ТВ Фронт/Др Драган Павловић
Сваки рат који се води било где, је највеће зло, које од људи прави животиње, буди у њима исконско, патолошко понашање. Можда су и пре тога били такви, имали злочиначки ум, који је добио праве обрисе у крвавим сукобима, када је све дозвољено.
Ту никакви људски закони не важе. Савест ни пре тога није била, а кајање ни после тога. Па какви су то људи ? Шта их то гони да чине таква злодела и да уживају у њима ? Тешко ћемо разумети, јер нисмо исти. Мозак је неистражен, то је као прашума кроз коју не можеш да прођеш.
Терористи ОВК-а 1998. су били злочиначка организација која је проглашена и од стране западних земаља.
Они су убијали из заседе полицајце ПЈП-а, Србе, као и своје сународнике Албанце који су другачије мислили од њих. Терор и застрашивање је владао целим Косовом и Метохијом. То је била јака војнички обучена, наоружана формација која је била претња за све. ПЈП из целе Србије су добиле задатак да униште ту злочиначку организацију, да заведу ред и мир на целој територији Косова и Метохије.
Полицајци ПЈП-а имали су своје старешине, који су им били надређени и у местима из којих су долазили. Та 1998. година је толико значајна за припаднике ПЈП-а, јер су дошли из мирнодопских услова, где су обављали свакодневне послове, а нашли се у ратном окружењу.
Како је могуће да обични полицајци добију такав задатак, а знало се шта их чека ? То није била наша земља, то је окупација хладнокрвних убица, са добровољцима сличним њима, чији је једини циљ да побију што више Срба, да униште ПЈП.
Таква ситуација на терену, није ништа добро обећавала. Породични људи, без ратног искуства убачени у ватру из које тешко можеш жив да изађеш, да се вратиш својој породици. Тако су терористи ОВК-а и мислили, тако су и западне силе очекивале.
Шта се десило, а да није Божије чудо ? Какав преображај обичних полицајаца у борце за ослобођење Косова и Метохије. Да би човек могао да разуме и схвати, морао је да буде ту са њима, да их посматра и прати, да анализира њихова понашања у свакој ситуацији.
Нико од нас није ту рођен, осим локалних полицајаца, па шта нас је онда држало ту да останемо, да се суочимо са самим ђаволом ?
Могли су сви да скину униформе и да се врате, одакле су и дошли, јер ратно стање није проглашено. Осим губитка посла, не би имали друге казне.
Да ли постоје дилеме, размишљања, да спаси живот, јер он је највреднији, ако га изгубиш, то је пропаст твоје породице и њихових живота. У колонама у којима су долазили ПЈП, могли су се тако и вратити у Србију.
Увек је лако наћи изговор, зашто си то учинио ? На Косову и Метохији је огромна сила терориста, који познају сваки део територије, добро наоружаних, а познати по свирепим убиствима и мучењима свих заробљеника.
Ко би им замерио, „Јер ако ти се то не свиђа иди ти па ратуј и погини, а ја ћу са својом породицом да живим мирно.”.
Да су припадници ПЈП-а такви људи, можда би то и урадили. Они су синови земље Србије, нешто најбоље што је она могла да изабере и да пошаље у свету земљу, Косово и Метохију.
Тај преображај као ратни доктор гледао сам и дивио се, осетили су дух Косова, свеци вековних манастира су им дали храброст, њихове пушке изгледале су као мачеви који се пресијавају на сунцу.
Нису то били исти људи, били су узвишени, сијало им се чело, као на фрескама анђела. Понос се осећао у ваздуху, кожа им је најежена, а они усправни, насмејани, јер су раскрстили са овоземаљским животом и кренули у славу или смрт.
Тај тренутак памтићу док сам жив. Да су ми други причали, питање, да ли би им поверовао. Кад доживиш и сам преображај, кад мир завлада твојом душом, онда знаш зашто си ту а није неко други.
Знаш да вредиш, јер си одабран да браниш светиње, да ослободиш српски и обичан албански народ од пропасти која је стално висила над главом.
Гори су били од монголских племена, страшнији од пакла, иза њих је остајала пустош и унакажени лешеви обичног народа. Непрегледне равнице и планински врхови, били су сведоци тешких битака које су вођене по целом Косову.
