Тајван званично Република Кина (Националистичка Република Кина), де факто је независна држава у источној Азији коју као такву признаје двадесетак држава. Народна Република Кина себе сматра наследницом Републике Кине, а територију коју контролише влада са Тајвана, сматра својом.
Република Кина се од 1949. године, простире на територији од 36.179 километра квадратна. Њен главни део чини острво Тајван са површином од 35.801 километар квадратни. Највећа дужина острва је 394 km, док је највећа ширина 144 km. Ово пацифичко острво на западу од континенталне Кине раздваја Тајвански пролаз. На југу Лузонски пролаз одваја Тајван од Филипина. На североистоку је јапански архипелаг Рјукју. Источнокинеско море запљускује северне обале Тајвана и одваја га од Јапана и Јужне Кореје. Становништво Републике Кине (на територији коју контролише) јула 2006. године бројало је 23.036.087. По густини становништва од 640 становника по километру квадратном Република Кина је дванаеста у свету. Хан Кинези чине 98% становништва, док су преостали становници домороци Аустронежани.
После преласка руководства и дела трупа Куоминтанга на острво Тајван, Ваздухопловство Републике Кине (ROCAF) базирало се на авионима америчке производње. У периоду од педесетих до осамдесетих година двадесетог века, у употреби су били млазни ловци: Ф-84 Тандерџет, Ф-86 Сејбр, Ф-100 Супер Сејбр, Ф-104 Старфајтер, Ф-5А/Б Фридом Фајтер и Ф-5Е/Ф Тајгер II. Средином деведесетих година истог века у САД су купљени ловци Ф-16А/Б Фајтинг Фалкон, а у Француској Мираж 2000-5. Поред тога, на Тајвану је створен и масовно произведен ловац Ф-ЦК-1 Чинг-Куо.
У 2022. години, борбена авијација Тајвана је имала 518 авиона, од којих су 289 ловци. За острвску државу са површином ове величине, овај број борбених авиона је веома солидан.
Већи део структуре и организације ваздухопловства прати амерички образац, са ловачким сквадронима организованим у ваздухопловне групе које формирају тактичке ваздухопловне вингове. Већина сквадрона је 2005. године распуштен, а авијацијске групе су постале готово истог састава као и сквадрони.
Борбене јединице Ратног ваздухопловства Тајвана тренутно обухватају: шест вингова тактичких борбених авиона (ловаца), транспортни и противподморнички винг, тактички патролни винг, винг за комуникацију и контролу ваздушног саобраћаја, винг за контролу времена и команду копнених снага ПВО, која обухвата пет бригада и 16 противваздушних артиљеријско-ракетних дивизиона.
Авијација Тајвана стално је смештена на девет великих аеродрома, где је изграђено најмање 300 армирано-бетонских хангара.
Најмање три тајванске ваздухопловне базе имају добро заштићена подземна склоништа која могу да приме око половине целокупне постојеће борбене флоте. Предвиђено је коришћење резервних писта и посебно опремљених деоница аутопутева са тунелима.
Ловачка авијација Тајвана стално се креће по различитим аеродромима, а већина борбених авиона је у склоништима. Према проценама стручњака, удео ловаца у технички исправном стању и способних за извршење борбеног задатка у РВ Тајвана износи око 70%. Просечно време налета за пилоте је више од 100 сати годишње.
ЛАКИ ЛОВАЧКИ АВИОН Ф-5Е/Ф Тајгер II
Средином шездесетих година двадесетог века, авијација Тајвана постала је једна од првих корисника авиона Ф-5А/Б Фридом Фајтер. Овај ловац, произвођача Нортроп, у поређењу са авионима Ф-100 Супер Сејбр и Ф-104 Старфајтер у служби ваздухопловних снага Тајвана, много је лакши за руковање и лакши за летење. Пошто је Фридом Фајтер имао два мотора Џенерал Илектрик Ј85-ГЕ-13 са допунским сагоревањем од 18,15 кН сваки, безбедност лета је била много већа него код ловаца са једним мотором.
Једносед Ф-5А имао је максималну полетну масу од 9.330 кг. Иако је његова највећа брзина била само 1.489 км на час, захваљујући релативно малом оптерећењу крила, Ф-5А је имао добре маневарске способности, што га је чинило опасним противником у блиској ваздушној борби. За извршавање задатака стицања надмоћи у ваздуху и пресретања, наоружање је укључивало два топа М-39А2 калибра 20 мм и две вођене ракете АИМ-9 Сајдвиндер. Борбени радијус у ловачкој борбеној конфигурацији је 898 км. До 1971. године, ваздухопловне снаге Тајвана су имале 72 Ф-5А и 11 Ф-5Б.
