Лични осврт, Пише: Данко Боројевић
Ове 2023. године, навршава се 28 година од једне битке о којој се веома мало зна и готово упште не прича. Реч је о борбама код Босанског Грахова августа 1995. године, где су јединице Војске Републике Српске (ВРС) извеле први противудар против јединица Хрватске војске (ХВ), убрзо по паду Српске Крајине. У тим борбама ВРС је јединицама ХВ нанела тешке губитке, указујући на то да ће се снаге ХВ суочити са озбиљним отпором ВРС.
Противнапад ВРС на правцу Ресановци-Грахово започиње 8. августа 1995. године. У противнападу су ангажоване снаге 2. дринске мешовите лпбр, 65. заштитног пука и 10. диверзантског одреда.
Наведени противнапад извела је новоформирана ударна група из Дринског корпуса (обе новоформиране бригаде), која је после пада Грахова дошла да заустави ХВ, није била у склопу операције „Вагањ-95“. Многи сматрају да је противудар ВРС код Грахова, изведен у склопу операције „Вагањ-95“. Међутим, то није тако. За избијање на превој Вагањ код Ливна планиране су два до три пута веће снаге које су требале доћи из Српске Војске Крајине (СВК) и прикључити се овој ударној групи. Успешно изведена операција „Олуја“, једноставно је онемогућила првобитни план операције „Вагањ-95“. Нападом НАТО снага на ВРС, као и покретањем хрватске операције „Маестрал“ и касније „Јужни потез“, сама операција „Вагањ-95“ губи свој смисао.
На идеју око враћања Грахова, дошао је пуковник Винко Пандуревић (командант пристиглих јединица из Дринског корпуса) који је после пада Грахова и повлачења дела јединица из Другог крајишког корпуса ВРС (2. КК ВРС), стабилизовао линију фронта негде на половини пута између Грахова и Дрвара у Ресановцима. Тражио је од генерала Миловановића, да му одобри да крене у противнапад с циљем, да у првој фази овлада доминантним котама за контролу комуникације Грахово-Книн, да би потом у другој фази заузео Грахово и припремио јединице за предстојећу офанзиву ХВ.
Као коначни циљ, пуковник Пандуревић је навео, тактичке повољније услове за извођење одбране од оних које је имао пре операције (скраћивање линије фронта, те приморавање ХВ да своја појачања не доводи више из правца Книна, већ другим околним правцем…). За прву фазу није тражио додатна појачања, јер је то могао са својим снагама, док је за други део операције тражио да се доведе одређен број тенкова, које је предала СВК а које је он видео у Петровцу, при доласку на фронт. Тенковима је била потребна муниција и гориво. Команда 2. КК, обећала је слање тенкова други дан чим се осигура комуникацију Грахово-Книн. Како је пуковник Пандуревић журио са противударом, план је урађен за један дан. Тако да је одлучено да се напад изведе у ноћи између 12. и 13. августа, после артиљеријске припреме у трајању од 20-30 минута. За саму операцију, одобрена му је ваздухопловна подршка од два авиона Орао.
Оно што се следећег дана знало у ГШ ВРС, јесте да је пуковник Пандуревић јавио генералу Миловановићу, да је прва фаза осигурања десног бока и овладавања одређеним котама и осигурања путне комуникације према Книну завршена уз минималне губитке, те да су испуњени услови за оклопно-механизовани напад како би се довело Грахово у полуокружење и осигурао леви бок снага, које су стигле на нека два до три километра од Грахова. Како се касније испоставило, нико није одобрио обећане услове пре отпочињања операције, те су тенкови и даље били у Петровцу. Пуковник Пандуревић поново успоставља везу са ГШ и тражи дозволу да се укопа на достигнутим положајима, пошто не може даље без подршке левог крила. Из ГШ му је речено да нема укопавања, тачније, да се спреми за улазак у Грахово следећег јутра а да очекује у току ноћи долазак оклопних јединица. Једном диверзантском одреду, који је био под директном контролом ГШ а који је био ударна група у овим операцијама, те вечери је издато наређење, да први уђу у град и по могућности заробе све хрватске официре, које затекну и обезбеде услове за њихово испитивање. Следећег јутра, уместо обећаног појачања, уследио је противудар ХВ на лево крило, које није било обезбеђено те се Пандуревић последњи пут јавио ГШ, рекавши да је издат и да се враћа на почетне положаје у Ресановце. У току тих борби и повлачења, погинуло је 11 припадника ВРС а било је и петнаестак заробљених припадника ХВ (углавном сви пореклом из Сплита). Касније ће се одвијати слична драма, око одбране Дрвара и потпуног повлачење делова Дринског корпуса из западног дела Српске.