Припадници ПЈП-а који су потцењени од стране терориста ОВК, су се пробудили. Та сила небеска их је носила, као да су имали крила.
Неустрашиви, газили су све пред собом. Заједно са војском, раме уз раме, храбро се борили.
Земља је горела, планине се тресле. Ти страшни терористи су у паници бежали, остављајући све иза себе.
Спасавали голе животе, козе би им позавиделе на спретности како су стазама уским преко планина стизали у Албанију, која их је оберучке примала, тешила и храбрила. Однос ПЈП-а према Албанском становништву је био такав као према своме народу.
Од следовања које смо добијали, углавном смо све делили њиховој деци, старцима.
Нису нас гледали као непријатеље, јер их нико није малтретирао. Сви су се трудили да им помогну. Знали су како живе, кроз шта све пролазе, колико је њихових чланова породице убијено од стране терориста ОВК. Ми смо их разумели, заједно са српским народом, делили су исту судбину.
Били су комшије, посећивали се на свадбама и славама, држали до речи која је за њих била света, када ти је дају.
Ако сам био на првој линији, где сам имао шансу да погинем, као и сваки припадник ПЈП-а, као и сваки војник, да је био неки злочин према заробљеном терористи, према цивилном становништву, морао бих га видети.
То не би могло да се сакрије, јер нисам био у бази пет километара удаљен од оружаних борби. Какву би помоћ могао да пружим било коме?
Зашто сам уопште и долазио да чекам док моји пријатељи буду рањени, искрварени, буду убијени, а да нисам поред њих. Нисам ја само доктор, ја сам човек са емоцијама, савест је пресудна, она нас држи на окупу. Да ли је ко тада размишљао о свом животу? Верујте ми, није нико. Сви су мислили о другима, својим саборцима.
Бринули о њима, о рањеницима, да се што пре извуку, да преживе. За једног рањеног полицајца ПЈП-а, пет до десет је ишло у обезбеђење, кроз непријатељску територију да би стигао жив до болнице, рескирајући своје животе.
То је величина ПЈП-а. Било је доста жртава, јер борбе су свуда вођене. Сваки погинули војник и припадник ПЈП-а је оставио рану у срцу својим саборцима. Нису осећали мржњу према терористима ОВК, јер када се смрт деси у борби, то је витешки, велика част, али и губитак који неће зауставити ПЈП, а ни војнике. Неће постати монструми, да се свете, над недужним цивилима, ни заробљеном непријатељу. Размишљао сам, како је могуће да се људи толико разликују?
Када је најтеже, војнички кодекс је увек важио. Сви непријатељи који су избачени из строја, нису више претња. Они су људи који су рањени и према којима се сви исто односе.
Да сам видео и један злочин извршен према цивилима или заробљеницима, истог момента бих напустио такву јединицу, јер Хипократова и војничка заклетва би ме на то натерале.
Част је имати савест, бити хуман и када је то заиста тешко. Да ли би писао о ПЈП и војницима, голобрадим, као и резервистима који су делили заједничку судбину? Сигурно да не би.
Осећај припадности са таквим људима тера те да будеш још бољи човек јер твоја мисија је света, неокаљана. Кад судњи дан дође, ако си верник, како ћеш стати пред Бога, а учинио си неки злочин?
Како пре тога, ако преживиш, можеш мирно да спаваш, а окрвавио си руку? Како ћеш таквим рукама загрлити своју породицу, жену, децу?
Да ли ће и они видети нечију недужну крв како се слива низ твоје руке? ПЈП и војска су се борили витешки, храбро умирали, били рањени, али су своју част сачували до краја. Мало је у свету народа који је у рату успео да сачува достојанство, да победи животињске нагоне у себи, да остане човек.
Те 1998. године када је терористичка ОВК побеђена, Косово и Метохија је коначно добила слободу. Сви они који су живели на тој светој земљи су је осетили. И Срби и Албанци. Изгубио се страх, другачије су се понашали. Осмех се вратио на њихова лица, живот је поново вредео. Сви су схватили да су ПЈП и војска оправдали да нису случајно изабрани већ да су део победничког народа који држи до части и достојанства.Постају ратници за слободу. То су крваво платили многи припадници ПЈП-а, нису се живи вратили, као и војници.