У првој половини седамдесетих година прошлог века, у наоружање РВ Тајвана улазе ловци Тајгер II: једноседи Ф-5Е и двоседи Ф-5Ф. Убрзо после тога, тајвански произвођач авиона AIDC добија лиценцу за производњу, и 1975. године предаје ваздухопловству прва 24 ловца састављена од америчких компоненти. Укупно 242 Ф-5Е и 66 Ф-5Ф произведено је на Тајвану по лиценци до 1986. године.
Ловац Ф-5Е Тајгер II има максималну полетну масу од 11.214 кг. Два турбовентилаторска мотора Џенерал Илектрик Ј85-ГЕ-21 са потиском од 22,24 кН у форсажу по мотору, омогућују авиону брзину до 1,64 маха.
Борбени радијус у ваздушној борбеној конфигурацији са две ракете АИМ-9 Сајдвиндер је 1.050 км. У јуришној верзији са борбеним оптерећењем од 2.875 кг у режиму лета ни-ни-ни је 222 км. Уграђено наоружање: два топа 20 мм М-39А2 са 280 метака по цеви. Ловац је опремљен радаром AN/APQ-159, са дометом откривања ваздушних циљева до 73 км.
Крајем деведесетих година прошлог века, компанија AIDC је покушала да радикално модернизује овај авион, уградњом авионике и наоружања из ловца Ф-ЦК-1 Чинг-Куо. Ова варијанта је означена као Тајгер 2000/2001.
Међутим, због незаинтересованости руководства РВ Тајвана, развојни пројекат није примљен и направљен је само један прототип.
Пошто су у другој половини деведестих година, усвојени ловци Ф-16А/Б Фајтинг Фалкон, Мираж 2000-5 и Ф-ЦК-1 Чинг-Куо, „тигрови“су пребачени на „другу линију“, а углавном су били усмерени на задатке блиске ваздушне подршке копненим јединицама и борбу против дронова.
Авиони Ф-5Е/Ф се сада сматрају застарелим, али Тајванци још увек имају око 30 „тигрова“.
Једноседи и двоседи се углавном користе у тренажне сврхе и представљају ваздушног противника на вежбама.
Још око педесет Ф-5Е/Ф је у складишту. Према западним ауторима, ове летелице се могу претворити у дронове и користити као мамци.
ЛОВАЦ Ф-16 Фајтинг Фалкон
Крајем осамдесетих година прошлог века, тајванска ловачка авијација је била базирана на авионима Ф-104А/Б/Г/Ј Старфајтер и Ф-5Е Тајгер II. Иако у то време ови авиони нису били врхунац технолошког напретка, добро су се носили са задацима који су им били додељени.
Старфајтери различитих модификација америчке, канадске и јапанске производње је Тајван користио до 1998. године. Током шездесетих и седамдесетих година прошлог века, овај авион имао је висок степен удеса, али је осамдесетих година, пошто га је летачки и технички састав правилно савладао и разрадио исправну тактику употребе, број незгода и катастрофа смањен је на прихватљив ниво.
У почетној фази рада, Ф-104 се сматрао универзалним ловцем који је способан да пресреће висинске циљеве велике брзине, води блиску ваздушну борбу и погађа копнене и морске циљеве. Међутим, убрзо је постало јасно да је ловац са савршеном аеродинамиком, али кратким, танким, правим крилима, непожељан за летове на малим висинама и извођење оштрих маневара.
У исто време, Старфајтер, опремљен радаром и вођеним ракетама ваздух-ваздух, који су имали велику брзину лета и добре карактеристике убрзања, показао се прилично добрим као пресретач и могао је успешно да прати бомбардере Х-5 и Х-6 РВ Народне Републике Кине.
Заузврат, прилично бројан лаки Ф-5Е Тајгер II у блиској ваздушној борби имао је велике шансе да победи у сукобу са авионима Ј-6 и Ј-7 РВ Кине.
Али након што су се у НР Кини почетком деведесетих година прошлог века појавили тешки ловци 4. генерације руске производње Су-27СК (и касније нелиценцирани кинески клонови), Ваздухопловство Кине добило је не само квантитативну, већ и огромну квалитативну супериорност.
