коришћена током летних испитивања, како би ловац што пре ушао у серијску производњу. Уочени недостаци су постепено отклањани. Проблем су представљали и пилоти који су се тешко привикавали на нови авион. Решење је пронађено у новом приступу обуци пилота.
На први поглед било је јасно да је МиГ-15 за целу генерацију испред свог претходника МиГ-9. Осим потпуно металне конструкције (углавном алуминијумске), МиГ-15 је добио и стреласто крило постављено под углом од 35 степени. На свако су крило уз дуж целе тетиве постављене две аеродинамичке преграде, како би се побољшало управљање авионом. Репни хоризонтални стабилизатори су постављени под углом од 55,7 степени, а вертикални стабилизатор под углом од 40 степени. Иако је авион требао да лети на високим поџвучним брзинама, управљачке команде су биле и даље као на авионима с клипним мотором (без хидрауличких ојачивача). С друге стране, уграђена је кабина под натпритиском и велики капљичасти поклопац кабине, који је пилоту пружао одличан поглед на све стране. Уграђено је и катапулт седиште преузето са двоседа МиГ-9УТИ. Стајни трап типа трицикл, такође је преузет с ловца МиГ-9. Мотор типа РД-45Ф потиска 22,3 килоњутна, постављен је одмах иза кабине пилота, мало иза средишта авиона. Електронска опрема је била веома сиромашна и укључивала је радио, радио компас, радио висиномер и систем за инструментално слетање.
Наоружање авиона састојало се од топа калибра 37 мм и два топа калибра 23 мм. Наоружање је постављено у нос авиона. Први је прототип имао наоружање преузето с МиГ-9 и састојало се од топа Н-37 (37 мм) и два НС-23 (калибра 23 мм) којима је брзина паљбе повећана с 550 на 850 граната у минути. Капацитет муниције био је 40 граната калибра 37 мм и 160 граната (80 по топу) калибра 23 мм. Целокупно је наоружање уграђено, данас би рекли, модуларно, што је увелике олакшавало његово одржавање, а омогућавало је и његову замену другим наоружањем. Под свако крило могао се поставити по један одбациви резервоар за гориво. На располагању су били резервоари капацитета 250, 300, 400 и чак 600 литара. Проблем је био што су постојали „десни“ и „леви“ резервоари који су се морали поставити на „своје“ крило. Уз то сваки је МиГ-15 могао понети под сваким крилом једну бомбу масе до 100 кг.
У складу с тим упутствима пројектни биро за моторе Климов наставио је развој мотора РД-45 те развио појачану верзију ВК-1 (Владимир Климов), која је развијала 26,5 килоњутна потиска. Нови је мотор одабран за уградњу у напреднију верзију МиГ-15бис, која је први пут полетела 2. јула 1949. године. МиГ-15бис био је знатно напреднији у летним карактеристикама него прва верзија. Разлог лежи у томе, што су у МиГ-15бис уграђени снажнији мотор и хидраулички систем за покретање летних површина. Уведени су и нови одбациви резервоари капацитета 400 литара, који су се могли поставити под оба крила.
И РВ СССР било је задовољно ловцем МиГ-15бис. На самом ловцу извршене су неке мање измене током производње. Уместо топова НС-23, уграђени су топови НР-23 истог калибра, али са 50 посто већом брзиним паљбе. Замењен је поклопац кабине новим поклопцем који је пружао бољу прегледност, а саму кабину су ојачали оклопом. Повећане су ваздушне кочнице. Уграђен је и систем за детекцију радарске озрачености авиона Сирена-2. Мотор је добио систем за аутономно стартовање с електричним мотором, чиме је отклоњена потреба за камионима с посебним агрегатима. Мањи број ловаца МиГ-15бис је произведено с кочећим падобраном и системом против блокаде кочница. Већина ловаца МиГ-15бис била је у природној сребрној боји алуминијума.Крајем педесетих година XX века, одређен број авиона МиГ-15 прошао је кроз фазу модернизације. На крила су постављени нови поткрилни носачи наоружања, на које су се могли поставити НРЗ В-З и бомбе масе до 100 кг. Међутим, јуришна верзија МиГ-15СБ настала је у журби те она није била додатно оклопљена како би била заштићена од дејства ПВО ватре са земље. Веровало се да је брзина авиона довољна заштита. Сама носивост од 500 кг (према неким другим изворима 550 кг) није била довољна за било какву озбиљнију мисију, нарочито ако су се морали носити допунски резервоари за гориво. Задржан је и постојећи нишан, али је он био неупотребљив приликом употребе гравитационих бомби. Због тога су јуришни авиони МиГ-15СБ ради веће ефикасности били наоружавани касетним бомбама и НРЗ В-З.
