Тог седмог октобра 2023. године на Блиском истоку запаљен је пожар који прети да се разбукта и изазове експлозију која ће бити стравична. У случају тоталне ексалације рата ситуација ће бити много другачија, а рат крвавији него онај у Крајини, са стотинам хиљада жртава.
У овој причи оно што је интересантно када је реч о „палестинском питању“ скоро од наших аналитичара није било ни речи. Мисли се на озбиљнију причу од времена Мојсија и Првог арапско израелског рата. Оно што највише буди занимање јесу арпаски суседи Израела, који сем вербалне реторике скоро ништа и не преузимају на стравичним дешавањима у Гази. То се односи на Јордан и Египат државе са којима Израел има одличне односе. Декларативно осим вербалних речи Јордан је остао на пријему америчких противракетних снага, а Египат је запретио да неће подржати палестинске избеглице из газе и оставити их на Синају, него их спаковати и послати ка Европи.
Сада је испливало да је Израел рамишљао хипотетички о таквом сценарију, али са којима се Египат баш и не слаже и гранични прелаз према Гази држи затворен осим за повремени улазак хуманитарних конвоја.
Ова прича је историјска, али не од Мојсија што кажу неки аналитичари него своје корене има и у колонијализму и 1948. када је основана држава Израел, али не и арапска држава са чиме је отворена пандорина кутија за рат који букти скоро 80 година.
Мржња Израелаца и Арапа, односно Палестинаца не траје 1,000 година, него заправо граничник ове приче је почетак 20. века, односо Први светски рат и у освит тамо 2016. године када се назирао крах већ тад умирајућег Османског царства који је био подељен на мање управне једнице санџаке. У тај простор улазио је и простор који је познат од римских времена под именом Палестина. Захваљујући споразуму Скај-Пико и поделом Блиског истока комплетан простор Палестине је дошао под британску колонијалну управу. Уследио је заплет, који ни данас нема свој крај, пркос неком смисленом почетку.
Сионизам као политички покрет није градио своју теорију на визији бечког новинара Теодора Херцла и његовој визији јеврејске државе „Дас Јуденштат“, већ прави темељ налазио се у идејама ревизионисте из Одесе Зева Јаботинскег, који је формулисао тезу да Јевреји имају право до своје државе односно „Ерец Израел“, коју је формулисао руски јеврејин Леон Пинскер.
Иначе осим британске окупације Палестине, кључну улогу у насељавању тог простора великим бројем Јевреја игарао је и масовна бежанија Јевреја из источне Европе. Тај догађај је именован Алиах и имао је четири фазе: прва у периоду од 1882-1903 са Балтика, друга 1094-1914 из Русије, трећа 1919-1923 из Пољске и четврта 1933-1939 из нацистичке Немачке.
Ова трагедија Јевреја пред Холокауст је прва покренула талас арапског национализма, а тај је опет за собом повукао сионистичку реакцију којој су доливали уље на ватру прво погроми, а онда и холокауст.
Иначе Јевреји се о својој јеврејској држави заснованој на теорији Јаботинскег и Пинскера нису били спремни договарати или преговарати нисаким, а посебно не са Арапима.
Британци су 1916. донели Балафуреву декларацију са којојм је јеврејсак држава постала британска обавеза званично: „Јеврејска национална држава у Палестини“. Велики број Јевреја на различите начине покушавао је да се дочепа Палестине. Многи Јевреји који су долазили из свих крајева Европе са собом су носили и своје животне навике, али и политичке визије. Године 1909. настао је први кибуц Тел Авив (данас један од модерних градова Израела), за њим настао је кибуц Деганија. Оба су се као идеја кибуца и колективизма темељила на комунизму, који је нашао плодно тло како међу Јеврејима, тако и Арапима.
Године 1920. настао је Вад Ленуми -Национални савет и Хагана претходница Израелске војске. Године 1922. Британци су дали Лиги народа пристанак на формирање јеврејске државе у Палестини, док је преростали део Палестине њен источни део (Западна обала) прикључена Трансјорданији (данас Краљевина Јордан).