Као одговор, Тајпеј је затражио од Вашингтона да испоручи модерне борбене авионе. После догађаја на Тргу Тјенанмен, односи САД са континенталном Кином су захлађени. Осим тога, после распада Совјетског Савеза, од Американаца је нестао главни разлог „пријатељства“ са НР Кином, заснованог на антисовјетизму, и ништа није спречило пребацивање савремених борбених авиона на Тајван.
Септембра 1992. године, Тајван и Сједињене Државе склопиле су споразум о продаји 150 ловаца Ф-16А/Б Фајтинг Фалкон у верзији Блок 20. Уговор је процењен на 6 милијарди долара за 120 једноседа, док је у периоду од 1997. до 2001. године испоручено и 30 двоседа. Уговор је такође предвиђао пренос резервних делова, потрошног материјала, наоружања, обуку летачког и техничког особља.
Ловац Ф-16А Блок 20 био је опремљен радаром AN/APG-66 (V)3 са дометом откривања великих циљева већим од 100 км. Систем за управљање ватром је у почетку дозвољавао употребу ракета ваздух-ваздух средњег домета АИМ-7М Спероу и противбродских ракета АГМ-84 Харпун. У конфигурацији за блиску борбу, ловац је носио шест ракета АИМ-9Л/М/П Сајдвиндер. Уграђено оружје – топ 20 мм М61А1 Вулкан са 515 граната. Укупне носивости борбеног терета до 5.443 кг.
Након финализације авионике, постало је могуће поставити ракете ваздух-ваздух великог домета АИМ-120 АМРААМ.Турбовентилаторски мотор Прет и Витни Ф100-ПВ-200 са допунским сагоревањем 111,20 кН обезбедио је ловцу нормалну масе при полетању од 11.372 кг са високим односом потиска и масе. Максимална брзина лета на великој висини је 2.173 км на час, на нивоу мора – 1.472 км на час. Тактичког радијуса дејства 925 км (1.315 км).
Развој ловаца Ф-16А/Б омогућио је РВ Тајвана да отпише пресретаче Ф-104 и пребаци Ф-5Е на секундарне улоге. Команда Ратног ваздухопловства Тајвана сматрала је да је Ф-16 прилично ефикасан, како у улози пресретача, тако и у улози ловца за превласт у ваздуху. У прошлости, тајвански ловци су у више наврата излазили у сусрет са авионима РВ Кине, који су вршили извиђање у близини граница острва.
Захваљујући довољно моћном и савршеном радару у ваздуху, „Фајтинг Фалкон“ је у стању да самостално открије противника у било које доба дана и у лошим временским условима на прилично великој удаљености, а ракете АИМ-7М Спероу са полуактивним радарским системом за вођење омогућиле су гађање ваздушних циљева на дометима до 70 км . Тајван је 2004. године, купио 200 ракета дугог домета АИМ-120 Ц-8 АМРААМ као и 100 ракета АГМ-88Б ХАРМ. Да би 2007. године, ваздухопловство добило још једну серију од 200 ракета АИМ-120 Ц-8 и још једну траншу од 100 ракета АГМ-88Б ХАРМ. Плаћена је цена од 619 милиона долара.
Ракета ваздух-ваздух АИМ-120 Ц-8 АМРААМ са активним радарским дометом трагача има максимални домет гађања већи од 100 км и може се користити у режиму „испали и заборави“.
Ловци Ф-16А/В у служби су у два винга тактичке авијације. У бази Хуалијен, базира 401. винг који има три борбена сквадрона и једа извиђачки сквадрон (на РФ-16А/Б). Следећи, 455. винг има три ловачка сквадрона и тим за трагање и спасавање опремљен хеликоптерима С-70Ц. Авиони овог винга додељени су ваздухопловној бази Цјан.
Ловачки сквадрони, који су углавном опремљени авионима Ф-16А/Б, имају и Ф-5Е/Ф, на којима се изводе тренажни летови, а тиме се штеди ресурс савременијих ловаца. До 2018. године, седам Ф-16А/Б изгубљено је у удесу.
Уговор за модернизацију постојећег Ф-16А Блок 20 у Ф-16В Блок 70, Тајван је са Локид Мартином потписао 2016. године. Радови су се одвијали у производним погонима тајванског произвођача авиона AIDC, који се налази у град Тајчјун.