Противнапад ВРС, изведен је на положаје 141. бригаде ХВ. Почетком августа 1995. године, 141. бригада запосела је положаје у ширем рејону Босанског Грахова. Лево од њих била је 6. домобранска пуковнија а десно јединице ХВО. Стање на линији било је стабилно, борби је било, али нису биле већег интензитета. Јединица је успешно одолевала нападима противника и држала достигнуту линију одбране све до ноћи 12./13. августа. Тад су српске снаге извеле противудар на хрватске снаге. Најтеже борбе вођене су на положајима испред Дерала те на комуникацији Дрвар-Босанско Грахово.
Тих дана добро се сећа бригадир ХВ Анте Котромановић, који је у време „Олује“ био командант Оперативне групе Сињ, а баш тада генерал Анте Готовина поставио га је за команданта Оперативне групе Сајковић, која је држала подручје Грахова.
„На то подручје дошао сам ноћу 11. на 12. коловоза. Реално, напад нитко није очекивао. Наше најбоље постројбе биле су на одмору након тешких операција и 40-ак дана проведених на Динари, а били смо и самозадовољни јер смо ослободили Книн, што је била кулминација свега што смо сањали.
Иначе, 141. бригада била је добра постројба, с доста ратног искуства, али је у то вријеме дошло пуно неискусних, тек мобилизираних војника. Било је проблема, сустав обране није био најбоље постављен, речено ми је да ће 7. и 4. гбр оставити нешто оклопа, али се то због лоше координације није догодило.
Стога сам оперативну групу преузео тек касно ноћу 12. коловоза, а већ у 03.00 сата обавијестили су ме о нападу. Изишао сам на прву црту и са заповједником бригаде договорио да на терен пошаље све оперативце, како бисмо добили све потребне информације.
А с терена су долазиле драматичне вијести. На подручју Дерала отворио се пакао, тукло је српско топништво и зракопловство, надирали су тенкови, елитни „дрински вукови” упали су иза хрватских положаја и сијали смрт. Једна за другом падале су коте Цигељ, Биљег, Видовића главица.
Покушавали смо контролирати штету, али, наравно, било је и панике па је један број људи напустио положаје, о свему сам обавијестио генерала Адемија. Генерал Адеми имао је сјајан рефлекс. Како је десна фронта од Грахова мировала, већину топништва и снага пребацили смо на главни смјер.
Из причуве смо пребацили једну бојну 126. бригаде и договорили протунапад 141. бригаде на Главицу.Истодобно, из смјера Стрмице долазила је 6. пуковнија, која је дијелом снага требала вратити брдо Биљег.
Но, покушај враћања изгубљених положаја тај први дан није успио. Навечер 13. коловоза у помоћ стиже бојна 7. гбр, из причуве стиже и бојна 4. гбр, долази и појачање у топништву и оклопу, а и комплетна 126. бригада.
Све је било спремно да хрватске снаге, ојачане и сад посве организиране, крену у протунапад.
Уз снажну топничку ватру, у протунапад смо кренули ујутро 14. коловоза. Био је то напад из покрета, први пут изведен на тај начин, барем у ЗП Сплит. Ми смо у ходу, без посебног извиђања и планирања, увели снаге у борбу, одредили смјерове и жестоко кренули. Ишли смо лијевом страном Граховског поља, десно уз село Бурсаће према Дрвару и врло брзо пробили прву црту. „Дринске вукове“ и остале разбили смо из покрета и већ 15. коловоза дошли до Дрвара.
Узели смо све доминантне положаје и Дрвар нам је био као на длану. Као кад се попнеш на Сљеме, а испод су Шестине. Ту смо се укопали и чекали нове операције – „Маестрал“ и „Јужни потез“.
Према сећању генерала хрватске војске Рахима Адемија: „То је била јако сложена операција и није била некаква мања битка. Наше снаге у једном тренутку доживјеле су пораз, па чак су се и повукле с терена. Био је већи број погинулих и рањених војника, а српске снаге предвођене специјалним постројбама успјеле су пробити нашу линију обране.
Почетни удар српске протуофензиве провеле су снаге српских специјалаца у правцу Биљег-Циљег Видовића глава-Беговац.