Поглед на Арапе који су живели на простору Палестине је постао различит како у Дамаску, тако и у Аману, а понајмање је за то био заинтересован Каиро.
Арапски поглед
На формирање јеврејске државе на тлу Палестине потпуно другачије гледали су тамо живећи Арапи, који су „јишув“ сматрали као оруђе западног империјализма и страно тело у њиховој виешвековној култури, која је била последица скоро хиљадугодишње владавине Османлија овим простором. На том простору Турци су били грађани првог реда, Арапи другог, Јевреји треће, а хришћани четвртог реда.
Уље на ватру додало је и британско обећање Арапима да ће им као и Јеврејима бити омогућено формирање сопствене државе на тлу Палестине. Међутим сваки талас је покренуо нови талас арапског незадовољства и 1936. уследио је Арапски устанак против Британаца и Јевреја. Међутим цела побуна је пропала јер су Јевреји били моћнији економско, а Британци су 1939. донели Белу књигу која је елиминисала Балафуреву декларацију и на почетку Другого светског рата тотално зауставила исељавање Јевреја у Палестину. Касније је то био елемент који је Британце дуго оптерећивао јер су се често питали колико би Јевреја било спасено од холокауста да није донета била Бела књига. Немири из 1936. иако су пропали први пут покренули су талас свеарапске солидарности, коме у препреку нису стајале вештачки нацртане границе које су лењиером вукли Париз и Лондон не мислећи на етничке, верске и културне разлике на овом простору.
Арапи су Други светски рат прошли мирно и без потреса за разлику од Јевреја који су доживели стравично уништење на тлу Европе. Преживели логораши су кренули пут Палестине и обећања да ће бити формирана нова држава. Избеглице које су пловиле бродовима код Кипра су заустављали британски бродови на основу Беле књиге и слали на Кипар у тамошње избегличке кампове. То је изазвало реакцију експотремне јеврејске организације Иргун која је кренула у обрачун са Британцима. Иначе Иргун је водио каснији премијер Израела Менахем Бегин који је био први израелски премијер који се са египатским председником Анваром ел Садатом потписао у Кемп Дејвиду 1978 мировни споразум између Израела и Египта.
Британцима су ствари брзо почеле да клизе из руку, време је било за повлачење и тада на пречас је проглашена независност Хашемитске краљевине Јордан која је задржала западну и иситочну обалу заједно са арапским Палестинцима укључујући ту и Јерусалим који је остао у јорданским рукама све до 1967. године.Што се тиче Газе она је тада била у египатским рукама, а када су те просторе заузео Израел, одједном су се сетили да и тамо постоји арапско становништво-Палестинци. Британци су чекали прву прилику и кад имсе пружила побегли су из Палестине. Амерички председник Труман је шокиран концентрационим логорима у Европи дозволио да 100.000 Јевреја одмах насели толо Палестине. Једанест чланица Генералне скупштине УН је припремило „Палн поделе“ назван и Резолуција 181 која је потврђена 29. новембра 1947 на драматичном гласању које су преко радија пратили како Арапи тако и Јевреји. 33 ЗА, 13 ПРОТИВ И 11 УЗДРЖАНИХ одлучено је да Јевреји добију своју државу на знатно мањем подручју берз Јерусалима и Западне обале, као и Арапи. Арапи су у целости одбацили овај план дошло је до насиља, Јевреји су се повукли у заштићене кибуце,које је штитила Хагана. Априла 1948 године почели су оружани конфликти који су експлодирали после 14. маја 1948. када је Израел прогласио независност. Текст декларације прочитао је Давид Бен Гурион испод Херцлове слике . Почео је Први арапско израелски рат.
У ноћи 14. на 15. мај 1948. новопроглашену државу напале су војске Египта, Сирије, Ирака и Трансјорданије, као и Либан и саудијски војни контигент. Израел је у рату изгубио 6.000 од укупно 650.000 становника, а на крају тог рата покренут је велики избеглички талас арапског становништва у суседне државе. Егзодус је назван Ал Накба (катастрофа). У првој фази побегло је 70.000-100.000 становника, у другој до јула 1949. побегло је од 50.000-600.000 избеглица. То су процене, јер тачних података нико није знао. Хаос са избеглицама био је окидач и у комшилуку Израела, да су међуратни и послератни лидери одстрањени са власти један за другим.