Модификација Ф-16В (Випер) Блок 70 далеко је најнапреднија у породици ловаца Ф-16. Ова варијанта је опремљена новим AN/APG-83 Scalable Agile Beam радаром (домета преко 300 км) са новим системом за електронско ратовање Вајпер Шилд (Viper Shield), снажнијим рачунаром, кабином са великим бројем екрана, унапређеним мотором, топлотним систем за претрагу и праћење, побољшаном опремом за комуникацију података, прецизном ГПС навигацијском опремом и аутоматским систем за избегавање судара са земљом.
Авион има могућност да интегрише већину типова америчког модерног наоружања и носи нове резервоаре за гориво. Ресурс новог авиона Блок 70 је 12.000 сати, што је дупло дуже од претходног Ф-16 серије.
У почетку је било планирано да се модернизују сви расположиви ловци. Међутим, током модернизације испоставило се да су неки од авиона имали јаку унутрашњу корозију структуре авиона, те није било препоручљиво да се ови авиони подвргавају побољшањима. До децембра 2020. године, 18 Ф-16А је успело да достигне ниво Ф-16В. По свему судећи, биће могуће надоградити не више од половине флоте Ф-16А Блок 20, којих је до 2020. године било 115 авиона.
Због насталог недостатка модерних ловаца, Тајван је наручио 66 нових ловаца Ф-16В Блок 70 од Локид Мартина, плативши за њих 8 милијарди долара. Испоруке би требало да почну 2023. године, а очекује се да ће испорука бити завршена до 2026. године.
Септембра 2022. године, потписан је уговор вредан 1,106 милијарди долара за набавку додатног наоружања за Ф-16В: 100 ракета АИМ-9Х Сајдвиндер, 60 АГМ-84Л-1 Харпун, непознат број АИМ-120 Ц-8 АМРААМ и АГМ-88 ХАРМ, као и резервне делове и потрошни материјал.
ЛОВАЦ МИРАЖ-2000-5
Истовремено са поруџбином авиона Ф-16А/Б, тајванска влада је упутила захтев Француској у вези са могућношћу куповине ловаца Мираж-2000-5. Стране су склопиле споразум о набавци 60 авиона. Од тога, 48 су били једноседи пресретачи Мираж 2000-5ЕИ, 12 борбених тренажера Мираж-2000-5ДИ. Због чињенице да је Тајпеј прогласио чисто одбрамбену намену ових летелица, они су лишене могућности допуне горивом у лету и ношења бомбардерског наоружања.
Једноседи Мираж-2000-5ЕИ има нормалну полетну масу од 10.860 кг, максималну – 17.000 кг. Турбомлазни мотор СНЕКМА М53-П20 са допунским сагоревањем од 95,1 кН на великој висини убрзава авион до 2.350 км на час. Максимална брзина на нивоу мора је 1.480 км на час. Врхунац лета – 18000 м а тактички радијус дејства је 700 км.
Уграђено наоружање: два топа 30 мм ДЕФА 554 са укупно 250 граната. На девет носача може да понесе терет масе до 6.300 кг, укључујући шест ракета МИЦА и две ракете Межик.
„Главно наоружање“ су ракете МИЦА-ЕМ са активним радарским трагачем и дометом гађања до 80 км. Ракета је тешка 112 кг има дужину од 3.100 мм и пречник од 160 мм. Фрагментациона бојева глава је тешка 12 кг. Максимална брзина је 4 маха.
Извештава се, да су ракете МИЦА-ЕМ у наоружању РВ Тајвана уз техничку подршку француске корпорације МБДА ремонтовани и модернизовани од стране Института за науку и технологију Чинг-Шан. Након модернизације, домет гађања је повећан на 100 км.
Ракета Р550 Межик-II са ИЦ трагачем тежи 90 кг, дужине – 2.720 мм, пречника – 157 мм. Ракета је опремљена бојевом главом од 12,7 кг. Максимална брзина лета – 3 М. Домет – до 20 км.
Тајванске „фатаморгане“опремљене су РДИ радарима компаније Талес. Ова станица може да открије непријатељски ловац на удаљености од 130 км, истовремено прати до осам циљева и гађа симултано четири. Кокпита укључује три мултифункционална дисплеја на инструмент табли, као и широкоугаони индикатор на ветробранском стаклу, у комбинацији са индикатором испод њега, који се налази у нивоу очију пилота. Ловац Мираж-2000-5ЕИ добио је интегрисани систем за електронско ратовање ИЦМС Мк 2.