Други су били рањени, али срећни, јер су знали да њихове ране нису узалудне. Све зависи од човека, зашто се бори, шта брани?
Храброст и јунаштво само долази. Оно је било у нама, само су га зле силе ослободиле, да од обичног полицајца постану ратници ПЈП-а. Терористи ОВК су били немилосрдни. Нису они само убијали Србе, Албанце, они су их мучили, секли делове тела, да се не препознају.
То су били масакри недужних људи. Цело Косово и Метохија је у крви. Њихова тела су осакаћена, делови бацани у воду, у провалије, скривани у земљу, нема гробова. То су дзелати са крвавим рукама. Никада их више неће моћи опрати.
Сви киднаповани Срби, отети припадници ПЈП-а, по именима и презименима, којој су јединици припадали, записани су у “Монографији Посебних јединица полиције”, никада нису пронађени. Њихове породице годинама чекају, траже да злочинци открију бар где су им делови тела, да их сахране, а не да им душе лутају Косовом и Метохијом.
Западне земље нису биле задовољне таквим разбијањем терористичке организације ОВК. Више су очекивали од њих, веровали да тако обучени могу да победе ПЈП и војску. Морали су да нађу разлог да се тако неславно заврши њихово учешће. Нашли су сценарио који је увек био успешан.
Чувени “Рачак” се десио, где су убијене терористе облачили у цивилна одела. Нису стигли ни чизме да им скину, ни делове униформе. Како је могуће да имају прострелне ране на телу, а да метак није прошао и кроз јакну?
Дођоше и светски експерти из судске медицине који потврдише да се десио злочин. Ето разлога за напад на суверену земљу СР Југославију, бомбардовање Србије од стране НАТО алијансе.
Терористичка организација Косова, преко ноћи постаде ослободилачка војска Косова(ОВК). Кад злочинци постану ослободиоци, кад ПЈП и војска постану терористи на својој сувереној земљи, онда је правда згажена, међународно право уништено, Уједињене Нације без њиховог одобрења престадоше да постоје.
Све светске силе зла ослободише се. Као да се пакао отворио и све их пустио. Сада је већ прави рат. Србија, Косово и Метохија су бомбардовани седамдесет осам дана.
Чудо се десило, нисмо веровали, јер светске силе нисмо добро упознали. Поново ПЈП и војска у рату на Косову и Метохији, сада и по целој Србији. ОВК, истим козјим стазама из Албаније стиже у помоћ својим савезницима. Србијо, шта си дочекала?
Чиме си заслужила да те гађају уранијумским и касетним бомбама, да убијају децу, недужне цивиле? Твоји савезници из првог и другог светског рата, које си величала, у звезде ковала, полагала венце за ослобођење против нацизма.
Храбри народе славних предака, буди достојан своје историје, гини и брани слободу, јер шта ће ти живот у ропству. Мала, а моћна Србија, бранила је неодбрањиво. ПЈП и војска гинули су неустрашиво. Они су витешки својом крвљу писали нову историју. Подигли цену слободи. Црни барјаци у сваком месту наше отаџбине, вијоре се на ветру пркосећи сили.
У таквој борби рађали су се хероји. То нису људи без имена, то су ратници ПЈП-а и војске. Захвални смо Богу што смо имали таква искушења, да упознамо себе, да знамо ко смо и шта смо. Велика је част кад ти се непријатељ диви. Кад мисле да си немоћан, а ти им покажеш да није све у оружју, већ у срцу јуначком.
Знаш за шта се бориш, шта браниш, а да за својим животом не жалиш. Све се заврши споразумом.
Много су писано обећали, али су нас преварили. Кад војнички ниси уништен, онда си политички побеђен. Они који су нас бомбардовали, постали су миротворци на Косову и Метохији, КФОР.
Направише највећу базу НАТО-а на нашој земљи. Гарантоваше сва права српском народу, а затворише га у логоре са бодљикавом жицом.
Са доласком КФОР-а, окупираше Косово и Метохију, велике силе које су ратовале са Србијом, признаше је као независну државу.
Највише злочина се деси са њиховим доласком. Весници смрти, голорук народ, убијају децу, шире страх.
Од терориста, постадоше полицајци, створише и војску. После двадесет четири године, Срби на Косову и Метохији су заробљеници. Сваки дан понеко буде ухапшен за ратне злочине, одведен у непознато, где га малтретирају, без оптужбе, ако га и пусте, не живи дуго. Терор у срцу Европе.