Такође из зоне Блиског истока према Израелу кренуо је други талас, овај пут са Блиског истока према Израелу. Док су се из Шпаније и севера Африке пут Израела досељавали Сефарди, а из централне и источне Европе преживели Ашкенази, са Блиског истока стизали су Мизрахи – Јевреји са Блиског истока и централне Азије.
Са друге стране арапске била је прикупљена гомила војних формација неускалађених војно, необучена и без војнотехничког знања. Једина озбиљна војна формација била је Арапска легија којом је командовао Сер Џон Багот Голуб, из које је касније настала јорданска војска која је бројала 10.000 војника. Они су успели да задрже Западну обалу, Египат после проапсти продора у пустињу Негев успели су да зарже Газу, Сиријци, Либанци су остали махом на својим позицијама на Голану и око реке Литани.
Јануара 1949 уследило је примирје које је потписано 24.02.1949 према коме је Египат задржао Газу, а повукао се из Негева. Повлачење Египта означио је крај арапске коалиције . Свака држава покуашала је да спаси што се спасити може од заузете територије. Јордански краљ Абдулах Први је добио Западну обалу. Нови талас бекства Јевреја 1956. био је моћан аргумент који је деценијама касније Израел користио у расправама о повратку расељених Палестинаца у Израел. Тако је „Палестинско питање“ постало база за решавање свих израелско-палестинских проблема или проблема Израела са суседним државама.. Питање је доста сложено и захтева јједан посебан текст. О томе други пут.
Шта се дешавало у израелском комшилуку у периоду од 1949-1951. године?
Године 1951. сиријски диктатор Хусеин Заим је Израелцима однсно Бенг Гуриону понудио да могу око 300.000 Арапа-Палестинаца да настели се трајно у Сирији, под условом да добије трајни приступ Галилејском језеру, а његове снаге већ су биле ушле у демилитаризовану зону. Израел је ту понуду глатко одбио.
Египатски краљ Фарук који је морао мировним споразумом да Израелу врати скоро целу пустињу Негев која чини 62 посто државе Израел имао је силне проблеме са сва пловна канала Суецком и Тиранским вратима. Трансјордански крањ Абдулах Први је захтевао коридо од Западне обале до Средоземља преко Израела. Горак укус пораза у Првом арапско израелском рату је подигао темепратуру у „експрес лонцу Блиског истока“. Посебно је то било везано за случај Трансјорданије која је имала јаку војску са којом су узепели да задрже Западну обалу и Јерусалим и створили државу Јордан. Један револитрани Палестинац због тога што су остали кратких рукава за територију која им је припадала из револвера испред џамије Ал Акса пред очима касније краља Хусеина убија јорданског краља Абдулаха. Слична судбина долетела је сриијског председника Хусеина Заима, а у Египту краља Фарука руши с власти пуковник Гама Абдел Насер који је освојио пустињу Негев од Израелаца, а морао да се повуче после споразума. Тада је одлучио да се освети не само Израелцима, него и осталим корумипраним арапским режимима. Последњи у тој групи пао је ирачки краљ Фејсал заједно са великим противником сионизма Нуреијем Ал Саидом.
Гама Абдел Насер је палестинске избеглице подржавао и од њих формирао прве герилске групе Федајине од 1953. године. Корене промене догодио се 1954. када Совјетски Савез који је помогао оснивање државе Израел почиње да прелази на арапску страну.
Нови корак у покушају освајања Израела учињен је 1964. када је настао „Панарабизам“ идеја која никада није заживела. Успостављае јединствене арапске команде није заживело. Јорданци су имали западну војну технику. Све то довело је до колапса 1967 и катастрофе 1973. године. Пкрет Фатах који је преузео инжењер који јер стигао из Кувајта Јасер Арафат, иначе родом са Западне обале, школовао се у Каиру, а радио у Кувајту послужио је као мамац за поткусуривање осталих држава.