За пратњу бомбардера била је намењена верзија МиГ-15бисС. Праћење бомбардера на великим даљинама захтевала је већу количину горива, те је МиГ-15бисС имао два допунска резервоара капацитета по 600 литара. Велики су резервоари захтевали ојачање крила, али су за готово дупло повећали долет авиона. Повећани су и пилотски резервоари за ваздух. Међутим, израђено је само 49 примерака верзије МиГ-15бисС.
Извиђачка верзија имала је ознаку МиГ-15бисР. Код ње су због уградње АФК уклоњена два топа калибра 23 мм, а с ловца МиГ-15бисС су преузети допунски резервоари капацитета 600 литара. Укупно је израђено 364 извиђача.
Двосед за обуку носио је ознаку МиГ-15УТИ, док му је НАТО доделио кодни назив Midget. Серијска производња двоседа почела је током 1950. године. Авион је добио повећану кабину са два седишта у тандему и дуплим командама. Место за другог пилота обезбеђено је уклањањем великог резервоара за гориво. МиГ-15УТИ покретан је мотором Климов РД-45Ф. Наоружање овог авиона се састојало од једног топа калибра 23 мм и једног митраљеза 12,7 мм. Врло брзо МиГ-15УТИ постаће стандардни авион за обуку свих држава Варшавског уговора (ВУ), али и великог броја других земаља. Авион су пилоти због своје поузданости звали „бабушка“.
Приликом рутинског тренажног лета 27. марта 1967. године, у авиону МиГ-15УТИ погинуо је најпознатији совјетски астронаут – Јуриј Гагарин. Несрећа се догодила због слабе видљивости која је довела до удара авиона о тло земље.
Кад су 25. јуна 1950. године снаге Северне Кореје продрле на територију Јужне Кореје, сјевернокорејско је РВ у свом саставу имало само ловачке авионе с клипним моторима (као што су били Јаковљев Јак-9 и Лавочкин Ла-11). Због тога не чуди да су, после реорганизације, здружене коалицијске снаге с Американцима на челу и опремљене најсавременијим ловцима с турбомлазним моторима у врло кратко време створиле потпуну превласт у ваздушном простору. Да би поновно успоставили равнотежу Совјети су одлучили Севернокорејцима испоручити свој најсавременији ловац МиГ-15. И не само то, већ су дали и своје пилоте који су на њима летели.
Убрзо су ловци МиГ-15 с неба „помели“ америчке ловце F-80 Shooting Star и F-84 Thunderjet . Американцима није преостало ништа друго него да у борбу убаце свој најбољи ловачки авион – F-86 Sabre. Појава ловца МиГ-15 изнад ратишта Кореје, 1. новембра 1950. године било је велико изненађење за Запад, на рубу шока. Приче о крађи планова авиона F-86 само потврђују колико су Американци тешко прихватили чињеницу да је „заостала“ совјетска ваздухопловна индустрија била способна произвести тако напредан ловачки авион који се могао успешно носити с најсавременијим америчким ловцима. Главне окршаје у ваздуху за време рата у Кореји водили су ловци МиГ-15 и F-86. У односу на F-86 ловац МиГ-15 имао је извесну малу предност у брзини и осетну већу способност пењања. Насупрот њему, F-86 имао је предност у маневру у хоризонталној равни, посебно на малој висини. Једном речју закључује се да оба ловца припадају истој категорији али са различитим наоружањем и опремом. Током рата у Кореји МиГ-15 био је расадник совјетских пилота асова.
После завршетка рата у Кореји МиГ-15 је наставио да лети на ратиштима широм планете. Кина је овај ловац употребила у сукобима с ловцима F-86 Sabre РВ Тајвана. Египат и Сирија су своје ловце МиГ-15 употребили током рата за Суецки канал 1956. године, где су ови ловци успели да оборе неколико израелских ловаца. Египат је ове ловце употребио и током Израелско-арапског рата 1967. године, али су тад ловци МиГ-15 већ били застарели. Почетком америчке интервенције у Вијетнаму, једини ловац са којим је располагало РВ ДР Вијетнам био је МиГ-15. Међутим, нема података да су северновијетнамски ловци МиГ-15 учествовали у ваздушним дуелима са америчким ловцима.
И док је МиГ-9 прославио конструкторе Микојана и Гуревича у Совјетском Савезу МиГ-15 им је донео светску славу која ни до данас није избледела.
За израду текста коришћена је следећа литература:
Данко Боројевић, Драги Ивић, Енциклопедија млазних ловачких авиона, Ауторско издање, Пожаревац, 2012.