Миражи су ушли у службу у 499. тактички ваздухопловни винг, са седиштем у ваздухопловној бази Синчу, који укључује три сквадрона.
ДОМАЋИ ЛАКИ ЛОВАЦ
Од самог свог настанка Тајван је ослоњен на помоћ и подршку САД. Моћ свог ваздухопловства Тајван је заснивао на америчким борбеним авионима. Због удаљености Тајвана од Кине од само 150 км, у блиској прошлости Тајван се у неколико наврата сукобио са Кином. У тим сукобима Тајван је био успешнији. Данас односи између Тајвана и САД а самим тим и америчка заштита тог острва, зависе од тренутних односа америчких мултинационалних компанија и кинеске привреде. Непоуздана америчка заштита, присилила је Тајванце да сами производе оружје за сопствену одбрану.
Потреба за ловцем ИДФ (Indigenous Defensive Fighter) појавила се почетком осамдесетих година двадесетог века, пошто је Конгрес САД забранио продају јефтиног, али одличног ловца Нортроп Ф-20 Тајгершарк, којим је Тајван планирао да замени своје старе ловце Ф-104 Старфајтер и Ф-5А Фридом Фајтер. Истовремено САД су одбиле да продају Тајвану и ловце Ф-16А/Б, што је довело тајванско ваздухопловство у прилично незавидан положај у односу на кинеско ваздухопловство, које је било у сталном јачању.
Програм развоја ИДФ покренут је 1982. године, да би уз постопено савладавање бројних препрека и уз помоћ америчких компанија, први прототип домаћег ловца био спреман за лет октобра 1989. године.
Серијска производња вршена је од 1994. до 2001. године. У почетку је било планирано да се направи 256 авиона, али након што је договорена са Сједињеним Државама набавка ловаца Ф-16А/Б, наруџбина је, узимајући у обзир експерименталне авионе, смањена на 130 јединица, од чега 28 су борбени тренажери са два седишта. Једносед има ознаку Ф-ЦК-1А, а двосед има ознаку Ф-ЦК-1Б.
У почетној фази рада на ловцу Чинг-Куо није било јасно да ли ће САД наставити да снабдевају Тајван ракетама ваздух-ваздух. С тим у вези, РВ Тајвана покренуло је развој сопствених ракета са ИЦ и радарским системима за навођење дизајнираним за блиску борбу и пресретање на даљину.
Пројектил базиран на АИМ-9Л Сајдвиндер, добио је ознаку Tijen Čen 1 (Thien Chien I, Sky Sword I) . Ракета дугог домета је позната као Tijen Čen 2 (Thien Chien II, Sky Sword II).
Поред ракета за ваздушну борбу тајванске производње, девет носача може да прими: ракете АИМ-9Л/Р, бомбе од 227 кг или 907 кг слободног пада, ГБУ-12А ласерски навођене бомбе, АГМ-65 Маверик и допунске резервоаре за гориво. На левој страни је постављен шестоцевни топ М61А2 Вулкан калибра 20 мм.
Укупна маса борбеног терета је до 3.900 кг. У фази пројектовања претпостављало се да ће летелица моћи да носи слободно падајућу нуклеарну бомбу тежине до 907 кг. Али под притиском САД, тајвански програм нуклеарног наоружања је укинут.
Године 2007, почела је модернизација ловаца Ф-ЦК-1А/Б Чинг-Куо до нивоа Ф-ЦК-1Ц/Д Сијанг Ји („Храбри јастреб“). Током програма модернизације укупне вредности више од 500 милиона долара, у комбинацији са великим ремонтом, авион је добио нови систем управљања са сопственим софтвером, интегрисану станицу за електронско ратовање са аутоматским одговором на претње и побољшани радар. Због повећања капацитета горива за 771 литар, конструкција је ојачана. Број ракета дугог домета на авиону је повећан са две на четири.
РВ Тајвана је 2021. године, имало 103 једноседа Ф-ЦК-1Ц и 26 двоседа Ф-ЦК-1Д .
Ови авиони су у наоружању 427. тактичког ваздухопловног винга, са седиштем у ваздухопловној бази Чинг Чуан Кан, који у свом саставу има два сквадрона, и 443. тактичког винга, који се састоји од три сквадрона у ваздухопловној бази Тајнан.