Колико ће издржати са својим породицама, са децом, не зна се. Гробља, манастири и њихови нестали, држе их још на светој земљи.
Ко је отишао да обиђе своје гробове из Србије, био је ухапшен за ратне злочине. Србија је пустила из затвора ратне злочинце, доказане терористе, као знак добре воље и сарадње. Шта је добила за узврат?
Највећи злочинци на Балкану покрећу оптужнице против ПЈП-а и војске, да су чинили ратни злочин. Каква иронија. Где вам је “Жута кућа”, где су вам српски органи, вађени и продавани?
Свуда по целом свету, продужише животе многих, а ни гроб им се не зна. Где су отети Срби и припадници ПЈП-а, кад ниједан злочин није откривен, нити ће бити. Свет без закона, уништена цивилизација, демократија створена на злочинима српског народа.
Сви они који су учествовали, експерти, када је прошло време, признаше да је “Рачак” исцениран, да судски вештак под притиском, потписа смртну пресуду српском народу. Савест проради, написа књигу где откри све детаље, али је касно за Србију и Србе на Косову и Метохији.
Сведоци који су били заштићени и знали за жуту кућу, били су убијени. Нема сведока, нема злочина. Емисари који су говорили толике лажи, кад одоше са функција, проговорише истину.
Шта ће нам њихова истина, неки су умрли, а други једном ногом у гробу. Ако постоји божија сила, нека њој објасне зашто су уништили српски народ?
Колико новца су за то добили, зашто се на крају покајаше, када ни за шта више не одговарају?
Највећи злочинци, терористи, оптужују Србе, припаднике ПЈП-а и војску за ратне злочине, прете оптужницама, а своје немају, јер они су “ослободиоци”.
Правда је спора, али достижна. Нека тако ослобађају и њихове пријатеље, велике савезнике, који отеше српску земљу и дадоше им на поклон за велике заслуге. Да ли се злочин исплати?
Тренутно, за терористичку ОВК да, али будућност ће показати какав ће свет изгледати са оволико ратова и подела. Као и увек, били смо први на удару.
Ратови се воде на све стране. Велики, преко малих народа, одмеравају своју снагу. Каква нам је будућност, чему да се надамо?
Свет више не личи на себе.
Историја нас учи да су највеће цивилизације нестајале када су мислиле да су најјаче. Ветерани ПЈП-а, војници, команданти, генерали земље Србије, ушли сте у историју српског народа као хероји, борци одбране отаџбине Косова и Метохије.
“Статус борца” који вам припада, којег сте крвљу стекли, као и сви они који су изгинули, нестали, отети, искасапљени, без органа, никада нећете бити заборављени.
У свим полицијским управама постоје подаци, и за резервни састав, где је ко био, када је ангажован, ко га је послао да брани Косово и Метохију.
Нисте ви отишли сами, напустили посао, а да се не зна. Све се зна, ако знају садашња ОВК, па ваљда знају и наши службеници у полицијским станицама.
Ако се рачуна само време проведено за време НАТО агресије, на Косову и Метохији, па по томе се и добија “Статус борца”, I, „II“ и „III“ категорије, важно је да буде тачно, јер сви који су били учесници заслужују да им се ода признање.
Колико ценимо борце, толико поштујемо себе. Земљо Србијо, ако држиш до себе, до своје славне историје, буди таква и према својој деци, најбољим синовима који су те бранили, који су животе дали да би младост живела у слободи.
Од односа према ветеранима, таква ће и порука бити младима.
Ветерани ПЈП-а, двадесет четири године, заборављени хероји, сви који сте преживели, а знате шта сте доживели, будите сложни и у миру.
“Удружење ветерана ПЈП”, које је формирано са циљем да окупи што више припадника који су учествовали у одбрани Косова и Метохије, која има хуманитарну улогу, да помогне свима, породицама погинулих, као и ратним инвалидима и социјално угроженим. Будите чланови, са својом браћом, ширите истину, јер ви сте сведоци прошлих времена. Само удружени, ваше речи допреће до свакога јер ви нисте обични људи који су свој живот прокоцкали, ви сте га својом вољом отаџбини дали.