Тај удар српских снага био је релативно успјешан. Ја сам из заповједништва у Книну пратио ситуацију на терену. Добивао сам извјешћа од заповједника бригада, на који је ударила шака српске контраофензиве. Оно што је било најбитније је да прије било каквог нашег протунапада не изгубимо везу с бригадама на терену, које су већином биле попуњене новим момцима. Искористили смо макадамске путеве преко Динаре, које смо и раније, за вријеме Олује, користили како би ослободили Книн, да сазнамо што се догађа како би се што боље организирали. У исто вријеме кад сам послао возило према Анти Котромановићу да сазнам што се догађа код њега, послао сам и заповијед бојној 7. гардијске бригаде које су биле у причуви у Книну да одмах крену према Грахову, али опет оним макадамским путем преко Динаре, Црвене земље преко којих смо однијели побједу у Олуји.
Сазнао сам да су српске снаге успјеле оно чега сам се највише бојао, дошле су до улаза у Босанско Грахово и пресјекле линију код Дерала те скоро заузеле тај изнимно важни пријевој преко којег би оствариле позиције за даљње напредовање према Ливну и Книну. Срби су кратко и заузели узвишења код Босанског Грахова и пресјекли линију комуникацију Книн-Босанско Грахово. Тада је 141. бригада претрпјела одређене губитке.
Операција је имала двије фазе. Већ раније, 13. коловоза, дао сам припремну заповијед 7. гардијској бригади да с цјелокупном потпором из зборног подручја Книн крене у правцу Ресановаца и Босанског Грахова. Десно крило 7. гардијске бригаде тада је држала 126. бригада, а лијево 6. домобранска пуковнија. У другој фази у борбу су Србима иза леђа ушле 113. бригада која је створила увјете да у борбу уђе и 4. гардијска бригада с појачањем у топништву и оклопу.
Постројбе су 14. коловоза у 04.00 сата ујутро уз снажну топничку ватру кренули у протунапад, те је за само сат времена 7. гардијска бригада већ била на главном правцу према Грахову.
Тај дан је 113. бригада до 14.00 сати неочекиваним нападом иза леђа, из покрета, без посебног извиђања и планирања разбила српске снаге и омогућила увођење 4. гардијске у борбу. Већ 15. коловоза, 4. гардијска бригада почела је снажне борбе у којима је нажалост изгубила два витеза и у потпуности разбила српску обрану. Након тога обје фазе операције биле су готове, 7. гардијска и 4. гардијска, уз помоћ 141. и 113. бригаде те 6. домобранске пуковније, су се спојиле и снажно преко Граховског поља наставиле пробијати српску обрану и дошли до изнад Дрвара“. Ту су стали након што су заузели сва узвишења, око тог мјеста како би могли контролирати терен.
Ово је била једна од најбржих акција којим смо спријечили српску протуофензиву. Унаточ почетним губицима, у контранападу, ХВ је успјела остварити феноменалну побједу, чији је успјех омогућио скори крај рата и даљње нападне операције попут операције Маестрал“.
У тим борбама према хрватским подацима, хрватске јединице имале су око 30 погинулих припадника. Према истим подацима, 141. бригада имала је 21 погинулог, једног несталог и 50 рањених.
Поновне борбе око Грахова, показале су ХВ да је ВРС способна да изведе противудар и да јој нанесе озбиљне губитке. Међутим, због еуфорије коју је изазвала успешно изведена операција „Олуја“, то неће бити тако схваћено.
Приметно је да су обе војске у овим борбама показале одређене пропусте.
ХВ је показала бројне пропусте на почетку српског противудара, Кључни пропуст је био потцењивање противника, посебно по завршетку операције „Олуја“. Осим тога, због лоше кординације у одбрани, почињени су бројни пропусти, који ће јединицама ВРС омогућити успех у првој фази борби.
ВРС опет због својих слабости и посебно због лоше кординације снага, није експолатисала почетне успехе јуришних јединица. Шта више, обећана средства подршке јединицама које су изводиле нападну операцију, нису никад стигла. Знало се да ангажоване снаге које је ВРС на том правцу употребила, нису довољне за успешан завршетак противудара. У то време знало се, да 2. КК ВРС није више био способан да пружи потребну подршку снагама у нападу. Међутим, о томе су или ћутало или су слати „лажни“ извештаји о борбеној спремности Корпуса.
Међутим, било како било, ВРС је показала снагама ХВ да је способна да пружи озбиљан отпор, па чак и да противнику нанесе озбиљне губитке.
Поуке ове битке, нису допрле до Команде ХВ па ће убрзо ХВ доживети тежак и одлучујући пораз на рекама Сави и Уни.
Како се о поразу на Сави и Уни у Хрватској углавном ћути или се тихо говори, тако не треба чудити, што се о борбама код Грахова од 12. до 15. августа 1995. године, све донедавно ћутало.
За израду текста коришћена књига: Данко Боројевић, Уна-95, одбрана Републике Српске 1995. године, ауторско издање, Београд, 2023.