Совјетска подморница С-49 била је једна од најнеобичнијих јединица Хладног рата. Иако је настала као стандардна дизел-електрична подморница пројекта 633, касније је прерађена у специјализовану платформу за испитивање нових подводних ракетних система.
Подморница је поринута 1961. године, а после службе у Црноморској и Северној флоти враћена је у Севастопољ на велику преправку. Између децембра 1971. и октобра 1972. претворена је у експериментални пројекат 633РВ.
Два спољна лансера на прамцу
Најупадљивија измена била је огромна прамчана надградња са два спољна лансера калибра 650 мм за систем РПК-7 Ветер. Унутар трупа су истовремено прилагођене и две цеви 533 мм за лансирање система РПК-6 Водопад.
С-49 је добила опрему за програмирање оружја, контролу лансирања, предлансирна испитивања и праћење рада система током гађања. Подморница је тако претворена у подводну лабораторију за проверу целог процеса употребе новог наоружања пре увођења у оперативне јединице.
Испитивања лансирања са већих дубина
Прво совјетско подводно лансирање ракете-торпеда Водопад са С-49 изведено је у децембру 1972. са дубине од 50 метара. Током 1973. и 1974. изведена су 24 успешна лансирања са дубина између 50 и 150 метара.
Године 1975. подморница је добила унапређен систем за лансирање са већих дубина и извела још 22 гађања, укључујући и једно са 240 метара. Касније је учествовала и у испитивањима крстареће ракете 3М10 Гранат, совјетског поморског система за ударе по копненим циљевима.
С-49 је из активне службе повучена 1995. године, а потом је претворена у пловећу станицу за пуњење акумулатора под именом ПЗС-50. Коначно је завршила као музејски експонат у Балаклави, где и данас остаје редак пример подморнице направљене пре свега за развој оружја, а не за борбену патролу.